7. 07.
Ko je taj koji želi da živi u strahu, zabludi i nepravdi?
Prošao je vikend, a vreme kao da stoji. Na kalendaru je ponedeljak 7. jul, ali ja sam još u 4. julu. Slike tog dana mi se vraćaju iznova i iznova. Mi, oni, policija, mnogo policije u školskom dvorištu, školi, učionici gde je održana rasprava. Mnogo poznatih i nepoznatih lica, zabrinutost, neverica, reči ohrabrenja i podrške.
Znam šta da očekujem i koga ću videti u holu škole. Znam da su prethodnog dana održali partijski sastanak kome su prisustvovali “odabrani”, znam da je dogovarano šta će sa mnom. Mešaju se povici “odabranih” “Otkaz!” i okupljenih “Ivicu u maricu!’ Poslušni i Slobodni i policija! Srbija u malom!
Čini se da svakog dana dobijamo odgovor sa početka teksta.
8.7.
Naizgled dan kao i svaki drugi radni dan u ovo doba godine. U školu ulazim sa dozom gorčine. Formalno, mnogo toga je isto; kraj školske godine, odeljenjska veća, nastavničko veće, razredni ispiti i konačno sledi dugo očekivani odmor. A suštinski, sve je drugačije.
Već nekoliko godina u školi vlada mučna atmosfera, a sada su podele još dublje i vidljivije na
svakom koraku. Blokaderi i i blokaderke na jednoj strani i oni koji hoće da rade, na drugoj
strani. I direktor je zauzeo stranu, prema njima roditeljski topao, prema nama osvetnički
nastrojen.
Ipak radni dan mora da počne.
9.7.
Razredni ispit, usmeni deo. Tu nema iznenađenja. Život ima. Dva neočekivana događaja. Konačno rešenje o godišnjem odmoru (trebalo je već da počne godišnji odmor) u kome piše da počinje 15.7. što nikako ne odgovara mom računu, 28 radnih dana, prvi radni dan 18.7.
Pogledam malo bolje, piše da sam ostavila 5 radnih dana koje mogu da koristim kasnije. Koliko se sećam, nisam! Pitam sekretara škole zašto u rešenju piše nešto što nisam tražila. Odgovor: “Direktor je tako rekao.” Pitam direktora, on nešto promumla. Insistiram da se to ispravi i napomenem da je protivzakonito. Dakle, on o svemu odlučuje. Zvuči poznato! Sa drugim iznenađenjem ću morati sama da se nosim.
10.7.
Na putu do škole srećem neke kolege i primetim da skreću pogled. Ispred škole isto. Slutim šta će uslediti. Svih prethodnih meseci očekujem, a sada sam se suočila sa tim. Otišla sam po rešenje za odmor, s dobila sam pride i rešenje o otkazu. Datum početka odmora je 14.7.
Na moje pitanje zašto, odgovor je:
“ Da bi imala vremena da se žališ”, odgovara samovoljni direktor. Uviđavno, nema šta. Potpisujem rešenje za odmor, zatim čitam rešenje o otkazu. Nestrpljivi direktor progovara: ”Potpiši, čitaj posle.” “Ne potpisujem ništa pre nego što pročitam.” I to je to!
Nikada mi nije palo na pamet da ću na ovaj način otići iz ove škole. U njoj sam stasala kao nastavnik, sve
važne stvari; udaja, rođenje dece, očevu smrt, sestrinu smrt sam proživela tokom radnog veka od gotovo trideset godina u ovoj školi. A sada mi daje otkaz čovek koga je moja porodica nekada smatrala prijateljem. Od tog čoveka ništa nije ostalo ili je možda bila pogrešna procena? Prvo javljam mužu, najvećem osloncu, a onda ljudima koji su uz mene od početka i predstavnicima medija.
11.7.
Vest je odjeknula. Valjda su se svi nadali da toga neće biti. Tokom čitavog prethodnog dana stižu poruke podrške. To se nastavlja i tokom ovog dana. Sinoć je na Đačkom trgu bio i skup podrške. Stisak ruke, zagrljaj, reči utehe. Znam da nisam sama i hvala svim ljudima koji su odvojili vreme da dođu. Među njima je i onih koji su bili velika podrška i našim maturantima.
Ne znam kako da im se zahvalim. Ovaj događaj, rekla bih, privlači i one druge koji ne prezaju ni od čega. Njima uvrede olako prelaze preko usana. I svi oni postupaju po naređenju. “Ima malih i velikih robova, mali se zarobljavaju za sitne stvari, za ručkove, za stanove, za sitne usluge. A veliki su oni koji se zarobljavaju za konzulstva, za uprave nad
pokrajinama.’ Epiktet
Neka vide sami u koju bi se grupu svrstali.
12.7.
