Tema koja se tiče svih nas, a o kojoj se, nažalost, još uvek nedovoljno govori — mentalno zdravlje.
Povodom obeležavanja Nedelje mentalnog zdravlja, odlučili smo da otvorimo prostor za važne razgovore, razbijanje predrasuda i pružanje korisnih saveta svima koji se bore sa psihičkim izazovima ili žele da bolje razumeju sebe i svoje bližnje.
Naša današnja gošća je po obrazovanju specijalista psihijatrije i profesorka na Fakultetu medicinskih nauka. Sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa pacijentima, ali i u edukaciji javnosti o važnosti brige o mentalnom zdravlju. Sa profesorkom smo razgovarati o tome kako prepoznati prve znake psihičkih tegoba, kako potražiti pomoć, ali i o tome kako da svakodnevno negujemo svoje psihološko blagostanje.
- Mi dosta pominjemo mentalno zdravlje, ali ne znam da li smo suštinski to spustili negde i pitali sebe šta mi podrazumevamo pod mentalnim zdravljem I da li o njemu dovoljno brinemo, za Glas Šumadije rekla je doktorka profesorka Dragana Ignjatović Ristić.
Ali navodi na nema univerzalnih pravila kako da prepoznamo promene kod sebe ili kod bližnjih, kada su mentalni poremećaji u pitanju.
- Ono o čemu vodimo računa jeste da se kod osobe koju dugo poznajemo dogode neke stvari koje potpuno izlaze iz tog okvira neko postane previse povučen, a da to do tada nije bio, ili previse veseo, a da to nije bio, previse nervozan, plačljiv. Kod dece se te promene nekada vide, kao promene u telesnim simptomima, različiti bolovi, izostanci iz škole, promene navika, izbegavanje obroka, dodaje prof. dr Dragana Ignjatović Ristić.
Profesorka navodi da je za većinu mentalnih poremećaja uzrok multifaktorski.
- Postoji udeo genetike i bioloških faktora I psiholoških I kulturoloških I socijalnih. Tako da kod različitih osoba u nastanku mentalnih poremećaja mogu da budu različite stvari različito važne. Na primer vezano za genetiku, mnogo od nas dolaze iz porodica koje su imale neko iskustvo sa mentalnim poremećajem I to za njih predstavlja veću brigu, da li će oni u budućnosti imati neki mentalni poremećaj. Ali mentalni poremećaji se ne nasleđuju na taj način, postoji nešto veća verovatnoća nego u opštoj populaciji da se to javi, ali ta verovatnoća, odnosno genetski rizik postoji I kod nekih onkoloških bolest, kardiovaskularnih bolesti, endokrinoloških, ali mi nekako više brinemo zbog tih mentalnih, jer one sa sobom nose neku specifičnu težinu, ističe profesorka.
Dodaje i to da svako mora imati neke lične strategije da savlada probleme ili da unapredi mentalno zdravlje.
- Ali ako nešto dugo traje, ako ima veliki uticaj na naše funkcionisanje, ako ugrožava naše relacije sa najbližim okruženjem ili na poslu, to je već sad znak gde bi neke tehnike mogle da nemaju uspeha I zaista se treba obratiti profesionalcima, pojašnjava profesorka.
Profesorka smatra da je razlog zašto se ljudi plaše da se posavetuju sa psihijatrima ili psihoterapeutima, iz unutrašnjeg osećaja kada nešto ne razumemo, da se toga I plašimo I mislimo da niko drugi nema problem koji mi imamo.
- Mislimo da smo na negativan način obeleženi I biramo strategiju da ćutimo umesto da se obratimo za pomoć. Ovakve priče upravo I pomažu da ljudi shvate da su mentalni poremećaji univerzalni I da to nisu zarazne bolesti. A sa druge strane mi imamo epidemiju mentalnih poremećaja I mentalnih problema. Ali ako se to skriva, ako se toga stidimo, to lose utiče na sve aspekte našeg funkcionisanja I stavlja nas u poziciju bezizlaznosti koja dodatno otežava lečenje, tvrdi prof. dr Dragana Ignjatović Ristić.
S obzirom na to da se mnogi pacijenti plaše terapije pitali smo doktorku kako objasne pacijentu da je terapija neophodna u nekim slučajevima.
