Program u Studentskom kulturnom centru za period od 8. do 14. decembra.
Ponedeljak, 8. decembar, 21 sat u Kontakt galeriji SKC-a
Jazz Monday – Soul Purpose
Jazz Monday ovog ponedeljka predstavlja sjajnu lokalnu ekipu muzičara koji nastupaju pod imenom Soul Purpose. Uživaćete u zvucima soula-a, neosoul-a i R&B-a, a ovaj kvartet sviraće neke od hitova ovih žanrova.
Soul Purposesu:
Iva Paunović – vokal
Aca Pejčić – klavijature
Nemanja Ristović – bas gitara
David Armuš – bubnjevi
Utorak, 9. decembar, 20 sati u Kontakt galeriji i Galeriji SKC-a
Izložba – Boli me jezik, Danilo Bursać
KORUPCIJA KAO LOGIKA UMETNIČKOG POLU – SVETA
Dišan, Danto i Danilo
„Možda se on tu bori sa nečim apstraktnim.“
Uvodne napomene
Polu – svet ovde nije pežorativna etiketa za lumpenproleterijat, već aluzija na Dantov nedovršeni, potonji, srušeni ili nedosanjani „Umetnički svet“.
Uvod
Drug Danilo — ili bolje, moj drug Danilo, da izbegnemo ideološke senke — istraživač je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. U najširem smislu, bavi se institucionalnom kritikom Umetničkog sveta, shvaćenog onako kako ga Artur Danto definiše, kao diskurzivno-institucionalni mehanizam koji omogućava da se nešto uopšte prepozna kao umetničko delo, nužan za uspostvaljanje umetnickog dela kroz artikulaciju umetničkog konteksta, legitimizaciju interpretatora, arbitrarizaciju umetničkog kanona i selekciju praksi i idelogija koje ulaze u taj svet. Danilo zna da je moć jezika najveća moć: „Kad vidim drvo, mogu da kažem drvo. Kad vidim sunce, mogu da kažem sunce. Moć govora.“
Danilo je, iz razloga koje ne znam, ili ne smem da znam, izabrao (selektovao) mene da napišem ovaj tekst. Ja sam Žarko Aleksić, docent na istoj obrazovnoj instituciji. Ali ovaj tekst nije puka analiza njegovog rada, niti teorijsko uobličavanje Danilovih postupaka. Ovo je pre svega demonstracija — performativni prikaz načina funkcionisanja mašine Umetničkog sveta. Kao demonstracija usisivača, ili recimo, automatske puške.
A kako se Danilo u svom radu stalno poigrava sa pozicijom Dišana u Savremenoj umetnosti, ja sam aproprirao domaći zadatak studentkinje Taisije Filatove (koja dobija pola honorara), a koja je po mom skromnom mišljenju, uradila odličan domaći zadatak o „Nemogućem radu“, u kojem spaja Dišana i veštačku inteligenciju (ChatGPT) kroz dijalog — u šta Danilo spretno pokušava da uplete Dišana (ove insinuacije na mrežu nisu slučajne).
Skica mogućnosti mog nemogućeg rada
Razlozi nemogućnosti realizacije umetničkog rada – da li su to ekonomski uslovi, nepostojanje potrebne tehnologije, ili postojanje zakona u nekoj državi su ipak relativni i promenljivi. Dakle, moguće je da ono što je danas nemoguće će postati moguće u nekoj budućnosti. Ipak, jedna stvar koja u mom posmatranju neće moći se rešiti je SMRT. Ako za ovaj rad odbijamo transhumanističke ideje kao realno rešenje smrti, jedino što je zapravo i zauvek nije moguće je beskonačni život kao ista persona ili komunikacija sa čovekom koji je nestao. Međutim, zbog takve nepoznate tehnologije kao što je ChatGPT komunikacija sa nekom generalizovanom idejom tog čoveka ipak postaje moguća. Moj nemogući, delimično realizovani rad, je kolaboracija sa Marselom Dišanom. Za prethodni zadatak iz predmeta Uvod u nove mediji – objekat ready-made, ponela sam viljušku sa dizajnom u formi lopate. Kolaboracija sa Marselom Dišanom bi izgledala tako da bih ga pitala šta on misli o mom radu iz 2025. s obzirom na referisanje njegovog rada “Prelude to a Broken Arm” iz 1915. Kad bi bio pravi Marsel Dišan dobila bih neki odgovor van moje kontrole, ali zato što je ChatGPT mogu da mu kažem da da odgovor kao da Dišanu moj rad se baš sviđao i hoće da izložimo naši radovi jedan pored drugog. Kad realizovan, ovaj projekat bi mogao da prikaže nasleđe promena koji je ostvario Dišan u umetnosti i kasnije interpretacije njega, ali i nepromenljivost konceptualne umetnosti. Evo skraćenog dialoga apstraktne mene sa generalizovanom idejom Marsela Dišana:
Duchamp: A fork unsure whether it is a fork or a shovel—very good. You’ve altered its identity, not just its context. But tell me: are you relying too much on the joke? The humor should not be the concept itself.
