Bez obzira na vremenske prilike, godinama unazad, prodavci polovne robe iz celog regiona, na buvljoj pijaci u Kraljevu, nude robu najrazličitije sadržine ,,od igle do lokomotive“. Kupuju, kažu ljudi iz svih branši, a cenkanje je obavezno. Prodaju se polovne igračke, gramofonske ploče, alat, donji veš, erotski magazini, stare šerpe, a ono što posebno kvari ,,doživljaj“ jeste činjenica da su pojedini prodavci izložili stare ventilatore, kuvala, dečja kolica iz kuće ne bi li zaradili koji dinar.
Prema rečima trgovca, na ovom mestu pazare razni profili Kraljevčana, doktori, profesori, sudije, ali i devojke, na prvi pogled, obučene kao sa modne piste. Najbolji izbor robe je rano ujutru, pre sedam časova, budući da u to vreme dolaze oni ,,iskusni“ kupci, koji razgrabe najkvalitetniju robu.
Ovakav vid kupovine je za mnoge primamljiv, jer za nepunih 1.000 dinara, moguće je obući se od glave do pete. Cena pantalona, kreće se od 50 do 200 dinara, koliko koštaju one sa etiketom. Ženske bluze su, takođe, od 50 do 200 dinara. Veliko interesovanje je i za ruske bunde, za koje treba izdvojiti od 700 do 2.500 dinara, u zavisnosti od evenutalnog stepena oštećenja i kvaliteta.
Pored garderobe, koja se najbolje prodaje, prodavci nude sve i svašta: polovni alat, muzičke instrumente, stare mobilne telefone i računare, stripove, delove nameštaja, tepihe, grejalice, usisivače, nakit, ali i umetničke slike, starinske fenjere, retro posuđe i ramove za slike.
Ljubitelj umetnina i kolekcionar, Slobodan Milanović, kojeg smo zatekli kako zagleda posleratni sovjetski foto-aparat, poznat je među prodavcima, kao neko ko satima obilazi tezge, tragajući za najzanimljivijim predmetima za kućnu kolekciju.
- Redovno dolazim na buvljak, vremenom je to postala neka strast. Mnogi prodavci nisu ni svesni kolika je umetnička vrednost pojedinih prašnjavih proizvoda koje prodaju za smešne pare. Tek kada vide da se zainteresujem za neki predmet, ukapiraju da ima neku vrednost, pa sledeći put kada dođem, povećaju cenu nekoliko puta. Nedavno sam kupio zidni sat sa oprugama, starosti preko 70 godina. Prelakirao sam ga i nema ko me od gostiju nije pitao za njega. Kada kažem da sam ga platio 600 dinara, misle da se šalim. Danas bih voleo da nađem neki lep luster ili ,,burundi“ džezvu za kafu, ali sa čime ću se vratiti kući, to se nikada ne zna, ovo je poprilično nepredvidiv hobi, kroz šalu, priznaje ovaj kolekcionar.
Sa druge strane, prodavac čika Miki na dva šatorska krila, izlaže, kako sam kaže, sve one sitnice iz kuće i podruma, koje mu nisu neophodne da preživi. U poslednje vreme, robu dobija i od prijatelja i rođaka, koji kada nešto požele da bace u đubre, poklone njemu, ne bi li zaradio koji dinar. Na jednom šatorskom krilu, postavio je dva para starih ,,Rolerblade“ dečjih rolera, nekoliko fiksnih telefona iz osamdesetih godina, četiri plišane igračke, kofer sa video kasetama ,,Nindža kornjača“, tegle za zimnicu, hranilicu za papagaje, digitrone, korpu za uskršnja jaja, ekspres lonac, sliku maršala Tita, novogodišnju jelku, kuhinjske noževe, čak i jedno neotpokovano pakovanje vlažnih maramica…
Na drugom delu, koje naziva ,,vip ložom“, pažljivo je složio nešto vredniju robu, ali i nekoliko antikviteta, poput malopre pomenutog, sovjetskog foto-aparata ,,Smena 6″. Ovaj foto-aparat izašao je nakon Drugog svetskog rata i predstavlja preteču današnjih foto-aparata sa ,,zumom“. Aparat je i dalje u funkciji i prodaje se za 1.100 dinara ili 10 evra. Pored foto-aparata, nalazi se mašina za šivenje marke ,,Baget“ i nekoliko ručnih pozlaćenih satova, takođe, poznatih švajcarskih marki.
Na ćebencetu pored, polovne kućne papuče, dečje pidžame, jedna muška jakna, nekoliko džempera i gomila radnih rukavica, ispred kojih stoji Maja, prodavačica iz obližnje sela. Kako sam kasnije saznala, nedavno je imala problema sa Komunalnom policijom, zbog čega je u prvih nekoliko minuta, odbijala razgovor i vidno uznemirena, skupljala robu u kofer. Tek pošto sam je uverila da ne predstavljam ,,opasnost“ , pristala je da govori za naš portal. Robu nabavlja uglavnom na Kosovu, a šta će biti u džakovima, pitanje je sreće.
- Nekad stvarno ima da se probere nešto dobro i očuvano, a nekada je kvalitet toliko loš da sam prinuđena da prodajem stvari na komad, po 20 ili 30 dinara. Prve mušterije dolaze već oko 6 sati, a tokom letnjih dana, i ranije. Dok platim autobus ili linijski taksi, potrošim samo na prevoz 700 dinara. Što se tiče mušterija, dolaze raznih proofila, nema pravila. Za neke vidim da su sirotinja, kao i što sam sama, pa pristanem na cenkanje. Dolaze i lekari, radnici u državnim preduzećima, a viđam i cure, koje izgledaju kao da su upravo sišle sa modne piste. Kada je takvima žao da daju 100 dinara za papuče, ne smanjujem cenu, pa makar taj dan ne prodala ništa, otkriva ova prodavačica.
Nekoliko redova dalje, tri velike gomile donjeg veša sa felerom, koje dve žene, rekla bih majka i kćerka, prodaju po komadu, za 40, 50 i 100 dinara. Za razliku od ostalih imprivovanih tezgi, pored kojih stoji svega jedan ili nijedan potencijalni kupac, na ovom mestu, reklo bi se, prodaja ide solidno. Žene svih generacija se utrkuju koja će doći do što boljeg komada firmiranog donjeg rublja, sa što manje uočljivim felerom, dok mlađa prodavačica iz ,,kombija“, dopunjava gomilu. Malo iza kombija, stariji muškarac prodaje četiri radijatora, a ženica pored polovne plišane igračke i dve pegle. Nedaleko od njih, stariji gospodin nudi stare erotske magazine i knjige sa jugoslovenskom tematikom, dok atmosferu ,,podiže“ nasmejani sredovečni gospodin za tezgom sa pažljivo složenim CD diskovima narodne i turbo-folk muzike.
I pored činjenice da prodavaci, uglavnom, (ako izuzmemo pojedine ,,opremljenije“ i umrežene trgovce robe iz uvoza), jedva sastavljaju kraj sa krajem, deluju poprilično raspoloženo i zadovoljno. Međusobno se šale, pevaju, igraju uz muziku, ćaskaju sa mušterijama. Na moje pitanje: ,,Kako ste“, često sam dobijala odgovor: ,,Nije loše, može i gore“.