Ponedeljak, 29.12.2025.
Dan posle prvog „post – odmeravanja“, da ga tako semiotično nazovem, između dva de facto glavna igrača ovdašnjeg političkog polja, studentskog pokreta (mada mislim i građanskog) i režima, čaršija nije dočekala postiđena, skupilo se tu oko jedne potrebne trećine potpisa (glasova valjda), kako kažu dobri lokalni politički poznavaoci prilika, za pobedu tzv. „opozicije“ u najširem mogućem smislu. I to je dobro po meni. Ja koristim direktan monitoring, odnosno volim da proverim lično. Juče sam, prilikom potpisivanja u centru, kod „Zlatne ruže“, negde oko podneva kao klasičnog građanskog tajminga političkog aktivizma ovde, zatekao respektabilnu cirkulaciju građanske ekipe, odnosno – mojih ispisnika, starijih, mlađih, sve rodno (gender) senzibilno, preživelih pripadnika stare kragujevačke opozicije, studenata, gospođa i gospode, ono ga što je zovem urbanim jezgrom koje pravi rezultat. A ono me, bez obzira kako elitistički zvučao sada i interesuje u polju gledanja (suburbiju sam gledao kao posmatrač „Respublike“ na poslednjim lokalnim izborima u Donjim Komaricama). Ja sam potpisao odluku (tako se zove zvanično), uredno vodeći očevu džek-raselku Bebu uz sebe (jer je akcija bila pet frendly), dobio od „cicibana“ (kako od milošte zovem studente po tepanju one hrvatske novinarke) pohvalu za stajling (koji je zapravo proizvod moje žene Maše) i otišao na gore ka Velikom parku u šetnju.
Drugi pokazatelj da ova akcija ima smisla je što su mi popodne, otac koji je osamdesetogodišnji penzioner i brat, akademski muzičar ali celoživotni gastarbajter, rekli da su sami otišli do štanda i potpisali takođe. Oni bi, po meni mogli biti klasični apstinenti, kakve sam mnoge registrovao po istim ciljnim grupama, ali eto – nisu.
A te večeri u kragujevačkom „Ćacilendu“ su svirali Keltsi. Imalo je i „njihove“ i „naše“ publike, a i Nepalaca koje su neki naši klinci grlili i igrali sa njima neku riverdance varijantu. Ja sam tu da bih bratu pravio društvo, video građanski kako ide trošenje javnih sredstava (na kulturu? turizam? ah, da Nepalci, slušaju muziku i niko ih ne juri…) i naslutio neki tračak nade u ovom „srpskom polarizovanom Matriksu“…
Utorak, 30.12.2025.
Svraćam prepodne u redakciju “Glasa Šumadije” i zapravo dobijam poziv od stare koleginice Jovanke za pisanje ovog dnevnika. Dok komentarišemo političku situaciju i užasne uslove za rad u “srpskom Matriksu”, kažem joj otvoreno da sam prijatno iznenađen kako je uspela i da osnuje, formira u vrlo funkcionalnom izgledu i održi medij. A šire razmišljam, kako su zapravo koleginice, žene iz medija Kragujevca pokazale veštinu i vitalnost u opstanku lokalne medijske sfere koja je zapravo strateška i to ne samo tokom trinaestogodišnje finalne ćistke nezavisnih, nego još od početka dvehiljaditih i katastrofalnih zakonskih, kvazi – neoliberalnih privatizacija medija i svega uostalom. Mislim i na Jovanku i na Bojanu i Mariju iz “Respublike” i na Maru iz “Preseka” (Čer je reditelj više) i na Snežu iz “Lokal Press”… Respect!
