Na prvom plenumu studenata PMF-a bio sam nepoverljiv, iako sam danima čekao da se nešto desi u Kragujevcu, dok su u drugim gradovima građani već digli glas protiv nepravde i represije. Umirio sam se kada sam video da su na plenumu bile kolege koje sam viđao svakoga dana na predavanjima, iako većinu grupe koja je moderiralia prvi plenum nisam poznavao, ali oni jesu. Najviše sam zahvalan saznanju da ima dobrote među nama, da postoje oni koji žele da se bore za bolje društvo, ne samo za sebe. Pre sam samo verovao, kao u mit, a sada sam postao učesnik. U šetnjama i tokom tišine zajednički cilj je bio očigledan, ali tokom mnogobrojnih plenuma, gde se razmenjuju mišljenja, postoji više različitih motiva i sve je kompleksnije, pa je nekada teže steći utisak da svi želimo da damo maksimalan doprinos. Plenumi su od početka bili mesto gde smo odlučivali o načinu i pravcu funkcionisanja celog pokreta, a i naše zajednice (studenata u blokadi PMF-a).
Želim da ostavim putokaz i podsetnik za budućnost. Pored svih vrednosti koje negujemo u našem pokretu i koje ima svaka funkcionalna zajednica (požrtvovanost, odgovornost, itd.), i pored svih koji su u nama videli sebe i dali nam podršku, jer su se i sami borili za slobodu pre više od 25 godina, želim da dam značaj zajednici i njenoj horizontalnoj strukturi funkcionisanja (bez vođe). Ono na šta smo mi obratili pažnju jeste način funkcionisanja zajednice po tom principu i pravljenje sistema odlučivanja između nezavisnih ćelija. Pomenuću i neke pojave sa kojima smo se susreli, težeći jednakosti članova i zajednica, pa se sa njima borili. Protiv njih se treba boriti strpljivo, jer uglavnom dolaze iz želje za reaktivnim delanjem. Ova borba nije protiv nekog, nego borba za nekog i za nešto.
Poteškoće nastaju kada pojedinac želi da bude glavni i da donosi odluke u ime grupe. Gordost koja ga ubedi da je samo njegovo mišljenje ispravno dovodi do toga da se pojedinac isključi i na taj način poželi da kazni svoje saborce. Nisam se ni ja slagao sa svim odlukama, ali sam na njih gledao kao na ono što smo zajedno izabrali, prihvatio ih i borio se da izađemo iz krizne situacije. Iako neke kolege podržavaju borbu na neki svoj način, očigledno mi je da ne delimo iste vrednosti, odnosno pogled na značaj samoorganizovanja, jer kažu:„Ja nemam ambiciju da budem glavni i da se svađam sa tamo nekim.“ Postoje dve krajnosti u gledanju na plenum, a obe ga posmatraju kao političku arenu, jedan kao priliku da prikupi moć da bi sve išlo po njegovom, a drugi smatra da nije dorastao diskusiji. Ne moramo po svaku cenu ubediti sagovornika da razmišlja kao mi, ali treba da se uključimo i da svojim prisustvom damo legitimitet odlukama koje će uticati na celo društvo. Imamo priliku da predstavimo sebe, svoju porodicu i svoj grad i da se potrudimo da se i njihov glas čuje.
Učestvujući u akcijama radne jedinice „Student u svakom selu“, koja ima cilj da stupi u kontakt sa stanovništvom u uslovima medijskog mraka, obilazio sam manje gradove, varoši i sela. Lica i reakcije prolaznika bili su novo iskustvo. Naišao sam na punu podršku nekih, bilo je onih koji su imali pitanja, i bilo je razgovora o tome koje vrednosti država treba da štiti i šta su njeni prioriteti. Ulazio sam u razgovor da bih naučio koje vrednosti građani cene i po koju cenu, a ujedno sam prenosio cilj pokreta, funkcionisanje institucija i jednakost svih pred zakonom. Najčudnije mi je bilo sa ljudima koji interakciju nisu želeli: nisu odgovorili ni sa „Dobar dan, ne hvala“, nisu smeli da uzmu papir koji smo nudili, samo spušteni pogledi, verovatno iz straha ili paranoje da ih neko ne vidi. Video sam i one koji su, verovatno, dan pre toga pričali za nas da smo plaćenici, a kada su nas videli uživo, shvatili su da slika sa državnih medija o uličnim razbojnicima koji nemaju ni pameti ni plana nije istina.
