Darko Petrović (13.12.1979), Kragujevčanin, jedan je od onih navijača čija se ljubav prema Radničkom ne meri godinama, već životom. Od prvih koraka na tribini, preko terena i skupljanja lopti, pa sve do perioda kada je u najtežim trenucima bio i član Upravnog odbora kluba kao predstavnik navijača, Darko je Radnički živeo u svakom njegovom obliku. Prošao je sa klubom najlepše trenutke, ali i one kada se borilo za goli opstanak, i upravo zato njegova priča nosi posebnu težinu.
Kako je počela tvoja veza sa Radničkim i šta te je kao mladića najviše privuklo ovom klubu?
– Moja veza sa Radničkim je krenula od najmlađih dana. Otac mi je pasionirani ljubitelj fudbala i usadio mi je ljubav prema sportu. Još kao malog vodio me je na utakmice, kasnije sam krenuo da treniram fudbal u Radničkom. Moram da istaknem utakmicu protiv Teteksa iz Tetova, mislim 1985. godine. Bilo je užasno hladno, ogroman sneg je pao i čekali smo skoro sat vremena da se očisti teren. Bila su samo četiri gledaoca, među njima ćale i ja. Molio me je da idemo kući, ali smo ostali do kraja. Kasnije sam skupljao lopte na utakmicama, što je za mene u tom dobu bilo ostvarenje sna.
Prošao si sa Radničkim i lepe i najteže dane – koji ti je period ostao najdublje urezan u sećanje i zašto?
– Najlepši periodi su svakako oni koji su dolazili posle velikih patnji. Nažalost, kao klub smo ih imali dosta. Moram da napomenem ulazak u Prvu ligu posle 32 godine (1998. god), kasnije neka nova vaskrsnuća kluba, pre svih 2011, pa i poslednji ulazak. Naravno, verovatno je ostvarenje sna izlazak u Evropu i odlazak na evropsko gostovanje. Bilo ih je ranije sa drugim sportovima, ali to ne može da se uporedi.
Bio si uz klub i kada se Radnički borio za goli opstanak. Kako je izgledalo navijati u vremenima kada je sve delovalo beznadežno?
– Igrom slučaja sam u najtežim trenucima kluba bio u Upravnom odboru, kao predstavnik navijača. Bio sam upoznat sa svim problemima koji su se nizali jedan za drugim. To je period 2015–2017. godine. Bukvalno smo preživljavali. Nikada se nismo predavali, davali smo svoj novac, pomagali koliko smo mogli i čekali da se stanje makar vrati u normalu. Išli smo i tada po selima, bodrili klub, doživljavali da nas neke seoske ekipe ponižavaju, ali smo dokazali tvrdoglavi mentalitet. Mnogi su tada okrenuli leđa klubu, bilo je mnogo teško, ali sa ponosom gledam na sve drugare koji su ostali verni ideji i ljubavi prema klubu i gradu. Veruj mi, sva ta gostovanja po selima, nepravde i ostali faktori su nas još više ujedinili u želji da istrajemo.
Ko je, po tvom mišljenju, najveći rival Radničkog ako uzmemo u obzir i klub i navijačku grupu?
– U poslednje vreme smo možda izgradili neku vrstu rivalstva sa Novim Pazarom, ali gledano kroz istoriju moram da spomenem Smederevo i Slobodu Užice. Ja sam ipak doživeo to rivalstvo sa Smederevcima u pravom obliku, krajem devedesetih. Puni stadioni, ogroman broj ljudi u oba kopa, tenzije, incidenti. Bilo je stvarno uzbudljivo. Još sam tad bio mnogo mlađi, pa je sve to dobijalo na značaju. U današnje vreme svakako da je za sve nas najomraženiji klub Crvena zvezda, gledano i fudbalski i navijački. Ko god je malo u priči, jasno mu je.
A ko je za tebe lično, na osnovu tvog navijačkog i životnog iskustva, najveći rival?
– Nemam dilemu ako treba da kažem koga lično najviše prezirem, kao i 99% ljudi na tribini. Krcun ih je osnovao, dovoljno.
Koji je najbolji stadion na kojem si bio i po čemu ti je ostao u posebnom sećanju?
– Ako treba da kažem stadion na kom sam bio sa Radničkim, na gostovanju, ima par stadiona koji su za mene u vrhu. Pre svih Kruševac i Smederevo. Oba stadiona su baš pravi navijački. Uz izgled, tamo smo znali da pravimo odlična izdanja, da odlično navijamo i jako smo često pobeđivali. Naravno, i ovi novi – Loznica, Leskovac i Zaječar, baš tim redom. Eto, izdvojio bih te stadione. Mnogo bi više bilo da si me pitao za najružnije, ima ih gomila.
