U današnjoj priči predstavljamo Nenada Kotlajića — samoukog klupskog fotografa koji već više od decenije beleži svaki važan trenutak Radničkog. Rođen 23. februara 1977. godine, po struci trgovinski tehničar, Nenad je čovek širokih veština: od tehničkog poznavanja sistema slabe struje i elektroinstalacija, pa sve do veb-dizajna. Od 2010. godine svojim objektivom gradi vizuelnu istoriju kluba, pretvarajući strast prema sportu i fotografiji u prepoznatljiv pečat koji svi rado prepoznajemo.
Sećaš li se svog prvog dana kada si uzeo fotoaparat i krenuo da fotografišeš Radnički? Kako je to izgledalo?
- Sećam se, naravno. U junu 2010. pokrenuo sam portal kgsport.info i krenuo po gradu da fotkam sve moguće sportske događaje, samo da bih imao sveže fotke uz vesti. U početku sam koristio običan porodični digitalni aparat, a kasnije sam prešao na Nikonovu opremu. Tada je za Radnički fotkao Žile Đorđević, a ja sam snimao za svoj portal. Nedugo zatim moje fotografije je tadašnja ekipa klupskog sajta počela da koristi.
Za 15 godina pratio si klub kroz uspone i padove — koji ti je period najdraži i zašto?
- Svaka sezona je na svoj način posebna. Ali, najdraži mi je period kada smo prvi put u stogodišnjoj istoriji izborili Evropu — do tada potpuno neostvaren san. Odmah iza toga je i sezona 2010/11, kada smo se vratili u elitni rang takmičenja posle nekoliko godina tavorenja po nižim ligama.
Slikao si na mnogim stadionima širom zemlje — da li si imao neku neobičnu, zanimljivu ili ne baš prijatnu situaciju na gostovanjima Radničkog?
- Skoro svaka gostovanja imaju svoju priču. Par puta mi se desilo da se malo posvađam sa delegatom oko zone za fotografe. Razumem ja njih, oni mene, ali šta da radim — da bi slika ispala dobro, moraš da uhvatiš pravu poziciju na terenu. To je uvek malo taktika, malo diplomatija. Međutim, neki od njih su mi sada prijatelji.
Da li postoji neka fotografija Radničkog na koju si posebno ponosan i šta je priča iza nje?
- Volim dinamične fotografije, posebno duele — a kad ih na utakmici nema, gotovo kao da nisam ni bio tamo. Poslednjih nekoliko godina takvih utakmica našeg kluba nije bilo.
- Teško da se odlučim, ali bih izdvojio dve. Fotografiju sa kraja pretprošle sezone, kada smo izborili Evropu, na kojoj su svi igrači, stručni štab i Uprava. Drugu fotografiju koju bih izdvojio je ona na kojoj se nalazi Nemanja Tomić, tadašnji kapiten, u trenutku kada je postigao gol iz slobodnog udarca (protiv IMT-a) i dotrčao do svoja dva sina da proslavi pogodak (sezona 2020-21).
Prošao si kroz razne svlačionice, stadione i atmosfere — šta ti je najveća čar rada sa jednim klubom toliko dugo?
- Ljubav i samo ljubav, apsolutno, prema klubu i fudbalu kao sportu. Ali to ništa nije slučajno jer čitava moja familija voli i volela je fudbal. Svojevremeno je, krajem 80-tih moj brat od strica Mirčeta igrao uspešno za niški Radnički i njihovu tada najuspešniju generaciju. Ostala braća od stričeva su se takođe bavila fudbalom, ali u nižim rangovima takmičenja, dok je jedan bio fudbalski sudija u bivšoj Jugoslaviji.
Koji igrač te je najviše inspirisao kroz godine, bilo po karakteru, igri ili odnosu prema klubu?
- Najviše sam voleo da fotografišem Darka Spalevića. Čovek koji je u relativno poznim godinama došao u naš klub, a na terenu je bio neverovatno energičan. Njega mi je bilo najteže fotografisati, a sigurno je i odbrani protivnika bilo teško da ga čuva. Posle toliko godina, ja nisam video sličnog napadača kao što je on.
Koji trener ti je ostavio najjači utisak i zašto?
- Feđa Dudić — bez razmišljanja. Ne samo što je naš najuspešniji trener, već i čovek koji radi srcem i sto posto je posvećen onome što radi. Lako prenosi svoju pozitivnu energiju na ljude oko sebe. Pored stručnosti u svom poslu kojim se bavi poseduje i velike ljudske kvalitete.
Da li postoji neki trenutak iza scene, koji javnost nije videla, a koji ti je ostao u sećanju kao nešto posebno?
- Možda u Novom Sadu posle utakmice sa Vojvodinom u decembru prošle godine, kada je pred konferenciju posle utakmice Lalatović napao našeg trenera Dudića. Našao sam se tu pa sam morao da reagujem i držim Lalatovića za ruku. Javnost se dobro upoznala sa ovim događajem.
Koliko se promenio tvoj stil fotografisanja od prvih dana do danas, i šta je najveća lekcija koju si naučio?
- Sve je to u velikoj meri zavisilo od opreme. Sa boljom opremom sve ide lakše, bolje i lepše. Nisam školovan fotograf, ali sam godinama učio i upijao savete od svojih kolega, Zorana Petrovića i Mlađe Ivanovića. Čovek se uči dok je živ.
Šta ti znači Radnički danas — posle svih kilometara, snimanja, pobeda, poraza i ljudi koje si upoznao?
- Za sve vreme koje sam proveo u sportu upoznao sam mnogo ljudi i stekao prijatelje za ceo život. Reč je o fudbalerima, sudijama i ostalim sportskim radnicima. Radnički je moj klub, deo moje porodice, i moje srce će zauvek kucati za Crvene sa Čika Dače.
- U Novoj godini poželeo bih svim navijačima i ljubiteljima našeg kluba puno zdravlja i da se radujemo novim pobedama i uspesima našeg giganta.