Radnički talas: Gde je danas autor grba FK Radnički 1923

Fudbalski klub Radnički 1923 od nedavno ima rubriku Radnički talas. U okviru te rubrike predstavljen je Dejan Petrović Rendal, autor klupskog grba. Prenosimo razgovor:

Dejan Petrović je rođen u Kragujevcu 1979. Gde je završio osnovno i srednje obrazovanje. Studirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti i diplomirao grafički dizajn 2005. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde je magistrirao 2010. godine. Od 2005. godine radi kao profesor u osnovnoj i srednjoj umetničkoj školi. Bavi se dizajnom i kaligrafijom i dobitnik je Đurđevdanske nagrade za oblast umetnosti grada Kragujevca i još nekoliko nagrada vezanih za umetnost. Iza sebe ima više samostalnih projekata i preko 20 samostalnih izložbi.

Kako je uopšte došlo do toga da baš ti dizajniraš grb našeg kluba?

Pa, do saradnje je došlo — kao što većina stvari kod nas ide – preporukom. Moj prijatelj, drugar iz zgrade, Novak Novaković, čiji je brat bio u upravi kluba, zamolio me je i pitao da napravim, pošto se tada radio sajt kluba, neki grb, tj. amblem, da se promeni dosadašnji grb koji i nije bio baš reprezentativan, koji je bio star – mislim još od pre Drugog svetskog rata – a da se ujedno izbegne i petokraka koja je takođe bila u onom grbu. Tada se, ako se dobro sećam, desila neka fuzija sa Šumadijom, gde je klub bio u teškoj finansijskoj krizi. Ja sam se rado odazvao i baš mi je drago da sam upravo ja dizajnirao grb za moj klub iz mog grada.

Koliko različitih predloga si napravio i da li je tvoj lični favorit na kraju pobedio?

Kada sam se prihvatio posla, znao sam da tu neće odlučivati ljudi iz moje struke, pa sam studiozno prišao zadatku. Prateći fudbal čitav život, a crtajući grbove raznih evropskih klubova još od kada sam bio klinac, možda me je to i odvelo u ove vode kojima se sada bavim. Uglavnom, ideja mi je bila da prikažem Kragujevac – ili Kragujevac i klub, ili samo klub – i onda je tu bilo dosta mojih predloga. Sada, u ovom trenutku, ne sećam se tačno, prošlo je više od 15 godina, ali znam da sam poslao preko 15 rešenja. Meni su se dopadala neka minimalistička rešenja, onako kao sada što se vrše redizajni nekih amblema evropskih klubova. Generalno, mislim da je ovo rešenje sa crtežom kraguja nešto što najbolje opisuje tu priču – Radnički iz Kragujevca. Imamo dosta klubova, ali eto – ovaj se izdvaja po tom kraguju, jedinstven je.

Šta ti je bila glavna inspiracija tokom izrade grba?

Pa, možda ne bih to nazvao inspiracijom, već željom da napravim amblem kluba koji neće podsećati na period komunizma, jer fudbal se igrao ovde u Kragujevcu mnogo pre tog perioda. Hteo sam takođe da izbegnem bilo kakve ideološke i političke simbole i da se vežem za sam grad, za grb grada i za Šumadiju. Takođe me je vodila želja da probam da napravim grb koji će se po obliku i formi stvarno razlikovati od svih amblema koji figuriraju kod nas. Kada pogledamo zemlju po zemlju – Španija, Engleska, Nemačka, Francuska – svi imaju neku svoju estetiku. Naravno, i kod nas amblemi klubova često zavise od toga šta se kome sviđa; uzelo se i pozajmljeno od već viđenih amblema. Ovaj naš po formi podseća na niz amblema koji imaju štit, ali je ipak malo drugačiji.

Koliko ti je navijačko iskustvo pomoglo da bolje razumeš simbole kluba dok si radio na grbu?

Svakako je navijačko iskustvo pomoglo, mada bih to pre nazvao ljubavlju prema fudbalu. Prateći fudbal od malena, poznavao sam razne grbove i to me je privlačilo – crtao sam razne ambleme evropskih klubova i skupljao sam sličice svih mogućih prvenstava: evropskog, svetskog, lige SFRJ. To su amblemi klubova koji su mi uvek bili interesantni. Koliko mi je to pomoglo? Sigurno mi je dalo jasnu sliku šta treba da gađam i šta treba da radim. Najiskrenije, sumnjam da bi neki dizajner koji ne voli fudbal i nije išao na stadion mogao da uđe 100% u tu estetiku. Mislim da su se u tom trenutku jednostavno poklopile neke stvari.

Šta misliš o sve češćem trendu minimalističkih logoa velikih klubova, gde se ponekad zanemaruje njihova istorija i tradicija?

