Slučaj Tržnica: Kako su Kragujevčani ostali bez više od 10 miliona evra

Mnogo je toga već napisano i rečeno o “legendarnoj” rekonstrukciji glavne kragujevačke pijace (Zelena pijaca “Centar”; u daljem tekstu: Tržnica), građevinskog kompleksa koji predstavlja jedan od simbola grada na Lepenici. Podsetimo, u pitanju je objekat proglašen kulturnim dobrom, izgrađen još davne 1929. godine, koji je bezmalo ceo vek predstavljao jednu od glavnih gradskih žila kucavica: nije to bilo tek obično mesto kupovine i važna geografska odrednica koja se nalazila i na starinskim razglednicama. Bio je to i svojevrsni gradski trg, odnosno mesto okupljanja, susreta, društvenog života. Inače, reč “pijaca” potiče od latinske reči “platea”, koja označava “trg” ili “otvoreni javni prostor”.

Ukratko, zahvaljujući činjenici da je od samog početka rekonstrukcije Tržnice, pa do njenog ponovnog otvaranja, po zlu išlo maltene sve što je moglo ići – Kragujevčani su pet godina bili bez ovog kompleksa, koji je bio van funkcije mnogo, mnogo duže nego što je to bilo planirano. Uz ograde koje su okruživale beskrajne građevinske adaptivne radove, godinama su se nalazile improvizovane tezge, a prodavci su robu prezentovali i na ćebadima prostrtim po pločnicima. Ponos Kragujevčana je pola decenije bio istinsko urbano ruglo, sve je ličilo na sklepanu, improvizovanu, nehigijensku buvlju pijacu, i to u samom centru grada.

To je, međutim, samo jedna od konsekvenci činjenice da su tokom adaptacije objekta učinjene bezbrojne greške, mnoge namerne, neke nenamerne. Neke su posledica nestručnosti, neke ošljarenja i zaobilaženja procedura predviđenih zakonima i podzakonskim aktima, a neke sasvim sigurno – endemske korupcije. Rekonstrukcija kragujevačke Tržnice je u malom pokazala brojne slabosti i nefunkcionalnosti ne samo u radu lokalne samouprave već i u funkcionisanju cele države. O njoj je, kako smo rekli, dosta toga napisano, ima one svoje specifičnosti i zanimljivosti, ali svakako nije jedinstven slučaj – pre će biti da je u pitanju transparentan primer kako se u ovoj zemlji izvode javni radovi i kako se troše novci poreskih obveznika.

PROCEDURE NISU STVAR BIROKRATIJE

Da bi se sagradio ili rekonstruisao objekat, pogotovo ako je u pitanju poseban projekat, što adaptacija Tržnice svakako jeste, potrebno je proći čitav niz proceduralnih koraka (pogledaj grafikon 1), od izrade i odobrenja idejnog rešenja i lokacijskih uslova, pa do završnih koraka, među koje spada i upotrebna dozvola. Nije to stvar birokratskih formalnosti, sve je to odista potrebno i predstavlja svojevrsni civilizacijski domet. U pitanju je sistem bezbednosnih barijera koji postoji da bi se sprečile nesreće, urušavanja, šteta po ljude, imovinu i okolinu.

Recimo, lokacijskim uslovima se sprečava gradnja na nestabilnom terenu, trasama instalacija i zonama visokog rizika. Dozvolama koje se odnose na konkretno izvođenje radova štiti se bezbednost radnika na građevini, ali i omogućava stručni nadzor nad radovima: proverava se da li se projekat izvodi po planu ili se menja u hodu, da li se koriste predviđeni materijali, da li postoje “improvizacije”, itd. Na kraju, upotrebnom dozvolom se daje konačna ocena da je projekat bezbedan i izveden onako kako je to bilo predviđeno. Upotrebnom dozvolom država na sebe, da tako kažemo, preuzima odgovornost za eventualne probleme i štete.

Tržnica je posle pet godina rekonstrukcije dobila upotrebnu dozvolu. Dužina trajanja procesa sama je po sebi veoma neobičan, indikativan podatak. Da je tokom adaptacije bilo i mnogih drugih proceduralnih i drugih problema, kazuju brojne činjenice. Nakon otprilike mesec i po nakon otpočinjanja radova, 6. jula 2020. godine, obrušio se zid Tržnice usled nestručnosti izvođača radova i/ili neadekvatnog nadzora. Iz ne baš jasnih razloga, ispod ovog kulturnog dobra, tik uz njegov podrum, planirana je izgradnja podzemne garaže, a do obrušavanja je došlo prilikom kopanja temelja za nju.

