Kako su Šumadince pre 110 godina spasili Britanci, a Rusi nam postali braća

U protestnim okupljanjima, koja se kao i u celoj Srbiji, iz večeri u veče održavaju u Kragujevcu, kad je mirno povede se neka „istorijska“ diskusija. Pa tako mlad momak, završio dva fakulteta, govori poljski, nemački, engleski, priča da je tek nedavno čuo za bolnicu Stobart u Kragujevcu i iskreno je začuđen kako se o tome nije učilo u školi.

I razgovor se završava zaključkom da se neke činjenice, čak i kad su nepobitne, godišnjom propagandom i njihovim sklanjanjem od očiju javnosti, pretvaraju u svoju suprotnost. Tako je i sa „omraženim Englezima“ i Rusima koji su nam kroz istoriju „pomagali.“

Pa tako i mali broj, naročito mlađih Šumadinaca, zna da su potomci onih koje je krajem te 1915. godine, u vreme kada je ovim krajem vladala epidemija tifusa, a srpska vojska se, zajedno sa narodom spremala na epsko povlačenje, zapravo spasila britanska medicinska misija.

Kako se, onda, došlo do toga da su ove istorijske činjenice mlađim generacijama gotovo nepoznate?

Novinar Zoran Radovanović smatra da se narativ o „ruskoj braći“ i „zapadnim neprijateljima“ neguje od nastanka moderne srpske države s početka 19. veka, a da kulminira danas:

• Odnos Srbije prema Rusiji uglavnom je bio i ostao iracionalan, neretko i slugeranjski,  što je posebno primetno danas, kada je Srbija pod svojevrsnom energetsko-obaveštajno-medijsko-propagandnom okupacijom Rusije, i kada je Beograd centar za širenje ruske propagande u Evropi.

Radovanović smatra da „Rusija godinama unazad  finansira svoju  propagandu preko pojedinih medija“ i podseća da je „Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj slobodno deluju ruski servisi tipa Sputnjik i drugi“.    

I kragujevački istoričar Nenad Đorđević ocenjuje da pojačana propaganda u vreme raspada Jugoslavije podstiče narativ o “omraženim Englezima”:

• Režimska štampa tada posebno naglašava sve trenutke loših srprko-britanskih odnosa, nekriticki naglašavajući sve krizne momente.Taj narativ je ostao dugo, sve do promena 2000-te godione kada postepeno počinje da se menja ali matrica o lošim odnosima ostaje dosta ukorenjena u našem narodu, kaže Đorđević.

A šta kažu istorijske činjenice?

Veliku pomoć Srbiji i Kragujevcu pružio je Odbor za pomoć Srbiji koji je osnovan 23. septembra 1914. godine u Velikoj Britaniji. Na čelu Odbora bio je londonski lord biskup, a među osnivačima bili su veoma uticajni ljudi kao što su Robert Siton Votson, Artur Evans, Bertram Kristijan, ledi Pedžet i drugi. Ovaj Odbor je do leta 1915. godine opremio pet medicinskih ekipa za samostalan bolnički rad. Mejbl Grujić, supruga srpskog diplomate Slavka Grujića, zajedno sa Odborom za pomoć Srbiji prikupili su novac za Srpski Crveni krsti za kupovinu ćebadi za izbeglice u Srbiji.

Istoričar Predrag Ilić u autorskom tekstu za Glas Šumadije podseća da je veliku pomoć Kragujevcu pružila i organizacija Bolnica škotskih žena za službu u inostranstvu, koja je oformljena u okviru Škotske federacije društava za pravo glasa žena sa sedištem u Edinburgu. Prva jedinica Bolnice škotskih žena u novembru 1914. godine upućena u Francusku, a druga, na čelu sa doktorkom Elinor Zolto u Srbiju, krajem 1914. godine.