Jako interesantno pitanje. Radio sam baš dosta amblema nekih kragujevačkih klubova, školica fudbala i slično, i uvek sam ubeđivao klijente da prihvate taj minimalizam. Taj minimalizam po meni nije ništa novo – veliki broj nemačkih klubova ga primenjuje: Borusija, Dortmund, Menhengladbah, Karlsrue, Šalke 04 i drugi. Zna se da je u Nemačkoj između dva rata stvorena škola Bauhaus koja je postavila temelje industrijskog i grafičkog dizajna, i svega toga što mi danas koristimo. To je bila revolucija u umetnosti koja je ugašena dolaskom nacista, ali poučeni tom estetikom Nemci su formirali svoje grbove na klasičnoj jednostavnosti. Današnji redizajni amblema meni su i „okej“ i nisu – o tome može da se vodi debata. Mislim da svi ti klubovi zadržavaju svoje prvobitne simbologe i da je stalna težnja da se drže istorije. Prvi primer koji mi pada na pamet je Juventus – u slovu „J“ sa dve trake zadržana je simbolika zebre koja se nalazi na njihovom štitu, i to ima smisla. Svi ostali redizajni nisu tek tako pali s neba – sve je to povezano sa simbolikom i suviše svedenom formom od osnivanja do danas. Redizajni su se dešavali u različitim periodima, ali u principu sve je ista stvar. Kod nas su, na primer, Zvezda i Partizan menjali svoje ambleme tokom vremena – to je prirodan proces, osvežavanje estetike. Danas to više ima smisla zbog marketinga: treba prodati dres sa novim amblemom, šal, rekvizite. Ja nemam ništa protiv toga – smatram da je centar tih promena usmeren ka marketingu i zaradi, kao što se i generalno dogodilo sa društvom. Međutim, ta drastična promena (poput Juventusovog primera) ima opravdanje jer su to klubovi sa navijačima po čitavom svetu i sve je prepoznatljivo. Mišljenja sam da manji klubovi i klubovi kao naši, koji nisu globalno popularni, ne bi trebalo da rade takve promene jer bi zbunili publiku van naših granica. Kod nas se jasno zna ko je koji klub i odakle dolazi, pa konkretno mislim da čitav Balkan nije spreman za takve transformacije.

Koliko dugo si išao na utakmice Radničkog i kako pamtiš taj period?

Radnički sam pratio od 1993. godine pa sve do 2001. godine, kada sam upisao fakultet – jednostavno nisam više imao vremena da se bavim tim stvarima i okrenuo sam se svom obrazovanju. To je bio period velikog opšteg bunta, čak mislim da su se navijačke grupe formirale i iz ljubavi prema klubu i iz nekog revolta – nezadovoljna omladina, mladi ljudi nezadovoljni režimom i životnim uslovima. Ceo taj period obeležile su sankcije i ratovi, i iznedrio je jedan bunt oko koga su se na kraju mnogi složili. Tada su, u tom periodu, Crveni Đavoli bili sastavljeni od navijača Zvezde i Partizana, ali u toj grupi je preovladao lokalni patriotizam – kada bi došli neki od navedenih klubova, svi su navijali za Radnički, i to je tada bilo tako. U 90-im, jedini klub koji je mogao da donese neku titulu nazvan Radnički bio je BK Radnički; sve ostalo tada nije bilo realno. Pratili smo Radnički u trećoj ligi, pa u drugoj, a kada smo došli do prve, to je bilo nešto posebno. Bili smo svesni da su to naši krajnji dometi, za razliku od današnjeg vremena kada su se stvari promenile i uz još neke promene Kragujevac može da bude ravnopravan beogradskim i novosadskim klubovima – to je sada vidljivo kroz vaterpolo, odbojku i druge sportove. Imali smo neke izlete i u košarci, rukometu, ali još uvek nije to to. Normalno bi bilo da jedne godine Kragujevac uzme titulu kao Niš ili Novi Sad, ali trenutno moramo biti zadovoljni onim što nam je ponuđeno.

Kakvu atmosferu pamtiš sa tribina, posebno iz vremena kada si bio najaktivniji?

Jako dobro pamtim taj period – sve te godine su, rekao bih, oslikani u nekoj euforiji: prelasci iz jednog u drugi rang, velika masovnost na stadionu pod jako lošim uslovima (stadion tada i stadion danas – neuporedivo). Gostovanja su bila neverovatno brojna – gde god bismo otišli, išli smo u velikom broju; samo su navijači „večitih“ mogli da dovuku više ljudi u tim mestima. Niko drugi nije mogao da ima više ljudi od nas. U tom periodu stvorio se rivalitet sa Sartidom jer smo mi bili jedan od prvih opozicionih gradova, a oni su u to vreme bili tvrdo uporište komunizma. Oni su bili potpuni amateri u svakom smislu, dok smo mi izgledali kao ozbiljna evropska navijačka grupa, zahvaljujući starijim momcima koji su dosta vremena provodili po beogradskim tribinama i prenosili iskustvo mlađima. Tu bih najviše istakao Maneta, koji je uvek imao osećaj za inovativnost i napredak. Moram ponoviti da je taj period bio oslikan spektakularnim gostovanjima kao što su Kikinda, Čukarički, pa i odlazak na JNA 10 dana pred bombardovanje – kup protiv Partizana – takođe lepo gostovanje. Niš, Novi Sad gde nas je bilo više nego firmaša… Ceo taj period iščekivanja gostovanja i utakmica kod kuće bio je tema u svim delovima grada i po svim školama. Bio je to lep i pozitivan period – mi koji smo išli danas smo prijatelji i poznanici; nažalost, mnogih više nema s nama. Danas su Crveni Đavoli jako dobri i jako lepo sve to izgleda, ali kao i svuda na našim prostorima fali brojnost ljudi na tribinama.