U redakciju poslom dolazi jedan “ciciban” koga znam iz medija (“Ti si beše onaj što su ga hapsili?” – pitam računajući da je to za njih kompliment) sa kojim se upoznajem i koristim priliku da prvi put direktno razgovaram sa jednim predstavnikom najvećeg novog opozicionog bloka, o političkoj situaciji. Vaspitan, otvoren, komunikativan, sluša moje zamerke o ograđivanju od civilnog sektora (u kome sam skoro tri decenije i što shvatam lično), proevropske opozicije i pokreta, ali i “litijašenju” i “loknastom Isusu”, pa diskutujemo o izbornim kampanjama, ali i neizbežnom “danu posle”. Čak vidim u nekom trenutku da imamo slične stavove, kao svaki unc (valjda nas tako aktuelno zovu ovi iz generacije Z) pričam lična iskustva iz aktivizma, medija, javnih politika, on pristojno sluša i debatuje sa mnom. Shvatam naravno, da je preko puta mene osoba koja je mlađa od moje dece koja će da dočeka promenu sistema (u šta ja nisam toliko siguran, za razliku od promene režima što hoću sigurno i to ubrzo mislim), ali i koliko su oni jedna ideološki heterogena grupacija. Uostalom, kao i cela Srbija, odnosno ovo nešto demokratskog što je ostalo od nje.
Ispraćam brata na povratni put u Italiju, zajedno sa ocem, na autobusku stanicu koja upravo pokazuje ljudskom frekvencijom trenutno stanje. Dan pred zvanični praznik, samo su vidljivi studenti grada koji se vraćaju roditeljskim kućama na egzistencijalni odmor i uobičajeni lokalni i prolazni putnici, umorni i sumorni, ali bar sa energijom nekog kretanja.
U povratku, posle nekog vremena (jer u potrazi za poslom često boravim van rodnog grada poslednjih šest, sedam godina, kao “frilenser” što je verovatno posledica doktorata na FDU) prolazim očevim kolima obilaznicom sa desne strane od ulaska auto – putem u grad, od obezličenih i obezvređenih “spomenik” – simbola religije i auto – industrije, gore pa levo ka univerzitetskom delu, koga se tako sećam i opet vidim svojim očima “Matriks” – ispod tamnog decembarskog neba koje najavljuje mraz i severac, uz put bez ulične rasvete, osvetljen samo farovima, gledam nepoznati novoizgrađeni krajolik sa obrisima novo – objekata režima: “data centra”, “centra izvrsnosti”, galerije Koke Jankovića, “naselja novi Bubanj”… Sve bih mogao da razumem, u smislu da vlast pokušava da pokaže infrastrukturni rad jer je već trinaest godina prisutna, pa da ljudi koje drži u šaci vide da se gradi, ali dovoljno mi je samo bilo da vidim u tom istom delu, njihov stambeni objekat poviše Sušičkog potoka otprilike, odnosno zemljišta koje je valjda pripadalo “Zelenilu”, koji je pre nekoliko nedelja postao viralan kao primer urušavanja svega, pa da mi se sve ponovo smuči. Ne samo zbog režima, njihovih dozvola i investitora, nego ljudi koji su svojim novcem kupili stanove u toj zgradi, gledali kako im propada “dvorište” u “crnu rupu” na desetak metara od stana gde žive sa porodicom i koji ćute. I što je najgore, neće da pričaju šta im se dešava i kako su životno ugroženi zbog sistema, kako nedavno pomenu kolega Mišić iz “Danas” na tribini “Respublike”, koji nije mogao da nađe sagovornika, osim anonimusa (telefonska izjava), kad je deo grada i bukvalno počeo da propada u rupu.
Uveče, svraćam do Ultrasa u jedinu kragujevačku striparnicu (preko puta “Toze”) gde sa njim i Manetom debatujem o aktuelnom životu, a onda shvatim da sve vreme pričamo o politici, dok nas sa polica smrknuto gledaju Zagor i Dilan. Što da ne i oni se bave javnim politikama, recimo manjinskim pravima i raskrinkavanjem teorija zavere. Komentarišem sa stripadžijama vest koju smo malopre videli, da se “naš čovek u Brazilu” – Zoki Stefanović najavljuje kao direktor drame beogradskog Narodnog pozorišta, opaskom da je “život stvar izbora”. I ostavljam im poslednji kolekcionarski primerak svoje prve knjige o istoriji pop – kulture grada na test – prodaju, jer se dogovaramo da nova knjiga, nastavak na kome radim i planiram da završim do kraja 2026. g. bude distribuiran preko njih.
