U digitalizovanom svetu, gde je sve na ,,klik“, kako u gradovima, tako i u većini sela, jedan Mladen iz okoline Kraljeva odoleva vremenu i sebično čuva uspomenu na davna vremena, običaje i tradiciju pomoravskog kraja. Iako radi u obližnjoj inostranoj kompaniji, jer samo od poljoprivrede, kaže, ne može odavno da se živi, svaki slobodan trenutak provodi da ulepša dan konjima i kravama koje gaji od malena. U selu je poznat kao momak koji je instalirao zvučni uređaj u štali kako bi životinje slušale klasičnu muziku, pa im u 6 sati izjutra im pušta himnu Srbije, na koju, veli, reaguju vrlo lepo.
Ljubav prema konjima rodila se sa svega pet ili šest godina, kada je bežao iz dvorišta kod komšije koji je gajio konje i sa oduševljenjem ih četkao i posmatrao. Već tada je znao da će kada bude bio u situaciji i u svom dvorištu imati ždrebe, ali i uvideo da za seljaka dolaze sve teži dani.
Moji roditelji nisu bili za to, znali su koja je to obaveza, ali to je bilo jače od mene. Konji i ja se prepoznajemo očima. Ova kobila je, recimo, moja mezimica. Možda ne zna srpski jezik, ali zato svako raspoloženje oseti. Mi smo dva tela, a jedna duša. Njeno ždrebe, Drina, je, pak, potpuno drugačija. Kao i mladi čovek – nepoverljiva, svoja, radoznala. Želja mi je da se jednog dana i njeno ždrebe nekome dopadne u selu pa da nas ima više koji se konjima okupljamo u centru, idemo u badnjake, na slave, seoske proslave, sa iskrom u očima, objašnjava Mladen.
Trenutno ima pet krava i dva teleta, a u srećnim vremenima taj broj je bio i tri puta veći. Nažalost, finansijska situacija i crni dani za poljoprivredu, uticali su na broj goveda, ali ne i na ljubav. Mladen sa tolikim žarom prilazi ovom poslu da njegovi mezimci, veli, slušaju i kvalitetnu muziku.
U štali do pre nekoliko godina bilo je i 14 krava, ali, nažalost, poljopriveda je u potpunosti uništena, a u ovom nekada poznatom stočarskom kraju, životninje danas mogu da se izbroje na prste. Negde sam pročitao da klasična muzika utiče pozitivno na proizvodnju mleka, ali i na smirenost i blagostanje goveda. A ruku na srce, i meni prija kada uđem unutra da čujem nešto lepo. Mladi su mahom otišli trbuhom za kruhom u gradove, jer kada bismo pričali o finansijskoj strani i koliko je teško seljaku da opstane, mogli bismo da sedimo ovde nedelju. Ipak, ne kajem se. To je moj merak. Savremena deca su mnogo oštećena jer nemaju kontakt sa životinjama i prirodom. Danas i na selima deca viđaju žiotinje samo na slikovnicama i televiziji, navodi Mladen, koji pokušava da se ,,odbrani“ od mezimice koja pokušava da ga poljubi.
Kao i svake godine, na najradosniji hrišćanski praznik, kroz selo će u tradicionalnom odelu ovaj mladić proći na konju, ispoštovati sve običaje i tako bar na trenuak komšiluk podsetiti na vremena koja su većinom ostala samo u pričama starijih generacija koje se danas prenose s kolena na koleno.
Nekada se pridavala se veća pažnja praznicima. Više naroda se okupljalo kada se išlo u badnjake. Ljudi su živeli za te praznike. Sada se badnjaci kupuju na ulici i seoskoj prodavnici, niko više ne ide u šumu. Ljudi su u nekoj žurbi, selo se iskorenilo, a sa njime i običaji i tradicija. Muškarci iz sela, recimo, na Badnji dan tradicionalno porane pre izlaska Sunca. Sastanemo se ispred jedne kuće u centru. Nazdravi se domaćom rakijom i prekrsti za zdravlje svih meštana. Znalo se kojim se redosledom ide, kojom stazom, ali i teme koje su ,,dozvoljene“. U badnjacima se ne priča o glupostima. Snegovi su bili veliki, smetovi po dva metra. Poslepodne je bilo rezervisamo da se na konjima obilazi familija i komšiluk. Nažalost, za koju godinu i badnjake ćemo da naručujemo na ,,klik„, u svom stilu, kroz smešak, dodaje on.
Ne preostaje nam ništa drugo nego da mu poželimo da, i pored teških vremena, istraje u svojim iskrenim željama i sledeće godine nas dočeka u centru sela sa nekim novim zaljubljenicima u konjarstvo i tradiciju nekada naširoko poznatog stočarskog kraja.