You: I see it as humor that reveals something. Its uselessness forces a kind of self-awareness. When an object fails at what it was made for, it becomes strangely alive.
Duchamp: Failure is interesting. But remember: a ready-made comments on the viewer as much as the object. They must wonder—did the utensil rise to the level of a tool, or did the shovel shrink down to the size of cutlery? Keep that ambivalence open.
You: Then maybe our works should be shown together, letting the tension speak for itself.
Duchamp: Yes—Readymade Art: Shovel in 110 Years. My shovel liberated from labor, yours liberated from meaning. A fine pair.
You: Side by side, like distant relatives? Duchamp: Or accomplices. Both idle, both refusing purpose. Let the viewers decide what time has changed—if anything at all.
Zašto majmuni ne upiru prstom ?
Pored konstatnog presinga koji forsira Danilo (od srpskog fudbala jedino je gori srpski art), sa ipak jasnim referencama u radovima, jezgrovito sažetim i vrcavim, ispaljuje britke tekstualne rafale — sve uperene u nešto apstraktnije. Ali kako uperiti prst u objekat koji ne postoji? Kako upreti prsom u Umetnički polu — svet ?
U tekstu Why don’t apes point? Tomaselo objašnjava da je pokazivanje prstom preteča jezika — želja da se podeli pažnja (shared attention) , da se nekome ukaže na nešto u svetu. Dete pokazuje jer želi da i drugi vide ono što ono vidi, deljenje iskustva (shared experience). Majmuni, međutim, iako imaju bogat repertoar gestova, gestikuliraju samo radi sopstvenih interesa. Pokazuju rukom kada žele hranu, kada nešto traže, zovu partnera, dakle gestovi služe cilju a ne deljenom (shared experience) isksutvu. Tomasello kaze da šimpanze i bonobi imaju individualne ciljeve, drustvene odnose, politicke interakcije, ali im nedostaje ono sto nazivamo zajednička namera (shared intentionality), sposobnost stvaranja zajedničkog mentalnog prostora, što je domen Umetničkog sveta, prema kome je uperen Danilov prst.
Ako je polu – svet diskurzivna, neobjektivna, amorfna mreža (pre nego skup stvari koje se mogu pokazati), onda Bursaćev čin „pokazivanja“ ne može biti fizičko pokazivanje (kakav je na primer rad Ai Weiwei – Studija Perspektive), gest prema objektu u prostoru. U Dantovom smislu, polu – svet nije „svet“ nego institucionalni fantazam, pa ga se ne može označiti gestom. Dakle — „pokazivanje” mora da se preseli iz prostora u jezika. E sada, možda Danila boli jezik zbog konstantnog pleženje umetničkom polu – svetu. A pleziti etimološki dolazi od plezir — Dobro, nije tačno, ali priznaćete dobro zvuči.