Potom produžim dole do “KG Ćacilenda”, da vidim kako ide sa simulacijom slavlja. Pošto sam u prethodnom delu već pomenuo ovaj termin, red je i da pojasnim. Naravno, “Ćacilend” je jedan, u Beogradu, utemeljen od strane Predsednika, ali ja ovaj novi naziv koristim za opis neo – estetike, odnosno za novu vizuelizaciju trga kod suda. Po meni, jednostavno to je isti estetski obrazac istog režima, svuda po Srbiji. Dole, preko puta ulaza u stari sud, u uličici kod stare kafane “Moskva” sviraju gosti iz BiH – Regina. Pred šezdesetak ljudi, zajedno sa Nepalcima, koji baš i ne shvataju ovaj ex-Yu-bosanski-pop-rok kao sinoć univerzalni muzički “jezik” Orthodox Celts. Mada ni ja, koji kao dugo godina pratim ovdašnju pop – kulturu, nisam mogao da se setim ni jedne pesme od njih. A onda su zapevali nešto kao “Rade, šta nam žene rade…”, pa sam još video starog kolegu Velju Folkmena sada dopisnika Happy TV, pa mi se javio flešbek iz devedesetih. I posle, kako je JUL pravio po trgovima koncerte “Pink” muzičara za kampanju, sa sličnim posetama.
Sreda, 31.12.2025.
Podne poslednjeg dana ove nesrećne godine, bilo je ledeno, sa par probijanja sunčeve svetlosti, uz sveprisutni severac, jedva naglašeniju cirkulaciju ljudi i automobila, sa jedne strane skromne penzionerske nabavke u jefitnoj “Trnavi” i sa druge, rezervisana separea takozvanih “dnevnih žurki”, po par odabranih lokala u centru, ali iskreno koliko sam video lično, bez ikakve euforične gužve kao pre samo par godina. A možda i ja nisam u tom duhu, pored svega.
Poslednji put, kalendarski, kao samostalni aplikant za prvi i sada i jedini kragujevački filmski festival KRAF, ali i kao, preko NVO “MillenniuM” jedan od osnivača Asocijacije nezavisne kulturne scene Srbije, kao najveće grupe samostalnih radnica i radnika u kulturi, proveravam da li je Ministarstvo kulture objavilo, ne u profesionalnom, ne u zakonskom, nego u kalendarskom roku rezultate konkursa za ovu godinu. Sajt je mrtav. Ergo – Ministarstvo je mrtvo. Selaković i Pajkić su poput grobara zakucali poslednje eksere u sanduk. Valar Morghulis! Ali, preživeće scena…
Ledeno i sumorno je bilo i na trgu, ovoga puta “Đačkom”, gde se “KG Ćacilend” izmestio, ali i bar za kratko promenio profil u nešto što liči na preživeli “gradski duh”. Ne toliko, mislim zbog zvanične promene organizacije (ovo je organizovao Dom omladine, a tamo kod suda je organizovala valjda turistička organizacija – mada mi nije jasno kakve oni veze imaju sa organizacijom pop – rok koncerata, ali dobro), koliko zbog izvođača. “Vesele osamdesete”, jedan od prvih gradskih cover bendova, upravo ima i takvu, gradsku publiku. Pošto i profesionalno, istraživački to volim da proverim, a i ovom prilikom zbog ovog teksta, stvarno i jeste dominantna “gradska ekipa”. Preživela, dodao bih. Otprilike vrlo slična onoj koja ovde dolazi na proteste na poziv studenata i zborova, tako da se komentari koje sam čuo u vezi rezervacije dočeka pre mesec dana ovde da bi se “blokaderi” osujetili i nisu obistinili, jer ove godine nema “paralelnog” dočeka kao prošle, valjda i zato jer su studenti uradili sasvim drugi tip akcije pre neki dan. A i malo je teže nadmetati se u takvim stvarima u “Matriksu” sa nekim ko ima sve resurse na raspolaganju. Lazu iz “Veselih” (ali i iz ČBS bazično), po običaju između ex – YU rok hitova koje i sviraju, “zasvrbe jezik” da nešto prokomentariše, ali nije “pumpao”, nego je nešto elaborirao metaforički oko spomenika “Smakovcima”, što iskreno nisam najbolje čuo zbog buke. Mada smatram, bez obzira na moju primarnu lokalnu empatiju i profesionalnu i ličnu ljubav prema nasleđu i popularnoj kulturi, da mi je nepoznato da se živim ljudima dižu spomenici (osim u Severnoj Koreji čini mi se, ne koristim AI za tekstove), ali dobro, neko ima takvu estetiku. A izgleda i državnu vajarku koja, osim dobijanja poslova (valjda i spomenici idu na tendere) ima i jedinstveni stil, koji se vidi šta god da radi, muzičare ili istorijske ličnosti.
