IZVOR: DANAS
Hteo je da bude fudbaler, ali je povreda u detinjstvu „kumovala” da se „prebaci” na glumu. A, kao i svi glumci i Todor Jovanović koji tumači ulogu Gligorija Pecikoze Hajduka u filmskom hitu „Hajduk u Beogradu” počeo je u pozorištu u svom rodnom Kragujevcu.
Iako mu je, po sopstvenom prizanju, i dalje „fudbal sve vreme bio u glavi” na predlog roditelja kreće u školicu glume koju je vodila Sanja Matejić, glumica kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra. Ona je prva prepoznala njegov talenat. Potom je nastavio da se glum bavi kod njenog kolege Miloša Krastovića iz iste kuće koji je jedno vreme bio i upravnik KST-a. Tako je i usledio poziv da glumi glavnu dečiju ulogu u predstavi „200” koja je te 2018. godine sjajno prošle, što se kaže, i publike i kritike a Todor na sceni kao narator iskreno je pobrao sve simpatije.
Na premijeri predstave „200” upoznaje reditelja Marka Misiraču koji je radio kasting za film „Taksi bluz”.
- – Bilo je smešno, jer je moja mama tada bila izgubila novčanik i unajmila je advokata koji se isto zvao Marko da joj pomogne oko toga. Kada se javila na telefon i čovek se predstavio kao Marko ona prvo uopšte nije povezala da se radi o pozivu za kasting nego je mislila da se razgovara sa advokatom u vezi „slučaja novčanik”, sa iskrenim dečijim smehom priseća se Todor Jovanović svojih kinematografskih (pra)početaka.
Predložili su da snim self-tejp i pošaljem snimak što je i obavio baš na Maloj sceni Teatra a potom su ga pozvali na kasting u Beograd jer je ušao u uži izbor.
- Iskreno, nisam se nešto previše ni nadao, a i roditelji su mi rekli da se ne razočaram i da je velika konkurencija dece iz Beograda. Gledao sam na to u fazonu „dovoljno je što su me uopšte i pozvali”. I pozvali su me opet posle dve nedelje da mi saopšte da sam dobio ulogu. Tako je ispalo da je Damir moja debitantska uloga, kaže on.
Zanimljivo je da su se filmovi „Taksi bluz” i „Heroji” snimali iste godine samo je ovaj drugi emitovan tek tri godine kasnije
A, film „Hajduk u Beogradu” po istoimenom romanu Gradimira Stojkovića apsolutno je najveći hit u našim bisokopima. Na pitanje kako sve postiže Todor kaže:
- Pa, postižem šta ću, moram. Iskreno, sviđa mi se. Pemijere su po meni (naj)lepši i lakši deo ovog posla. A, i donose olakšanje, jer mi je pao kamen sa srca kad vidim kako ljudi dobro primaju film, znam da smo dobro uradili posao, iskren je naš mladi sagovornik dok razgovaramo posle časova u Gimnaziji a pre poslaska na još jednu turneju promocija i premijera.
U dahu nabraja gradove gde je sa „Hajdukom” bio na crvenom tepihu: Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš, Pančevo, Šabac, Obrenovac, Čačak, Gornji Milanovac… i tu se ne završava a po njegovim rečima sad kreću i festivali i projekcije kao on kaže „preko”, van zemlje.
- U Beogradu je bilo stvarno fenomenalno, ali to je očekivano, a jako me je iznenadilo Pančevo i Obrenovac. U Pančevo je publika bila toliko glasna i toliko nekako dobra i posle toga dok smo odgovarali na nihova pitanja ostala je skoro cela sala i razgovarali su sa nama. Oni su stvarno bili divni. A u Obrenovcu je posle filma bio haos za slikanje, jer bukvalno je masa, njih 200 uglavnom klinaca me doguralo do zida gde smo se fotografisali. To mi je najdraže, kad priđe neko dete, zagrli me, čak i na ulici i slikamo se, prepričava nam on.
Od njih, najmlađih obožavalaca dobija i crteže na poklon.
- I premijera u mom Kragujevcu je super protekla iako smo, na žalost, malo kasnili na crveni tepih zbog ogromne gužve u saobraćaju bukvalno nismo mogli da izađemo iz Beograda” ali ovacije na poklonu su bile baš ekstra, iskusno ceni on, dodajući da mu je tu bilo „dosta rodbine i čitavo društvo”.
A, u školi ne „glumi” slavu.
- Nisam ja u tom fazonu i da hoću ja ne umem tako da se postavim, kao neka slavna ličnost. Sad, na ulici ljudi me zaustavljaju baš često i ne mogu dda kažem da mi to ne prija. Malo mi je čudno i na to se još nisam navikao što me ljudi krišom slikaju u kafiću, pekari, prodavnici, autobuskoj stanici… ali to uglavnom kada sam u Beogradu. Ovde u Kragujevcu manje, jer znam se sa svima i nema nekog razloga da se fotkamo, kaže on i kao potvrdu tih reči prolaze drugari koji žure u iz ili u školu i samo iz daljine mahnu rukom da ne „prekidaju intervju”.