Nekada je bilo podsmeha karakterističnog za manje sredine, ali skoro nikada vređanja. Kod onih koji nisu ucenjeni, naša pojava omekša za razgovor, makar se i ne slagali sa nama oko mnogo toga. Bitno je da imamo slobodu da pričamo i da svako ko ugrožava tu slobodu bude kažnjen u skladu sa krivičnim zakonom. Kada nosim akreditaciju i flajere, neki misle da želim da im tražim novac, a kada objasnimo situaciju, reakcije budu razne. Međutim, uverenje ljudi da smo ovde za dnevnicu njima je logičnije nego to da je neko izdvojio pet ili pedeset sati nedeljno da se bori protiv laži i nasilja koje neki sprovode, ugrožavajući tako i državu i društvo. „Gledajte svoja posla“, „idite učite“, baš to i radimo: ono što se nas tiče, i to u slobodno vreme, jer smo se u međuvremenu vratili nastavi.
Petnaesti mart 2025. godine za neke predstavlja veličanstven skup na kojem se videla snaga i hrabrost naroda i potvrda da je mladost Srbije krenula u pravom smeru. Za druge je to propuštena prilika i smatraju da je trebalo da dođe do konačnog juriša. Ne slažem se sa drugim mišljenjem, jer smo u periodu nakon toga nastavili da jačamo principe koje sam pomenuo na početku, ukorenili smo se, a sve to vodi jačem umrežavanju i kretanju ka tome da studentski zahtevi ne moraju da se ponove u budućnosti. Počeli smo da shvatamo da smo svi odgovorni za ono što se dešava u društvu.
Stvoreni su zborovi (samoorganizovane grupe građana u gradovima i mesnim zajednicama koje podržavaju studentske zahteve i funkcionišu po principima direktne demokratije), grupe Pobunjenih/Slobodnih univerziteta (grupe zaposlenih na univerzitetima), samoorganizovane grupe advokata (koje pružaju besplatnu pomoć građanima koji se terete za pravnu odgovornost na protestima), grupe poljoprivrednika koji sada ujedinjeni protestuju zbog zakasnelih isplata subvencija i traže odgovornost nadležnih, kao i još nekoliko grupa koje se bave zaštitom građana i radnika (Društveni front) u ovim teškim okolnostima.
Preko šetnji kroz Srbiju, koje ti pokažu moć zajedništva i iskrenu, toplu podršku sugrađana; uključujući brojna odavanja počasti tišinom, gde nije prisutna samo tuga za nastradale već i tuga za nas same, koji smo dozvolili da se zločin izazvan nemarnošću i pohlepom dogodi; ne zaboravljajući pometnju 15. marta, kada sat vremena nismo znali kakva je naprava upotrebljena na mirno okupljene ljude; sećajući se protesta 28. juna, na kojem sam nosio rastvor soda-bikarbone i gas-masku, jer sam pretpostavio da će mi trebati da zaštitim sebe i druge od suzavca; na protestu 5. septembra u Novom Sadu dobijam pendrek, kao i mnogi drugi građani koji su mirno protestovali, dobijamo tako svi zajedno batine i suzavac, jer policija nije bila sposobna da privede izazivače nereda; i konačno, dostojanstvenim komemorativnim skupom 1. 11. 2025. godine u Novom Sadu, zaokružujem svoj utisak o 2025. godini.
Zaključujem da ovolika moja prisutnost u borbi ne bi bila moguća bez zajednice u kojoj svako daje onoliko koliko sme, želi i može. Mediji, uključujući i društvene mreže, prenose agresivnu i polarizujuću sliku, navode čoveka na određeni tok misli tako da bude pun mržnje. Tada je zajednica mirna luka, tu razmislimo šta je bitno i kakav naš doprinos može da bude. Treba da razmislimo čemu dovodi naše prisustvo ili neprisustvo. U zajednici jedan član može da ima doprinos kao deset izolovanih pojedinaca. Zbog toga im smetaju plenumi i zborovi, zbog onoga što jesu i zbog onoga što mogu da postanu.