Postoji li neki meč ili trenutak koji ti je ostao kao najlepša uspomena?

Naravno da postoje takvi trenuci — ima ih mnogo i teško je izdvojiti jedan. Baraž protiv Čukaričkog bio je neverovatna stvar; prvi derbi sa Sartidom; koliko se sećam, jedna utakmica ovde kod nas protiv Crvene Zvezde kada je Zuba Radosavljević lobom savladao Kocića, i kada je u jednom trenutku da bi ostao nerešen rezultat ceo stadion skakao, sve tribine su skakale i pevale. Taj trenutak nisam doživeo ni na većim stadionima – pogotovu ako se uzme u obzir da je padao sneg, bilo je hladno, a stadion je bio pun.

Jedno pitanje o zastavi „Centralna“: kako je nastala ideja i kako je izgledalo njeno kreiranje? Koliko je vas išlo tada u tom periodu, tj. koliko vas je „bilo iza te zastave“?

Mi iz tog kraja, iz Centralne radionice, krenuli smo na rukometne utakmice da podržimo našeg drugara koji je tada branio za Radnički, pa smo onda krenuli i na fudbalske utakmice i to se vremenom omasovilo. Imali smo tada nekoliko zastava gde je pisalo „Crveni Đavoli“, „Red Devils“ i slično, ali nije postojala ni jedna za podgrupu. Pošto smo želeli da to izgleda kako valja i da iskopiramo sa zapada, kako bismo dali naziv našoj grupi, stavili smo „Centralna“. Naravno, izbegli smo „Radionica“ jer bi bilo prenatrpano. Nekako smo skupili neke čaršave, spojili ih, ja sam iscrtao, drugari su rekli da je to u redu, sašili smo sve i tako je nastala ta zastava „Centralna“ koja je, smem sa sigurnošću da tvrdim, bila prva podgrupna zastava Crvenih Đavola – dokumentovana fotografijama na tom derbiju prvom protiv Sartida. Kasnije smo pravili prve majice: „Crveni Đavoli“, „Red Devils“, „Centralna“, „RFC“… Imali smo i te prve nalepnice za grupu i tako dalje. Iza te grupe nas je bilo oko 15 momaka, a sa grupom „Genocid“ bilo nas je možda 30–35; te dve grupe su u tom periodu bile praktično jedna grupa – Genocid je bio „Stara Zvezda“, „Bagremar“, a mi smo bili „Centralna radionica“ – i to je ta priča.

Pravio si i navijačke nalepnice za grupu kao i ostale zastave – kako je to bilo raditi na njima i šta ti je bilo najzanimljivije u tom procesu?

Što se tiče zastava, pravio sam puno zastava za Crvene Đavole – sigurno preko 300, i malih i velikih. To mi je bio neki ventil tada i puno sam uživao u tome. Radio sam zastave i za druge navijačke grupe: navijače Zvezde, Vojvodine, za grupe širom Srbije, čak sam i navijačima Đenove pravio zastavu „Fossa dei Grifoni“ preko prijatelja iz Beograda – to je bila komična scena: došli ste ovde u Kragujevac da vam ja pravim zastavu. To je bio dug proces u kojem sam stvarno uživao, a pritom i lepo zarađivao. Posle mene, kada sam se ja povukao, naša navijačka grupa Crveni Đavoli ima momke koji i dan danas rade na visokom nivou, tako da se trend nastavio. Za mene su zastave Crvenih Đavola i danas jako, jako lepe i na visokom estetskom nivou.

Čime se danas baviš i koliko ti je kreativan rad i dalje prisutan u svakodnevnom životu?

Ceo moj život zasnovan je na kreativnom radu. Radim u osnovnoj i u srednjoj školi gde predajem likovnu kulturu i stručne predmete vezane za umetnost. Bavim se grafičkim dizajnom, kaligrafijom i gradim, da kažem, umetničku karijeru – živim od umetnosti. Iza mene stoji veliki broj realizovanih radova za naše kulturne institucije, poput muzeja, pozorišta, nekih većih firmi, restorana, klubova i slično. Uglavnom, promenio sam način života u odnosu na 90-te, ali se i dalje bavim kreativnim radom, samo što je sada to na drugom nivou.

Piše: FK Radnički 1923