Neško Milovanović – kada klub postane porodica

Neško Milovanović, nekadašnji igrač i trener FK Radnički iz Kragujevca, rođen je decembra 1974. godine u Trbušanima u okolini Čačka. Kao igrač i trener ostavio je dubok trag u klubu, a među navijačima je ostao upamćen kao simbol borbe, emocije i bezuslovne ljubavi prema crvenom dresu. U ovom iskrenom razgovoru govori o svojim počecima, Crvenim Đavolima, velikim pobedama i večnoj vezi sa Radničkim.

„Pre svega, veliki pozdrav svim ljubiteljima FK Radnički i najvatrenijim pristalicama mojim (mogu slobodno da ih nazovem mojim) Crvenim Đavolima. Nikada taj momenat neću zaboraviti. Ta godina, Goranov i moj dolazak u Radnički, pamtim kao jednu ostvarenu želju kao profesionalni fudbaler. Nikada neću zaboraviti taj dan. Dolazak na stadion sa zastavom 128, ulazak na stadion, dolazak u svlačionicu, prvi trening na glavnom terenu ČIKA DAČA. Ja dolazim kao pojačanje, ali se nisam tako osećao. Tunel i sam osećaj, izlazak na teren, pogled ka tribinama i uzdah koji je i sada u meni – nešto što… Ne znam kako da vam objasnim osim ovako: „Da volim Radnički više nego oca i majku“. To se podrazumeva u sportskom smislu„.

I dan danas Neško Milovanović je među najomiljenijima u našem gradu, malo ko ima takav status.

„Drago mi je da je tako i to znam i bez da ste mi postavili ovo pitanje. Ta ljubav između Crvenih Đavola i mene je neki leptirić u stomaku, ono kada se dvoje zaljube na prvi pogled. Ako se setite prvih sedam utakmica, imali smo katastrofalne rezultate, ali baš to mislim da je taj momenat, tih sedam utakmica, stvorilo taj leptirić u stomaku između Đavola i mene. Ja sam to prepoznao još na prvoj utakmici, da su me zavoleli. A ja nisam želeo da ih razočaram i davao sam i više nego 100 posto za klub, za grad, za dres, za kapitensku traku, za grb, za Đavole i, na kraju, za mene. Ljubav koju su oni davali nama kao igračima i posle poraza – to je za priču. Mi, igrači, smo se družili sa njima. Mi smo živeli kao jedna porodica. Ma, mi smo bili kao braća. Ja kada sam se ženio, na mojoj svadbi su bili Crveni Đavoli i ne mislim samo na njih, nego na svakog Đavola tih godina, a i ovih godina. Oni su moja braća i oni to znaju. Radnički bez njih nije Radnički„.

Pamtimo Neška i po izjavi da „više voli Radnički iz Kragujevca nego majku i oca“, deceniju kasnije ništa se nije promenilo.

„Na te reči gledam isto kao tada kada sam ih izustio. To treba da se oseti. A to sam rekao zato što je kružila priča po gradu, pred baraž utakmicu protiv Čukaričkog, da sam prodat Sartidu, što je notorna laž od strane nekih koji su hteli da napakoste klubu, Đavolima i meni, ali im nije uspelo jer najbliži ljudi oko mene i sami Đavoli znaju da to nije istina, jer oni su bili na svakom našem treningu i nismo se razdvajali, što se kaže, 24 sata. Ali običan narod nije znao da je tako. Bilo je mnogo zvižduka tokom utakmice kada sam bio u posedu lopte. Nikada neću zaboraviti momenat kada izlazimo na drugo poluvreme i u tunelu mi prilazi legenda kragujevačkog fudbala, gospodin Make Paunovski. Grli me i kaže mi ovako: „Izlazimo na teren zagrljeni, ti i ja, i niko ti ne može ništa. Ja znam koliko ti voliš i poštuješ ovaj klub. Koliko si dao za njega i šta osećaš prema Radničkom. Idi i uživaj u fudbalu.“ Zaplakao sam se tada. Pogledao me je, namignuo mi, poljubio me je po glavi. Tada sam osetio koliko značim klubu, ljudima koji su vodili klub, gradu i Đavolima. Posle toga sve ostalo je istorija„.

Izvor: FK Radnički 1923