Tamo gde asfalt prelazi u šljunak, počinje kraj o kome se mnogo ne priča – selo Nadrlje. U ovom kraju tišina ima svoju boju – zelenu. Kuće su niske, skromne, a dvorišta u Levačkom kraju su jedna od najlepših u Šumadiji.
Tamo žive ljudi koji ne traže pažnju, ali vam je poklone čim dođete. Nemoguće je da kroz taj kraj prođete, a da vas meštani ne pozovu makar da se osvežite izvorskom vodom. Mi smo dočekani kafom, rakijom i hladnom vodom sa izvora, a isprćeni ručkom.
Mesto sa 100 stanovnika, koji nisu navikli da im se neko vrati, ali Jovan Milićević ih je razuverio. 40 godina niko nije obilazio kolibu, a Jovan je došao i odlučio je da tamo i ostane.
Kolibu Jovana Milićevića u selu Nadrlje izgradio je oko 1930. godine njegov čukundeda Aksentije Petrović. U izgradnji kolibe pomogao mu je Milivoje Đurđevićem, i kako Jovan navodi – to su majstori koji nisu imali ni libelu, ali su imali smisla i talenta za građevinu.
Jovan navodi da je sve počelo kada je jednog popodneva pitao svog oca u kakvom je stanju njihova koliba i tada su odlučili da dođu i da je pogledaju.
- Kada smo otac i ja došli, ostali smo do uveče, ali ja sam znao da ću da se vratim prvog dana. To je bilo 2020. godine u proleće, tada sam i počeo obnovu kolibe. Imamo sam želju da to dovedem u neki red, da bude lepo i sređeno. Nije bilo lako i jednostavno, često sam dolazio, uglavnom sam. Dešavalo se da radim celog dana, a da uradim samo par kvadratnih metara, za Glas Šumadije govori Jovan Milićević.
Navodi i to da je samo volja ono što čoveka tera da uradi čak i ono što drugi misle da je nemoguće.
- Trebalo mi je pet godina da se dovede u ovo stanje koje je sada. Međutim, uvek ima nešto novo, ali kako je bilo sada je u idealnom stanju. Ali sada je potrebno održavati, sve što se sredilo, pokozilo, raskrčilo, ni to nije lako, ali je lakše nego seđivati nešto što nije sređivano 30 godina, navodi Jovan Milićević.
Dodaje i to da je prvih par dana sređivao sve sam, ali je jednog dana upoznao Stefana Nikolića i njegovu majku Micu.
- Moja baba nije imala prečeg rođaka od njegovog dede, ispostavilo se da smo rođaci. Stupili smo u kontak i on je dolazio kod mene svaki put kada sam dolazio do kolibe i dosta mi je pomagao u nekim stvarima – sa motornom testerom, sečom nekog većeg rastinja. Dosta je doprineo u sređivanju kolibe, kaže Jovan.
Pre dolasta kod kolibe, Jovan nije često dolazio u Nadrlje, ali smatra da su ga meštani dobro prihvatili.
- To je jedan dobar, noramalan, pitom, planinski narod koji svakog ko dođe ugosti. Hoće da mu da svoj sir, svoju rakiju, svoje suvo meso. Nema nekog zla u njima, o svojim meštanima govori Jovan Milićević.
U blizini postoji prodavnica „Bube“, ispred koje su i nas dočekali meštani, oko koje se okupljaju tokom večeri, kada se završe svi radove. Prodavnicu drži Marjan Jevremović, dečko koji nas je je od prodavnice, zajedno sa Stefanom Nikolićem, odvezao do kolibe.
- Ja da ne svratim dole, a da radim ovde tokom dana, to je potpuno nelogično. Dole se skupimo, pričamo, stariji pričaju o nekim starim vremenima i mnogo ih je lepo slušati, popijemo neko pivce, lepo je uvek svratiti dole, uz osmeh govori Jovan.
Jovanu je bilo važno da ovu koliba sačuva od zaborava, kako kaže da kada uđe u kolibu živi u svetu u kom su „živeli njegovi stari“.
Naš sagovornik piše pesme od svoje srednje škole i odlučio je da objavi svoju zbirku pesama pod simboličnim nazivom – „Koliba“. U toj zbirci pesama nalazi se i pesma „Nadrlje“.
- I danas u ostrugu zaraslo stoji vodenica stara, nekada je brašno mlela, stoji koliba na brudu iznad sela. U ponoć se s njenog praga vidi svaka zvezda, vidi se svaka mesečeva mena, a ujutru Zagorje i Šiljata stena, Jovan nam je izrecitovao deo svoje pesme „Nadrlje“.
Na koricama knjige Jovan je odlučio da stavi forografiju kolibe u kojoj prozor svetli u noći, jer je na taj način hteo da naglasi da u toj kolibi sada imam nekog, da više nije prazna.
Jovan se vratio u Nadrlje zbog ljubavi prema prirodi i ljubavi prema korenima. Ali navodi da je glavni razlog da se na neki način oduži dedi Slobodanu.
- Uvek kad dolazim ovde ostavim auto u potoku kod Mide i Ružice, to je njihova kuća i uvek je lepo kao prvi put, uvek nosim neke stavri i konstatno je uzbrdica. Uvek je lepo, ali uvek je i muka. Da smo ostali ovde ta muka bi bila naša svakodnevica, ali deda Slobodan nas je spasio od toga i zato sam ja na neki način hteo njemu da se odužim, zaključuje Jovan Milićević.