Život mi se menja iz korena. Trebalo je da ovo bude mirniji period života, trebalo… Znam da nije moglo drugačije. Ko će podržati maturante i studente ako nećemo mi, ali ne rečima već delom. Oni su sve pokrenuli, oni su podneli i i dalje podnose najveće žrtve. Jedino što možemo jeste da ih podržavamo, da ih pratimo i pažljivo slušamo šta nam govore. Zaslužili su naše poverenje, a i dokazali su da školski sistem ima mnogo rupa, ali su ih nastavnici koji vole, ovaj iznad svega lep i plemenit posao, krpili i dobro zakrpili.
13.7.
Poslednji dan u nedelji, a meni je došlo vreme da sumiram rezultate dosadašnjih nastojanja. Shvatila sam da je ovogodišnji seminar stručnog usavršavanja prevazišao sve koje sam ikada imala. Hvala maturantima i studentima!
Suzana poznajem iz grada i skupova Vas i Vaseg supryga od 1995,96,97,99 vi ste dobri ljudi ,nije Vam lako ,ja i ljudi poput mene dace sve od sebe da dobijete zasluzenu satisfakciju kad ovaj olos ode,a mi cemo na tome raditi,kao gradjani i vase komsije,Malih hrabrih lhudi moramo se setiti,kao sto se setim tuzne sudbine velikog borca Radojka Lukovica i Mileta Veljkovica iz Pozarevca,koji su vodili borbu protiv Milosevica u toj sredini a doziveli da na njih vrai pritisak Velja Ilic nakon 2000 god da odustanu od tuzbe protiv Marka Milosevica za torturu nasilje koju su preziveli od bandi kriminalaca i Marka 2000 god u Pozarevcu,a koje je kamion sa peskom zbacio sa mosta u Moravu kada su krenuli za bg.Niko se nije setio njih i njihove familije danas
U školama u kojima već godinama ne ulazi niko bez političke veze, velika je hrabrost imati i braniti svoj stav, naročito ako nije u saglasnosti sa većinom. Rekli ste da je mali broj kolega iz škole bio uz Vas. To me, nažalost, ne čudi s obzirom na to da su došli isključivo po političkoj liniji i ne smeju da se oglase ( čak i da su moralno na Vašoj strani). Postavljanje takvih za direktore i mogućnost rada u školama samo onima koji kao glavnu kvalifikaciju i kompetenciju imaju određene članske karte i vojnici su stranke, dovela je do toga da škole odavno nisu slobodne, a profesori poput Vas su nepoželjni. Čitav obrazovni sistem je zato obesmišljen i unižen, piska ima samo za poslušnike. Nama ni u kojoj sferi ne može biti bolje dok se takve igranke ne prekinu i ne počnu da se cene prave vrednosti. Deci je svega dosta, nama, izgleda, nije!
Da nisi u pravu svedoči i to da je obrazovni sistem, od osnovne škole do fakulteta 90% protiv vlasti. To znači po tebi da su primljeni po politickoj liniji na posao i sad se preokrenuli!!! Malo sutra. Isto vazi za tuzilastvo i sudstvo. Politicko sudstvo i tuzilastvo je stvarno ustanovljeno reformom pravosudja 2009 kad je skoro 2000 sudija i tuzilaca ostalo bez posla a zaposlen žuti, DS, kadar. Da je Vučic izvrsio reformu pravosudja ponistom sistemu par godina kasnije, sad ne bi imao problema sa ovim segmentom drustva. Hocu da kazem da prica o politickom zaposljavanju ne pije vodu.
To samo znači da se usuđuju da svoje pravo mišljenje iznesu kolege koje posao nisu dobile preko trenutno vladajuće stranke i njenih kooperativnih partnera, oni koji su u školi duže, imaju stalni radni odnos, ne zavise ni od koga u tom smislu. Nema ih baš 90%, došlo je do smene generacija, podmlađuju se kolektivi…
Nove mlade nade ulaze u prosvetni sistem samo na kartu stranačkih aktivnosti i angažovanja, a u međuvremenu ih se nakupilo po školama, postaju polako dominantni. Takvi ćute, prave se da se ništa ne dešava. Neki se i osile i pomažu da se drugi glas utiša i udalji. I ono najvažnije, zabrana zapošljavanja u javnom sektoru bila je zapravo odličan način da se poslušnici čvrsto drže na uzici jer posao dobijaju samo odabrani, tj. oni koji imaju podršku stranke. Nagrada za dugoročnu vernost, poslušnost, izvršavanje svih zadataka koje dobiju. Za ostale se uvek nađe izgovor… Svako ko ne želi i neće tim putem je suvišan. Zar to treba da bude glavni ,,kvalitet” prilikom odabira novih radnika?! Dokle smo došli? Do toga da najslabiji đaci upisuju nastavničke smerove, ljudi sa sumnjivim diplomama lagano se zapošljavaju i to često stižu do visokih pozicija…