Večernji monitoring pak pokazuje daleko veće interesovanje Kragujevčana, a kako je logično mrak kod Gimnazije, ne procenjujem bliže sastav publike, rekao bih da ima svih i “naših” i “njihovih”, kako bih se izrazio nekorektno kulturno – politički, ali polarizaciju je nametnuo režim i ja je samo konstatujem. Čak ima logično i veselih klinaca na klupicama “kod Vuka” (Karadžića, Drašković je odavno prešao kod kumova) koji u pauzama pesama skandiraju ono navijačko gde Predsednika nazivaju pogrdnim homofobnim nazivom. Valjda, kao neki “čuvari vatre”. A kako zvuči Leb i sol bez Vlatka? Pa, isto kao Smak bez Borisa, Čorba bez Bore ili Dugme bez Bebeka. Liči, ali nije to – to, jednostavno. Kao i što privid života ovde, u nekom prazničnom okviru – liči, ali nije to – to. Najobičnija laž, kao u “Matriksu”.
Napuštajući ovaj, nekako meditativni i čak introspektivni doček, obilazim u ledenoj šetnji i onaj “KG Ćacilend” na starom mestu, kod suda, gde za divno čudo ima komšija Nepalaca u grupicama. I gde ih rasisti ne diraju, jer valjda slave svoj opstanak u 2025. Simpatični radno – egzistencijalni emigranti, mali, mirni (hindu ili budistički), skromni… ili ne znaju gde je “Đački trg”, ili ih ne zanima Leb i sol, ili što je najverovatnije – čekaju Novu godinu na svom Nepalu preko “vajfaja” kod suda. Ionako, što bi rekli pesnici, Nova godina dolazi, čekali je ili ne…
Četvrtak, 01.01.2026.
Uobičajene lokalne vesti, naravno koje pratim preko “Glasa” i “Preseka”, eventualno “Danas” kad Šimun nešto “iskopa” (mislim na zvanične, traganje za informacijama je oslonjeno na servise socijalnih mreža), odslikavaju ovaj sistemski “Matriks” koji pominjem, verovatno kod onih koje zanima verifikacija raspada i neodrživosti sistema. Što je dobro, nizak nivo izgreda (1) i saobraćajki (2), što po meni ukazuje na jednostavno nepostojeće uslove za neku vrstu uobičajenih out of low dešavanja za praznike, jer je to čista refleksija trenutnog stanja i nažalost, smrtni ishod (radnik na gradilištu koji je po godinama odavno penzioner) što samo pokazuje trenutnu sistemsku bedu. Ja je zovem “kreativnom destrukcijom” i odgovorom karme, jer se pre 25 godina nije menjao sistem nego sinekure, a retki ljudi čije mišljenje poštujem, poput mog prijatelja Peđe Cvetičanina ovo nazivaju plodom “burazerskih odnosa iz perioda komunizma i neo-liberalizmom”. Dodao bih i onu Latinkinu (ona je naša rođena Kragujevčanka pa mogu da je citiram mislim) – kao plod ”divljačkih ratova na prostorima SFRJ” i siguran sam još neljudskijeg otimanja društvene imovine, pljačke preostalih resursa i beskrupuloznog uništavanja sistema od strane (što je jako bitno) nekadašnjih političkih aktera (poziciono – opozicionih) koji ponovo drže destruktivni režim. I prave ovaj “Matriks”.
