„Uvek sam nešto piskarala“ tim rečima je počeo razgovor sa Marijom Marković, pesnikinjom iz Kragujevca. Kaže da je uvek vodila dnevnike i pisala priče, ali je pre par godina nakon radionice pisanja kako ona navodi „izoštrila zanat“. Smatra da joj je radionica značila između ostalog i zato što je tada prvi put naišla na kritiku. Njeno objavljivanje počelo kada je skupila četrdesetak pesama i počela da šalje zbirku na konkurse. Prvu knjigu je objavila 2022. sa naslovom „Žene koje nisu videle more“.
- Od malena sam volela da pišem, da se zavučem u svoju sobu i da nešto piskaram ili čitam. Imala sam svoj izmaštani svet, rekla je Glas Šumadije Marija Marković.
Kao i mnoge umetničke duše nije samo pisala već je isla i na dramsku sekcijo kod nastavnice Vesne Dimitrijević koja je uticala na njen odnos prema knjizi. Smatra da su gluma i pisanje povezani jer sve osobine koje je dala likovima, sve stvari koje su oni u javnosti izgovarali smatra da je odigravanje.
- Mislim da su ljudi koji nas podučavaju, najčešće odgovorni za to da li će ti na pravi način usaditi ljubav prema nečemu ili ne. Meni je bar to bilo presudno, jer me je naučilo da odigravam kroz lik nešto što nisam smela u stvarnosti, dodaje Marija.
Najveći uticaj u porodici na nju je izvršila njena baba Lepa, neko ko je njoj pričao priče koje je ona ume na lep način da zapiše.
- Ona je od malena meni pričala horor priče iz sela, o vešticama, vilama, raznim ženskim sudbinama. U suštini ona mi je usadila povezanost sa ženskom linijom. Kada sam pisala sve te pesme nesvesno sam napipava kroz tu jednu babu i druge babe, tetke i neke žene čije su sudbine bile tragične i ja sam imala potrebu da se za te priče zna. To je pomen njihovog postojanja, jer se o njima ne priča jer je to bio tabu, navodi Marija.
Navodi i to da je nije bitno samo napisati nešto, već da treba pustiti da to sazri u pesniku da bi nastao tekst. Marija kaže da voli da čita druge pisce, jer je inspirušu. Kažu da je druge knjige teraju da sedene i da piše.
- Olga Tokarčuk mi je ostavila snažan utisak, kada sam pročitala njenu knjigu „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ shvatila sam da skoro nisam videla ovakav stil pisanja, jezik, poznavanje drštva. Dobro poznaje fiziku, psihologiju, a ume da piše. Staša Aras je glas koji meni dosta prija, koji malo primorski, a poprilično ima jak ženski glas.
Smatra da mnoge pesme ne zna kako su „izašle“ iz nje naročito iz odeljka „Zubato sunce“, jer ih je kako navodi pisala sam uglavnom u krevetu ujutru ili uvece u nekom prelazu između sna i jave.
Trenutno piše roman, ali naglašava da više piše u glavi nego na kompjuteru.
- Taj proces pisanja u glavi je jako bitan, razmišljanje o likovima, o radnji, o detaljima. Pišem nešto što možda bude roman, a možda ne. Za roman moraš da se posvetiš dosta, a da ne sklizneš u neki nerazrešeni rebus, zaključuje pesnikinja.