Bolničarke Škotske misije su stigle u Kragujevac u vreme kada je tifus uveliko počeo da se širi. Prema svedočenju Katarine Šturcenberg tifus je nastao i počeo da se širi iz Valjeva, izazvan mnogobrojnim leševima koji su ležali naokolo, pošto Austrijanci koji su se brzo povlačili nisu stigli da ih sahrane. Kako se stanovništvo kretalo iz ove varoši u druge delove zemlje, tako se i bolest nekontrolisano širila. Škotlađanka dr Elizabet Ros, koja je u Srbiju stigla u vreme epidemije iz Persije, već je radila u rezervnoj bolnici za zarazne bolesti sa dvojicom grčkih lekara, nekoliko bolničara i medicinskih sestara, piše Predrag Ilić.

Ova hrabra lekarka odmah po dolasku je preuzela više od 250 bolesnika. Kako se epidemija brzo širila Elizabet Ros je sa članicama Škotske misije imala preko 550 kreveta u tri bolnice. Samo mesec i po dana kasnije dr Elizabet Ros je obolela od tifusa i umrla 14. februara 1914. godine. Sahranjena je u Kragujevcu na Varoškom groblju uz najviše državničke i vojne počasti, kao i uz prisustvo velikog broja građana Kragujevca.

Jedna ulica u Kragujevcu i danas nosi njeno ime, kao i Omladinska terenska jedinica Crvenog krsta.

Pre nekoliko godina biblioteka “Vuk Karadžić” u Kragujevcu objavila je knjigu “Bolnica Stobart”, koja govori  pomoći koje Srbiji pružila britanska medicinska misija, na čelu sa Mejbl Sent Kler Stobart, koja je rukovodila bolnicom sa šest dispanzera i posebnu pažnju posvetila lečenju stanovništva u okolini Kragujevca. Veliki broj ranjenika i ljudi oboleli od tifusa, popunili su sve raspoložive bolničke kapacitete koje je grad kao što je Kragujevac mogao da pruži. Pored Vojne i Okružne bolnice, ranjenici i bolesnici od tifusa, koji nikako nisu smeli da budu zajedno u istim objektima, bili su smešteni u Kragujevačkoj gimnaziji, Konaku kneza Mihaila, Ženskoj gimnaziji, školama, kasarnama, hotelima, kafanama magacinima, (ono što sigurno znamo, a verovatno i u još koji zidani objekat). Zbog nedostatka kapaciteta u Velikom parku i na prostoru Vašarišta bilo je montirano oko 60 šatora u kojima su smešteni uglavnom bolesni vojnici i stanovnici Kragujevca.

Zbog loše medicinske zaštite seoskog stanovništva Šumadije, a koje je takođe zahvatila epidemija, šatori sa osnovnom medicinskom zaštitom bili su postavljeni na više lokacija na putu Kragujevac- Topola- Mladenovac.

Krenuli smo 1. Aprila 1915, ka Solunu, brodom “Silija”, koji nam je obezbedio Admiralitet. Bili smo u sastavu: gospođa Sinkler Stobart, kao direktorka, gospodin J. H. Grinhalg (Džon Grinalg, član misije Stobart na dužnosti blagajnika, suprug M. Stobart), sekretarica, sedam doktorki, 18 obučenih medicinskih sestara, četiri obučene kuvarice, jedan apotekar, jedan sanitarni inspector, jedan engleski kapelan I 14 članova pomoćnog bolničkog osoblja, među kojima je bilo I šofera.

Mejbel Stobart, autor nepoznat

Poljska bolnica bila je savršeno opremljena, sve smo poneli. Imali smo preko 60 šatora, 300 kreveta, svaki kompletno opremljen; gomile odeće za ranjenike I civilno stanovništvo; potrepštine za kuhinju, sa četiri odlična šporeta sa rernama; nekoliko pokretnih kotlova za toplu vodu; velike rezervoare za hladnu vodu; opremu za pranje veša; medicinske zalihe; hranu u vrednosti preko 300 funti; rendgen; sve sanitarne potrepštine; motorna ambulantna kola. Planirano je da naša poljska bolnica bude u Kragujevcu; satori su dobro raspređeni I brzo postavljeni.

Ovo je samo uvod u dnevničke beleške Monike Stenli, Moj dnevnik u Srbiji, 1. April – 1. Novembar 1915. (Bolnica Stobart, Narodna biblioteka Vuk Karadžić Kragujevac)

Monika M. Stenli, autor nepoznat

Vest o otvaranju dispanzera prenosi se vrlo brzo: ljudi pešice prelaze na desetine kilometara, da bi dobili lek I savet stručnog osoblja.