Lokalni portal, objavljuje svoju redovnu godišnju listu “50 najmoćnijih” u gradu, što je još onda kad su krenuli u prethodnom sazivu lokalne vlasti, kao i sada, česti predmet oštrih komentara. Privrednici (koji rade u svim sistemima, inostrani predstavnici koje ne zanima lokalni razvoj), politički donosioci odluka, vladika, gradonačelnik, vlasnik portala i ovoga puta sportista. Zaboravili su mislim dve ključne stvari za listu – Predsednika koji im je omogućio ovaj “Matriks” i predstavnike kulture, koja je jedna od ključnih identitetskih osobina ovog grada, mogao je recimo da bude pomenut onaj mladi režiser Đorđević koji je u ovoj kvazi – godini uradio još jedan, nacionalno vidljiv film (o Vladi Divljanu), a iza sebe ima dva sa jakim kragujevačkim “bekgraundom” (glumci, eksterijer, čak i muzika i nadasve sadržaj). Ali, mislim se, šta me se i ovo tiče osim uzgrednog pominjanja za ovaj dnevnički zapis, ionako svi prave svoje liste. Za portale, nacionalne frekvencije, društvene mreže, “ivente”… u pravu je bio profesor Eko sa opaskom o mrežama i komentarima, a i Vorhol sa petnaestominutnom slavom.
Petak, 02.01.2026.
I dalje lepo vreme, a i večito spajanje neradnih dana, koje godi zaposlenima u javnom sektoru, Nepalcima (koje i dalje niko ne dira, valjda su se navikli na njih posle zajedničke proslave) i deci na raspustu, čini grad življim zbog šetanja više ljudi po čistom vazduhu. Kao juče kod “Moskve”, “KG Ćacilend” je živ kod suda i klizališta, gde se deca uz vrisak i smeh uče klizanju na ledu. Naravno, ja ovaj naš “Čacilend” zovem “od milja” tako, zapravo mu tepam, jer se samo pojavi pred zimske praznike i nestane potom, kao sada onaj zloglasni “brat” u glavnom gradu, s tim što ovde nije ista svrha i nema stanovnika, a mi možemo da se šetamo kroz njega, ali mi je zapravo simpatičan jer se sviđa deci i Nepalcima. A verovatno i ponekom stranom posetiocu kojih ipak ima (sin mi priča da je video bugarsku porodicu, koju je identifikovao po zastavi na garderobi). Ah, da i kućnim ljubimcima, Beba obožava tamo da njuši one jezive kineske vilenjake. Razumem da je lepo ugledati se na evropske gradove sa božićnim ukrašavanjima na otvorenom i na isti način dočekivati praznike open air koncertima (što je počelo još devedesetih u gradu, sećam se da sam na jednom i najavljivao grupe na poziv Preže i Coleta kao organizatora) i nemam sa tim problema, osim estetskih. Kao što nemam problema ni sa ovim “ulicama otvorenih srca” (kao lepom primeru dobre prakse od beogradskih starih glumaca mislim), jedino što smatram da uz simboličnu humanitarnu kampanju (to su svrhe istih), “lavovski deo” iznosa za dečije bolnice, lečenja, ugrožene uopšte – mora da snosi država.
A sve ovo šarenilo, muzika, klizanje, svetla, vatrometi (ali bez zemaljske pirotehnike), kakve god estetike, rekoh i to je dobro – najviše se sviđa deci. A nisu oni krivi što vole zimske praznike, a ni što su rođeni ovde…
Subota, 03.01.2026.
