U danima kada su, stiče se utisak, porodice dece, ali u odraslih sa smetnjama u razvoju, u sve bezizlaznijoj situaciji zbog birokratskih, medicinskih, socijalnih i finansijskih problema, Verica Anđelković iz Kraljeva, baka autističnog mladića, poslala je otvoreno pismo predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću, koji su korinsici društvenih mreža podelili nekoliko stotina puta.
Ona je u ime svih porodica koje su, kako navodi, prinuđene da strahuju zbog neizvesne budućnosti i činjenice da posle smrti roditelja, u većini slučajeva osobe sa smetnjama u razvoju bivaju prepušene na milost i nemilost. Nažalost, vrlo često su u pitanju samohrane majke, koje zbog specifičnosti situacije žive od minimalnih primanja i pomoći države, a troškovi se samo nižu. Defektolozi, logopedi, fizioterapeuti, psiholozi, samo su neki od troškova koje mnoge porodice plaćaju iz sopstvenog džepa, budući da je postala naučna fantastika zakazati pregled u državnim ustanovama.
Otvoreno pismo predsedniku Srbije, bake iz Kraljeva koja svakim danom strepi za golu egzistenciju i budućnost svoje kćerke i autističnog unuka, žrtve sistema, potpuno ,,nevidljivog“ u društvu, prenosimo u celosti.
Poštovani predsedniče @avucic,
Pišem Vam kao majka jedne hrabre, samohrane majke i kao baka mladića od 23 godine koji živi sa autizmom i Fragilnim X sindromom.
Pišem Vam jer sam bolesna , jer starost stiže i snaga me izdaje i jer me strah koji osećam svake noći guši više od svake moje bolesti.
Moja ćerka radi. Mora da radi da bi preživeli. Dok je ona na poslu, moj suprug i ja, stari i onemoćali, čuvamo našeg unuka. Mi smo njegova jedina podrška, njegova leva i desna ruka. Ali mi nismo večni.
Gospodine predsedniče, pitam Vas u ime svih baka i deka Srbije koji u osmoj deceniji života vrše ulogu koju je Država zaboravila:
Šta će biti sutra?
Kada mi više ne budemo mogli da ga podignemo, nahranimo i smirimo, ko će to raditi dok je njegova majka na poslu?
Zašto moja ćerka nema podršku sistema?
Otvoreno pismo predsedniku Srbije, bake iz Kraljeva koja svakim danom strepi za golu egzistenciju i budućnost svoje kćerke i autističnog unuka, žrtve sistema, potpuno ,,nevidljivog“ u društvu, prenosimo u celosti.
Ona je samohrana majka, bori se kao lav, ali država joj ne nudi ni personalnog asistenta za sina, ni status roditelja-negovatelja koji bi joj omogućio da bude uz svoje dete bez straha od gladi.
Gde je sigurnost za našeg unuka? On ima 23 godine. Za sistem je on nevidljiv.
Za nas je on ceo svet!!!
Da li je Vaš plan za njega neka hladna soba u instituciji, onog dana kada nas dvoje zatvorimo oči, a njegova majka ostane sama?
Gledam svoju ćerku kako se troši, kako radi i bori se, a onda dođe kući i nastavlja drugu smenu koja traje do zore.
Moje srce puca jer znam da joj ostavljam pretežak teret, a država joj ne pruža ruku pomoći.
Ogorčena sam jer u ovoj zemlji odrasle osobe sa autizmom nemaju pravo na dostojanstvo, a njihovi roditelji nemaju pravo na mir.
Ne, ne tražimo ordenje za našu žrtvu, tražimo sistem koji funkcioniše. Tražimo stanovanje uz podršku i servise koji će omogućiti mojoj ćerki da radi, a mom unuku da živi kao čovek.
Molim Vas, ne okrećite glavu. Naše su oči uprte u Vas jer mi više nemamo vremena. Moje bolesne ruke više ne mogu mnogo, ali moj glas još uvek može da traži pravdu za moje dete i moje unuče.