Kako se, po tvom mišljenju, menjala navijačka scena kroz godine i šta je danas drugačije u odnosu na neka prošla vremena?
– Navijačka scena se mnogo promenila, posebno za nas starije. Naši počeci datiraju iz vremena kada nismo imali telefone, nije bilo interneta, sve je nekako bilo spontanije. Vrhunac naše scene je bio u periodu 2008–2013. Mislim da je trenutno scena u velikom padu, u svakom smislu. Ima tu mnogo faktora. Nekada je sve bilo mnogo spontanije i opuštenije. Danas su mnoge stvari pitanje života i smrti. Nažalost, manje grupe nemaju previše izbora već da se prilagođavaju trenutnim okolnostima. Po mom mišljenju, nekada je sve bilo više mangupski, danas su sukobi mnogo suroviji, nažalost nisu strani ni smrtni ishodi. Mnogi leče komplekse na tribinama. Ono što je sada mnogo bolje, bez sumnje, jeste organizacija.
Koji trenutak na tribini ili van nje bi izdvojio kao dokaz da je Radnički više od fudbala?
– Kragujevac ima tri simbola. Jedan od njih je Radnički. To je ono naše, kragujevačko. Kao takvo je više od fudbala. Mnogo je primera – jedan od njih je naše učestvovanje u saniranju šteta od poplava 2014. godine, pomoć ljudima sa Kosmeta, mnoge humanitarne akcije koje smo pokretali. Digli smo glas kada je trebalo da se zaštiti priroda, Jadar. Radnički je svima nama ideal, živimo taj život, Radnički je u svim životnim porama. Totalno je nebitno koju ligu igramo, za nas će uvek ostati krilatica „Radnički i ništa više“. Mnogo je živaca potrošeno, mnogo puta smo bili rezultatski neuspešni, ali svi znaju da je „šumadijski velikan“ to što jeste zbog
vernosti, ljubavi i broja navijača.
Kako gledaš na današnji Radnički u odnosu na onaj iz perioda kada si prolazio
najteže trenutke sa klubom?
– Današnji Radnički je neuporediv sa nekim pređašnjim vremenima. Bez želje da ikome podilazim, zaista dugujem zahvalnost ljudima iz kluba što su sve ovo postigli. Naravno, i poruka da ne treba da se uljuljkaju, već da svi zajedno radimo na još boljoj i svetlijoj budućnosti kluba. Mnogo su uradili – infrastrukturno, organizaciono, sportski. Naravno, još uvek ima prostora za napredak, ali smo svesni da ne može sve preko noći. Godinama smo tavorili, sad smo postali klub o kom se priča, koji je u vrhu srpskog fudbala. Zaista smo na mnogo višem nivou, posebno kad se osvrnemo kroz šta smo sve prošli tokom prethodnih godina.
Šta bi poručio mlađim navijačima koji danas dolaze na stadion, a nisu prošli sve ono što ste vi prošli?
– Mlađima poručujem da istraju u borbi za grupu, klub i sebe same. Snaga naše tribine je bila u jedinstvu, drugarstvu, vernosti i istrajnosti. Tvrdoglavi mentalitet nas je održao. Imaju na koga da se ugledaju. Potrebno je mnogo vremena i odricanja, ali pobeda je uvek slatka. Svako neka nađe svoje mesto na tribini, neka bude vojnik tribine i sebe stavi u službu grupe i tribine. Inače, moram da kažem da imamo baš perspektivne mlađe momke. Mi smo svakako tu da im pomognemo i utabamo put ka još većim pobedama i uspesima. Ja im iskreno želim da budu mnogo bolji i uspešniji od nas.
Kada se jednog dana osvrneš unazad, šta bi voleo da ostane kao tvoj lični trag u priči o Radničkom?
– Moj lični pečat je to što nikada sebe nisam stavljao iznad grupe. Uvek sam bio tu za grupu, za drugare. Pošten odnos prema saborcima sa tribine, poštovanje i želja da uvek pomognemo mlađima. Na njima ostaje svet, tribina i naša grupa. Takođe, redovnost na utakmicama, odlazak da gledam Radnički, a ne njegove protivnike, gostovanja po najzabačenijim mestima. Definitivno, meni je Radnički smisao života, svakodnevna preokupacija i želja da zajedno ostvarimo svoje snove. „Ja živim za to, da budeš šampion“.
Na kraju ovog našeg razgovora želim da pozdravim našeg drugara i velikog čoveka, sa nadom da će se oporaviti i prevazići sve zdravstvene probleme.
„Uvek jako, Lekić Marko“
Izvor: https://www.fkradnicki.com/darko-petrovic-tvrdoglavi-mentalitet/