Kreativne Industija kao medij
Jedan aspekt umetničkog polu – sveta koji Danilo ređe dira jeste kreativna industrija. A pošto sam dobio priliku da nešto napišem, privatizovaću sledećih 1000 karaktera za dva projekta koja bih rado uputio Fondovima kreativnih industrija — pa ako prođe prođe, delimo honorar po pola. Naime, želim da pičujem projekat vojno – civilnog vazduhoplovstva kojim bi se smanjile cene komercijalnih letova na dugim, turističkim, destinacijama. Civilni avioni koji prevoze putnike i kargo mogli bi da prilikom preletanja preko neke teritorije ispuste odredjenu količinu bombi, raketa, projektila sa preciznim navođenjem, ili šta je već potrebno za datu lokaciju i vojnu operaciju. Države i kompanije bi mogle na slobodnom tržistu, tenderu, da licitiraju sa cifrom za bombarodvanje koja bi sigurno bila manja od angažovanja vojnih aviona, a defanzivna taktika bi se ogledala u tome što se ne bi znalo, koji od mnogobrojih aviona nose smrtonosni teret, pa bi protiv – vazdušna dejstvna bila nemoguća. Ko bi gadjao civile? Blink Blink. Drugi projekat koji bih mogao da elaboriram, ali ovde samo blagi nagoveštaj, automatizovani, samo-održivi (self sustainable), samooragnizovani zeleni koncetracioni logori. Pa ako neko iz Ministarstva Kulture, Nauke, ili iz Fondova Kreativne Evrope vidi, neka se javi.
Za zaključak, želeo bih da citiram jedan Danilov rad u kome on citira mene.
„Jedan lik mi je rekao da je COOL ubio art i bio je upravu.”
Žarko Aleksić
Danilo Bursać rođen 10.08.1994. u Somboru, 2020. završio osnovne studije na Akademiji likovnih umjetnosti u Trebinju, 2022. završio master studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na odsjeku Novi mediji, u klasi profesora Zorana Todorovića. Trenutno student doktorskih akademskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na odsjeku Novi mediji, gdje je i zaposlen u zvanju istraživač – pripravnik. U svojoj praksi primjenjuje različite medije i pristupe, uglavnom video, performans i tekst. Teme kojima se najčešće bavi vezane su za prirodu umjetnosti i ontološka preispitivanja same umjetnosti, diskursa svijeta umjetnosti, ali i položaja samog umjetnika unutar njega. Dobitnik je „Nagrade za izraz“ Akademije likovnih umjentosti Trebinje 2018. godine i finalista je.
Petak, 12. decembar, 20 sati u Kontakt galeriji SKC-a
Erasmus students karaoke party
Velika novogodišnja žurka 2025, studenti pevaju KARAOKE i donose zvuke različitih svetskih destinacija, đuskanje, smeh, druženje, zabava zagarantovani. Program realizuje SKC Kragujevac u saradnji sa Centrom za razvoj karijere pri univerzitetu u Kragujevcu.
Ulaznica je novogodišnji paketić koji doniramo deci bez roditeljskog staranja.
Subota, 13. decembar, 21 sat u Kontakt galeriji SKC-a
Koncert – Ohajo + Mitsko biće
OXAJO je beogradski rok bend koji čine Dušan Strajnić, Marko Ajković i Dario Vuksanović – trojica izuzetnih autora i frontmena čija je pojava za kratko vreme osvojila regionalnu publiku. Već prvim pesmama rasprodali su letnje koncerte i izgradili snažnu bazu slušalaca, zahvaljujući emocionalno sirovom i autentičnom zvuku koji osvežava domaću scenu.
Hitovi „Sijam“, „Put“, „Moje vreme“ i „MaMa“ postali su prepoznatljivi glas novog talasa domaćeg roka. „Sijam“ je proglašena hitom godine na Radiju 202, dok je „Put“ osvojio drugo mesto na nagradi „Milan Mladenović“ 2023. godine. Bend je i ove godine ušao u superfinale istog takmičenja, još jednom potvrdivši svoj kreativni uspon.
Pesma „Moje vreme“ ponela je titulu hita godine na Bunt Rok festivalu, a na festivalu GODUM osvojili su priznanje „Nove nade godine“. Sa numerom „MaMa“ stigli su do finala „Pesme za Evroviziju“, čime su dokazali da njihov izraz prevazilazi žanrovske i formatske okvire.
Krajem godine sastav Oxajo ima regionalnu mini-turneju koja obuhvata Beograd, Zagreb, Podgoricu, Niš i Kragujevac.