Stručnjaci vele da je do obrušavanja došlo jer je urađen preveliki otkop zemlje, pa je napravljena pauza od nekoliko dana. Objekat nije bio zaštićen, nije imao potporu, nisu napravljene tzv. kampade, kako je bilo predviđeno projektom. Jasno je, kažu, da odgovornost snosi i izvođač radova, ali i nadzorni organ. Iako je postojala krivična prijava, za ovaj “incident” niko nije odgovarao u sudskom postupku. Prijavu je pojela maca. Ništa nije falilo ni glavnom izvođaču radova, “Eurodomusu”, koji je – pisali smo već o tome – i nakon urušavanja kragujevačke Tržnice, i nakon što mu je raskinut ugovor sa JKP “Šumadija”, nastavio da dobija unosne poslove od države, njenih institucija i lokalnih samouprava.

Uzgred budi rečeno, JKP “Šumadija” je nakon incidenta, kašnjenja i raskinutog ugovora sa “Eurodomusom” sredinom 2023. godine izgubila pravo da bude naručilac radova. Oduzeta joj je takoreći poslovna sposobnost. Grad Kragujevac je dobio funkciju naručioca, odnosno Gradska uprava grada Kragujevca, koja je preuzela vođenje radova i njihovu koordinaciju. I ovo svedoči o institucionalno-proceduralnom zamešeteljstvu i neverovatnim promašajima, kao uostalom i činjenica da je ugovor sa izvođačima tokom celog perioda menjan u desetak navrata. Umesto tri firme, na čelu sa „Eurodomusom“ iz Beograda, koje su neuspešno započele radove, rekonstrukciju je kraju priveo konzorcijum od šest novih firmi, dve valjevske i četiri beogradske.

O brojnim problemima govori i činjenica da se u međuvremenu od podzemne garaže odustalo, kao i da su tokom rekonstrukcije promenjeni izvođači radova. O problemu sa procedurama i stručnošću govori i to što je tokom pet godina bezmalo trećina zahteva za razne dozvole i odobrenja u raznim periodima rekonstrukcije bivala odbačena, odbijena ili obustavljana.

Na kraju, posle više od pet godina tržnica je otvorena, a dobila je i upotrebnu dozvolu. No, možda se može postaviti pitanje da li je ona odista produkt struke ili pak politike, odnosno da li je ubrzano izdejstvovana usled pritiska javnosti. Možda su se gradske vlasti uplašile zbog toga što je problem sa tržnicom počeo da nervira i samog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je kritikovao nestručnost i kašnjenje, pa su požurili da stvar, čim su mogli, potpuno zaokruže? Da umesto kritike, dobiju blagotvorno tapšanje po ramenu.

Poznato je da mnogi javni objekti u Srbiji godinama funkcionišu bez upotrebne dozvole. Upotrebnu dozvolu nije imala ni netom rekonstruisana Železnička stanica u Novom Sadu, u trenutku kada se desila velika tragedija. I deonica auto-puta Pakovraće-Požega, uključujući tunel “Munjino brdo”, puštena je u rad bez upotrebne dozvole, što je izazvalo žestoku reakciju struke. Zajednica inženjera kritikovala je tadašnju izjavu predsednika Aleksandra Vučića koji je nonšalantno prilikom otvaranja ovog auto-puta konstatovao da “nedostaje samo jedan papir”. Po njima, ovo predstavlja “ne samo otvoreno nepoštovanje zakona, već i grubo nipodaštavanje profesije i svih inženjera koji svoj potpis stavljaju isključivo na tehnički proverene i bezbedne objekte”.

PET GODINA KOJE TRAJU 210 DANA

Pre nego što je otpočela procedura, u kragujevačkoj javnosti se nije znalo da se planira rekonstrukcija kompleksa Tržnice. Doduše, bilo je reči da će se pijaca izmestiti u komšiluk, a da će objekat biti pretvoren u neku vrstu kulturne institucije, zbog arhitektonskog i istorijskog značaja. Mnogi su bili iznenađeni kada je 5. marta 2020. raspisan poziv za dostavljanje ponuda za rekonstrukciju Tržnice, i sadržajem tog poziva. Pijaca se ne izmešta, ali se zato gradi podzemna garaža. Spekulisalo se čak da je smisao rekonstrukcije upravo ta podzemna garaža, koja bi trebalo da donosi dodatni profit. Podzemna garaža tamo gde joj mesto nije, od koje se, kako rekosmo, u međuvremenu odustalo.

Kako bilo, poziv je raspisan u nezgodno vreme, dan pre nego što je u Srbiji registrovan prvi slučaj korone, a svega desetak dana pre proglašenja vanrednog stanja, od kojeg se mnogi ni do danas nisu oporavili. Trebalo je da radovi traju ukupno 210 dana. To znači, da je sve bilo prema planu, Kragujevčani su mogli novogodišnji provijant za doček 2021. godine kupovati na netom obnovljenoj centralnoj pijaci.

