Da život piše romane i u onu staru ,,nikad ne reci nikad“ uverila nas je priča gospođe Mire Trifunović iz Kraljeva, koja se, kako sama kaže, pod stare zaljubila u reptile i egzotične ljubimce, a krave koje je kao dete čuvala, na iznenađenje mnogih, zamenila gmizavcima i drugim egzotičnim ljubimcima. Danas joj neobična ekipa poput loptastog pitona Bigija, bradate agama Abidema i nekoliko tarantula, upotpunjuju penzionerske dane, a njihov odnos ruši sve generacijske predrasude i stereotipe koje se, pogotovo u malim sredinama, prenose s kolena na koleno.
Sve je počelo kada je sin Dejan, zaljubljenik u reptile, doneo prvu zmiju u porodični dom. U početku je odbijala da je prihvati, ali korak po korak, počela je da smanjuje gard, shvativiši da su, kako kaže, u pitanju bića kao i sva druga. Ipak, sa zmijama i dalje ,,sarađuje poslovnije“, dok su joj veliki gušteri mezimci od prvog dana.
- Ja sam odrasla na selu. Imali smo krave i stoku, a od zmija i svega što gmiže smo se plašili. Mogla sam da prihvatim bilo koju životinju osim zmije. Ali, sin često nije kod kuće, a neko mora da ih hrani. Ne mogu da ih ostavim gladne. Vremenom smo se navikli jedni na druge. Imamo ženku bradate agame koja je kod nas 15 godina. Čovek se veže za kamen, a kamoli za živo biće. Ljudi kažu da su to bića bez emocija. Ne mešam se u nauku, ali umem da prepoznam posebnu vezu koju smo stvorili. Sin se ljuti jer ih, kaže, ,,tovim“ i hranim iz ruke, ali kod mene svi lepo jedu, pa i egzotični ljubimci, kroz smeh objašnjava harizmatična gospođa.
Komšiluk je, kaže, u početku bio nepoverljiv prema ,,gmizavim komšijama“, pogotovo kada ih pusti u dvorište na partiju sunčanja, ali komšinice su vremenom počele i da obilaze ,,egzotične drugare“ u njihovoj sobi. Ipak, zmije je i dalje većini nisu omiljene.
- Prvo su se čudile kada dođu na kafu, a danas čak i pitaju za njih i pamte ih po imenima. Gušteri su im zanimljivi. Hoće da ih pomaze, zagledaju ih. Bilo je tu nekada mnogo više životinja, ali je sin dosta poklanjao prijatejima, zaljubljenicima u reptile. Za razliku od agama, gekona i drugih guštera, zmijama, a posebno Biliju niko ne prilazi. Bili je naš mezimac već 12 godina. Imamo dobru saradnju. Ljudi misle da je ljigav, opasan, a u pitanju je ,,duša od zmije“. Za sve ove godine, jednom me je ujeo dok sam ga hranila, i to mojom greškom. Više me je, recimo, boleo ujed pčele. Neko vreme sam bila ljuta na njega, ali smo se pomirili, dodaje Mira, dok ponosno drži Bilija u naručju.
Kroz njenu kuću u Čibikovcu prošlo je mnogo životinja, pored zmija i guštera, tu je i član porodice bigl Snupi, ali i tarantule, retke vrste žaba, egzotični puževi. Svi oni, sa ponosom ističe, imaju carski tretman i najbolje uslove koji najviše podsećaju na prirodno okruženje.
- Sa tarantulama, iskrena da budem, nisam mogla. Čak sam ih se i plašila. Psovala sam sina što ih je doneo. A onda sam počela da ih posmatram kako posmatraju okolinu, pletu mrežu, piju vodu. Shvatila sam da je svaka životinja posebna na svoj način. I dalje mi nisu omiljene, ali sarađujemo. Hranim ih, gledam da im bude odgovarajuća temperatura i uvek čist terarijum. Kada donese nekog novog neobičnog ljubimca, radujem se kao malo dete, ponosno objašnjava Mira.
Njena iskrena posvećenost životinjama koje nisu najtipičniji kućni ljubimci ne samo da ruši sve predrasude, već nas podseća da se lepota uvek nalazi u očima posmatrača i da neke ljubavi ipak dolaze na drugi ili treći pogled.
Mirina priča nas je podstakla da istražimo još neke egzotične ljubumce u Kraljevu i prilično smo se iznenadili koliko ih zaista ima. Zahvaljujući njenom sinu Dejanu, pioniru u prikupljanju i istraživanju egzotičnih ljubimaca, čitaocima našeg portala uskoro donosimo još jednu, podjednako zanimljivu, ali i edukativnu priču o vezi između reptila i njihovih vlasnika.