Najzad i prava “zimska čarolija” ali u vremenu, sneg po gradu, pa kao da malo nešto radim na projektnim konkursima i oglasima, kao svaki ugledni frilenser sa državnim doktoratom. Ali i da malo pratim vesti o gradu i dalje za ovaj dnevnik. Stari dobri centralizam političkih partija radi “kao sat”, pa kada Predsednik ili novi pro – EU – opozicioni blok nešto “kažu gore”, onda se “grudva” skotrlja i do blagih lepeničkih padina.
Pogledah i lokalne vesti, koje politički direktno nastavljaju sa izbornim pripremama, neko od aktivnih opozicionara pravi osvrt na Sretenjski skup studenata prošle godine, neko proziva vlast i oni naravno reaguju, neko najavljuje čak i saradnju posle lokalnih izbora a još su u vlasti, a od izbora ni traga.
Međutim, privlači mi pažnju vest od pre par dana, gde prvi čovek grada najavljuje početak rekonstrukcije “Kneževog Arsenala” u ovoj godini. Za koju se priča da je izborna ili predizborna. A aktuelni režim je, ako me sećanje ne vara, po dolasku na vlast i formirao neki Savet za rekonstrukciju, na čijem je čelu bio tadašnji predsednik Nikolić. Pa dobro, to je nekih jedanaest, dvanaest godina pripreme samo. A ima i kontinuitet, jer koriste, mislim Milenićevu kovanicu, pošto je to zapravo Kompleks Vojno – tehničkog zavoda, kao što se i dalje koristi naziv “Arsenal Festa”, kome sam igrom slučaja ja bio “kum”, ali u Domu omladine gde je nastao, a sada zaista ne znam, niti me interesuje ko to organizuje, osim što znam da se koriste javna sredstva, otprilike trećina gradskog budžeta za projekte kulture. I to je dobro u neku ruku, mislim na konkurs, ne na stratifikaciju budžeta, a kamoli na komisiju, ovde bar ima konkursa za razliku od Beograda ili Ministarstva (delom).
Takođe, moram da pomenem i odluku sa poslednje prošlogodišnje skupštinske sednice o izradi Plana razvoja kulture za naredni period od nekoliko godina (inače se strateški planovi i rade na period od tri do pet godina). Ja uvek pozdravljam brigu za razvoj kulture, ako se plan poštuje u realizaciji, pogotovo finansijskoj. O tome sam, podsetih se i pisao za letnji broj lista “Čitalište” kragujevačke biblioteke na poziv g-đe Vučković. I lično sam, kao predstavnik civilnog sektora učestvovao u izradi dva prva takva plana, a posle ih koliko znam nije ni bilo, a ovaj dolazi nakon više od decenije iste vlasti, nešto slično poput gore navedene vesti. Ipak, da bi ovakav plan funkcionisao, potreban je minimalan dogovor donosioca odluka i pretendenata na isto, stručne javnosti i povratna verifikacija građanki i građana koji ga i finansiraju. A nisam siguran da to sve postoji u ovako polarizovanom društvu. Ali, dobro, kako sam i napisao u stručnom tekstu za “Čitalište”, bolje da ima bilo kakav plan, nego da ga nema.
Nedelja, 04.01.2026.
Poslednjeg dana rubrike, Kragujevac je pod snegom i uspavan, kao i cela država, koliko pratim po vestima, ne računajući globalne imperijalne akcije.
Na kraju ovog dnevnika, shvatam da je grad, poput mnogih koje sam video lično ili preko zapisa onih kojima verujem, u vremenu življenja u “srpskom Matriksu”, sazdan od mikrosvetova, paralelnih života i nešto sećanja. I da mu je ovaj godišnji prelaz samo jedan od mnogih, a da mi koji ga činimo zapravo i koji mu se jer nam je rođeni, vraćamo, ostajemo do kraja sa njim ili odlazimo, dok nam drugi naravno dolaze i postaju “naši”, sami odlučujemo kakva će biti sledeća solarna i životno godišnja tranzicija. I to je sve, otprilike što mogu da kažem o ovoj nedelji.