- Kada ne znamo etiologiju mi moramo da imamo multiterapijski pristup – medikamenti, psihoterapija, u nekim slučajevima EKT. Jer mi ne znamo šta tačno može u određenom trenutku da pomogne. Tako da terapijski pristup počinje tim strukturisanim terapijskim razgovorom u kom pokušavamo da napravimo savez sa našim pacijentima i da razmotrimo situaciju koja zahteva ili ne zahteva primenu medikamenata. Kada se odlučimo za primenu medikamenata, onda to naravno pacijentu objasnimo da to nije ni poslednja opcija, ni neka vrsta kazne, potvrda nemoći, potvrda slabosti, napominje profesorka.
Profesorka dodaje i to da ljudi retko postavljaju pitanje kada treba da se leči upala pluća, tada su antibiotici lekovi izbora, ali kada treba da lečimo depresiju onda kako profesorka navodi – vodimo bitke da uključimo antidepresive.
- Ako zloupotrebljavate nešto ili koristite samo nešto, kao recimo digitalne izvore ili mreže, onda će sve što je važno da se preseli u virtualni svet. To nije dobro da imamo samo jednu strategiju, jer mi živimo u digitalnom svetu. Mi živimo u vremenu kad su nam gedžeti dostupni, kad nam je sve dostupno, ali je pitanje mere. Jer virtualni svet ne može da zameni kvalitetan ljudski odnos, naglašava prof. dr Dragana Ignjatović Ristić.
Roditeljstvo ima veliki uticaj na sve nas, pa profesorka smatra da je roditeljstvo dežurstvo koje se nikad ne završava.
- To je prijatno dežurstvo, za šta je nagrada da naša deca budu dobri, zreli, odgovorni ljudi, ali to nije lak posao. Ko god misli da je lako, biće razočaran. Šta je mera dobrog roditeljstva? To je ona situacija kada kao roditelji legnemo uveče i nekako prođemo kroz dan u kom smo bili i kažemo – danas sam bio dovoljno dobar roditelj. To znači da roditelj može i da pogreši, ali mi idemo dalje pa će dete učiti da se i greške popravljaju, navodi profesorka.
Profesorka smatra da je jako važno da dete zna da su roditelji tu za njega, a za to je važan kvalitet vremena koje provodimo sa detetom.
- Nas naša deca treba da prerastu, ona žive uvek u izazovnijem vremenu i to pridruživanje nas njima i njih nama je suština odrastanja koje ume da bude jako turbulentno, dodaje profesorka.
Pored anksioznog poremećaja i depresije, često se pominje i nesanica kao problem današnjice. Profesorka smatra da tempo u kome živimo ne dozvoljava uvek ljudima da imaju vremena da se opuste, ali su i prikriveni brigama.
- San se vrlo lako naruši i relativno teško se uspostavi ponovo ritam. Situacija u kojima je san narušen da kažemo trenutno, mogu da budu kad negde otputujemo, promenimo rutinu promenimo krevet ili sobu u kojoj spavamo, jet lag sindrom i to relativno kratko traje. Ono što traje duže vreme, a pre bih rekla da ima uticaja na to da tokom dana ne funkcionišemo, da utiče na naše dnevne aktivnosti to je situacija koja bi trebalo da nas donekle zabrine i da porazgovaramo i tu postoje farmakološke i nefarmakološke strategije za lečenje nesanice, navodi profesorka.
Prof. dr Dragana Ignjatović Ristić navodi da ako ne prepoznamo hroničan stres onda će da utiče vrlo loše na naše mentalno stanje.
- Hroničan stres nastaje jer se mali stresovi koje ne primećujemo tokom života akumuliraju ili njih ne obradimo na način koji je adekvatan. A volela bih da navedem jedan pozitivan aspekt a to je da ti mali stresovi mogu da razviju našu otpornost na stresove i onda nećemo doći u situaciju kad nam hroničan stres zatvori sve konstruktivne kanale i ne možemo da ga rešimo. Znači, ako te male svakodnevne stresove shvatamo kako mladi ljudi vole da kažu – ne kao probleme, nego kao izazove, onda smo na dobrom putu i onda nećemo doći u situaciju da budemo zatrpani količinom stresa koji onda kontaminira naše živote, zaključuje prof. dr Dragana Ignjatović Ristić.
Mentalno zdravlje je jednako važno kao i fizičko — i nije znak slabosti potražiti pomoć, već hrabrosti. Neka Nedelja mentalnog zdravlja bude podsetnik da briga o sebi nije luksuz, već potreba.