Stobart predlaže otvaranje još šest bolnica u obližnjim mestima: Lapovo, Natalinci, Rekovac, Rudnik, Vitanovac I Ovčar Banja.

Srpski potporni fond prikuplja sredstva za opremanje novih dispanzera; ka Srbiji kreće grupa medicinskog osoblja I volonterima koji će biti raspoređeni u ovim dispanzerima.

Kroz bolnicu Stobart za šest meseci rada prošlo je oko 20.000 pacijenata.

U oktobru 2015. Godine stiže vest o predstojećem povlačenju. Deo osoblja predvođen M. Stobart kreće sa srpskom vojskom. Odvažnoj Britanki od Srpske vojske biva povereno da predvodi jednu kolonu.

Dr Elizabet Ros, nepoznat autor

Pored medicinske pomoći, Srpski potporni fond Velike Britanije prikupio je ogromnu finanijsku pomoć koja je dolazila sa svih strana carstva, a organizovao je i prihvat srpskih dečaka za nastavak školovanja u Britaniji. Ukupno je Fond tokom rata sakupio oko milion funti pomoći za Srbiju iz svih delova Britanskog carstva što bi bilo oko 90 miliona današnjih funti (ako uzmemo prosečan multiplikator za pet ratnih godina).

Tokom Prvog svetskog rata Britanija je 1916. širokih ruku primila srpske đake. Njih oko 370 nastavilo je obrazovanje u najboljim britanskim gimnazijama i na univerzitetima. Upisani su u poznatu školu Džordž Heriot u Edinburgu, ali i na univerzitete Kembridž i Oksford. Kasnije je primljeno i više desetina studenata teologije. Od tada nije prošla nijedna godina bez srpskih i jugoslovenskih studenata na britanskim univerzitetima (Srbija i Britanija u Veliom ratu, Slobodan G. Marković, Danas)

Priča o britanskoj medicinskoj misiji je i priča o Kragujevcu u Velikom ratu, ali i predrasudama koje sada vladaju o odnosima Britanije prema Srbiji. O misiji postoje tri najznačajnija svedočanstva, a to su dnevnici Monike Stenli (Moj dnevnik u Srbiji, 1. april – 1. novembar 1915.), Mejbel Dirmer (Pisma iz bolnice Stobart) i Oliv Oldrič (Povlačenje iz Srbije kroz Crnu Goru i Albaniju).

A kako je dolazak u Kragujevac izgledao, Monika Stenli piše:

Imali smo sledeće šatore: jedan za rentgen i salu za operacij; jedan veliki zajednički šator za obedovanje pacijenata i drugi za osoblje; jedan šator za posteljinu-perionicu; dve kuhinje – jednu za pacijente, drugu za osoblje; dispanzer, šator za odmor za osoblje i drugi za doktore; zatim šatori za toalete i kupaonice i ostalo su bili šatori za bolnička odeljenja i za osoblje, za spavanje.

Naša bolnica je uskoro bila puna… Gospođa Stobart i doktori su videli da civilno stanovništvo trpi užasne muke usled rata, bez dovoljno doktora i bolnica u koje pacijeni mogu da odu. Pošto nam je bio cilj da suzbijemo bolest pre početka borbi, odlučeno je da formiramo civilnu bolnicu za najgore slučajeve i dispanzere pored puta. Organizovano je da se doktorka Mej (dr Mejbel Ilajza King-Mej) vrati u Englesku i obezbedi dodatna sredstva za kupovinu dodatne opreme. Takođe nam je bilo potrebno još doktora, medicinskih sestara i kuvara. Ubrzo je sve bilo spremno.

Osnovano je sedam dispanzera i postignut je izuzetan učinak za veoma kratko vreme. U dispanzerima je primano preko stotinu ljudi dnevno, preko 11.000 obolelih građana ubrzo je dobilo medicinsku pomoć, koja im je ublažila bol i muke.

Grad Kragujevac i Crveni krst ove godine obeležili su 110 godina od smrti dr Elizabet Ros, ali i od dolaska britanske medicinske misije u Kragujevac.