Nemanja Kruševac, mladić koji se godinama ,,tražio“ u svetu fudbala i spletom čudnih životnih okolnosti pre četiri godine završio u Mongoliji, danas važi za heroja nacije u toj zemlji, a njegova životna priča, uspesi i uzajamna ljubav prema fudbalu, najbolji su dokaz da nikada ne treba da odustanemo od svojih snova.
U fudbal se zaljubio sa svega šest godina kao petlić. Iako je bilo jasno da je u pitanju ljubav za sva vremena, važio je za mladog igrača ,,iz senke“, čija igra nije bila u prvom planu. Kao mladi igrač, dugo se ,,tražio“ u svetu fudbala, često menjao klubove i imao osećaj da je talenat vidljiviji svugde više nego u rodnom Kraljevu. Koliko god bio dosledan i verovao u snove, nakon poslednjeg neuspeha, 2021. godine, posle pandemije koronavirusa, počeo je da traži dodatni posao, jer od fudbala u Srpskoj ligi, kako kaže, nije moglo da se živi.
No, jedan poziv promenio je sve. Dok je sa prijateljem ,,radio struju“ na jednoj kući, zazvonio mu je telefon, nakon kojeg umalo nije pao sa merdevina. Na nagovor mongolskog trenera FC ,,Ulambatar„, pozvao ga je bivši saigrač, koji je tragao za veznim igračem i pitao da li bi želeo da pređe da igra za mongolski klub.
Bez razmišljanja je pristao. Za manje od 20 dana, našao se na aerodromu glavnog grada Mongolije. Tada, nije mogao ni da pretpostavi da će ga dočekati najsurovija klima, ali i ,,druga galakasija“ u kojoj vladaju potpuno drugačija pravila, vrednosti, običaji i način života.
Već po izlasku iz aviona bilo mu je jasno da dolazi u surovu zemlju. Od siline hladnoće, imao je osečaj da ga vetar ,,vraća“ nazad u avion. U martu, dočekalo ga je minus 20 stepena, što je subjektivno kao u Srbiji minus 30.
- U pitanju je, ipak, nadmorska visina od 1.350 metara. Oni žive znatno opuštenije od Evropljana. U pitanju je narod koji je dugo bio nomadski i nose to i dalje u krvi. Kod njih je sve ,,laganije“ i nonšalantnije nego u Srbiji. Sa druge strane, pokazali su veliko poštovanje prema trudu i disciplini koju sam uložio u njihov klub. Ovde je sve drugačije nego u Evropi, svi klubovi igraju utakmice u glavnom gradu. Postoje dva terena i igra se i trenira u različitim terminima. Ne postoje gostovanja u različitim gradovima zbog veličine države, loše infrastrukture i surove klime, za Glas Šumadije, navodi Nemanja.
Več u startu mu je bilo jasno da ga je Mongolija, i pored svih naizgled razlika, u potpunosti osvojila što se odrazilo i na igru. Za samo četiri meseca progašen je za najboljeg veznog igrača u ligi.
Uspesi u karijeri počinju da se nižu jedan za drugim. Već u drugoj sezoni, ,,Ulambatar“ osvaja Kup Mongolije i Titulu prvala bez ijednog poraza i prvi put se kvalifikuje na internacionalna takmičenja, što je neverovatan uspeh, pogotovo jer je fudbal u ovoj dalekoj zemlji tek u ekspanziji. Posle ,,Umbatora“, nakon dve godine i tri sezone, prelazi ,,Falkons“ gde osvaja Super kup i Ligu bez poraza i i opet igra Azijski kup.
- Kao igrač sa najdužim stažom u Mongoliji, vrlo brzo su me prihvatili kao svog. U Srbiji sam bio na korak da zauvek napustim fudbal, a ovde sam ljubimac nacije, pogotovo male dece kojima sam podsticaj da ne odustaju od svojih snova. Generalno, što ih više upoznajem shvatam koliko su nam po mentalitetu ,,bliži“ od ostatka Istočne Azije, poput Tajlanda i Indonezije. Imaju ,,dušu“. Iako su u početku nepoverljivi prema strancima, vole život, vole ljude i drže do svojh običaja. Možda je to jedini narod koji volo više da popije od nas Srba, kroz osmeh, objašnjava Nemanja.
Kao ljubitelj jake hrane na mongolske specijalitete se brzo navikao, pa čak i prihvatio da je holesterol u krvi poželjan, dok sa druge strane, jezik mu i danas zadaje glavobolju. Posle četiri godine u toj egzotičnoj zemlji, danas bar zna da u toku razgovora niko neće da se ,,zagrcne“, već da je u pitanju normalan način gestikulacije i razgovora.
- Kada sam stigao tamo i zajedno sa ljudima iz kluba otišao na večeru, bio sam ubeđen da se svađaju i pitao se da li sam ja uzrok. U jednom trenutku, mislio sam da se čovek do mene zagrcnuo, pa sam ga udarao po leđima. Nisam znao da je to deo njihovog govora. Danas se slatko smejemo tome. Jezik jeste izuzetno težak, ali se trudim da ga naučim. Što se tiče hrane, ona je zbog surove klime i temperature koje se spuštaju i na minus 40 stepeni, izuzetno jaka i masna. Drugačije ne bi mogli da se prežive januar i februar. Meso jedu u neograničenim količinama. Omiljeno jelo mi je hušur, to je nešto nalik našem bureku, ali barem 30 puta jače i masnije. Ono što je specifično za Mongoliju, je, zbog Gobi pustinje, meso kamile koje je izuzetno ukusno, dodaje mladi Kraljevčanin.
Iako fufbal nije ,,prvi“ sport u Mongoliji, već tradicionalno rvanje, posvećenost, trud i odanost, od javnosti nepoznatog mladića iz Kraljeva, stvorili su heroja nacije u dalekoj Mongoliji. Za Srbiju su u Mongoliji svi čuli, a prva asocija na Srbe su im, pored Nemanje, naši cenjeni sportisti. Nemanja je trenutno u postupku dobijanja mongolskog pasoša, koji će biti još jedan pokazatelj ljubavi koja se izrodila između njega i ove egzotične, nama nepoznate zemlje.
- Naši ljudi misle da je u pitanju pusta zemlja, ,,bez života“ a zapravo bi se iznedadili koliko sve ,,vrvi“ od života i mladosti. Porodice imaju po petoro- šestoro dece, a zemlja je u ekspanziji. Na sve strane ,,niču“ neboderi u tri najveća grada. Ostatak zemlje jeste pust, ali priorda je veoma specifična i nezahvalna. Svakako mislim da je Mongolija od mene napravila boljeg čoveka, odgovornijeg i da mi je proširila vidike. Naravno da najviše volim svoje Kraljevo, narod, porodicu, ali odlazak u Mongoliju je bila najbolja odluka u životu, smatra naš sagovornik, ili kako ga još nazivaju ,,srpski Džingis Kan“.