Bilo je i tada mnogo prostora za sumnju da će se radovi okončati u roku, ili bar da će se on približno “ispoštovati”. Kao prvo, pandemija je činila svoje. Kao drugo, uobičajeno je da javni radovi kasne. Kao treće, odabir najboljeg ponuđača je bio problematičan. Teško je poverovati da je slučajno to što je “Eurodomusov” konzorcijum dao ponudu koja je samo 1.999 dinara niža od procene naručioca, JKP “Šumadije”, odnosno 292.998.001,00  dinara, bez PDV-a.

Ipak, ni najveći pesimisti nisu mogli da predvide da će rekonstrukcija da traje više od pet godina, da će se pretvoriti u “zidanje Skadra na Bojani”, da će biti otvorena tek u septembru 2025. godine, i to takoreći u tajnosti. Kao i da neće zaživeti čak ni do trenutka nastanka ovog teksta. Lokali još nisu opremljeni, nisu počeli sa radom, niti se zna kada će Tržnica početi da funkcioniše “u punom kapacitetu”.

Poređenja radi, originalni objekat u duhu ekliktičkih građevina, čiji je arhiteksta bio Georgija Pavlovič Kovaljevski izgrađen je za nešto više od godinu dana. Kamen temeljac položen je 9. septembra 1928. godine, kada je i otpočela izgradnja, a radovi su završeni novembra 1929. godine. Glupo je i podsećati koliko je tehnologija u međuvremenu napredovala.

E sada, problem ovog neverovatnog kašnjenja nije samo u tome što su, kako smo već rekli, Kragujevčani pola decenije bili bez važnog objekta, što se okolina Tržnice pretvorila u predgrađe Bejruta iz onih najgorih vremena njegove divlje “obnove”, već i stoga što su JKP “Šumadija”, odnosno Grad Kragujevac, odnosno građani, ostali bez velikog prihoda od iznajmljivanja tezgi i poslovnih prostorija. Ovo predstavlja “skriveni trošak”, koji nije nimalo zanemarljiv, i koji se nadovezuje na druge predviđene i nepredviđene troškove rekonstrukcije koje su neprestano rasli.

PRAŽNJENJE GRADSKOG BUDŽETA

Krenimo od spomenutih “skrivenih troškova”, koji do sada, bar ne u značajnoj meri, nisu uzimani u obzir kada se govorilo o tome koliko su kragujevački buđelari utanjili tokom poludecenijskog “tržničarenja”. Aproksimativno se može reći da je JKP „Šumadija“ zbog kašnjenja radova izgubila nešto više od 560 miliona dinara, odnosno bezmalo pet miliona evra.

Kako smo došli do te računice? Poslednja kalendarska godina u kojoj je Tržnica normalno radila jeste 2019. Prema godišnjem izveštaju, JKP „Šumadija“ je za tu godinu na nivou svih devet gradskih pijaca kojima je upravljala, prihodovala 153.346.000 dinara. I to: 34.723.000 dinara od naplata dnevne pijačne takse, od zakupa i rezervacija tezgi 77.371.000 dinara, a 41.252.000 dinara na osnovu zakupa poslovnih prostora. Sledeće godina, kada počinje rekonstrukcija Tržnice, prihod sektora pijaca ovog preduzeća smanjio se za 74.668.000 dinara. Treba uzeti u obzir da Tržnica te godine nije radila oko devet meseci. E sada, pa računajte. U ovoj konzervativnoj proceni nismo računali mogući i logični rast cena takse, zakupa i rezervacija. Hoćemo reći da je gubitak najverovatnije i veći, bilo da je izražen u dinarima ili u evrima.

Sada idemo na vidljive troškove. Već smo rekli da su ugovori sa izvođačima tokom pet godina desetak puta menjani. Razlozi su produžetak radova, odnosno rokova završetka, no svaka promena je, kako to biva kod nas, označavala i promenu cena. Ne na manje. Sve u svemu, prvobitno ugovoreni iznos (sa PDV-om) od oko tri miliona evra uvećao se tokom adaptacije na 5,9 miliona. Problem je međutim veći: cena je dramatično narasla iako se odustalo od, inače veoma skupog dela projekta, izgradnje podzemne garaže. Ne treba biti ekspert već logički se zapitati: kako nešto bez nečega košta mnogo više nego nešto sa nečim?

Uglavnom, ako se saberu vidljivi i nevidljivi troškovi, ispade da je rekonstrukcija Tržnice Kragujevčane koštala oko 10,7 miliona evra. Samo najskuplje za Kragujevac!

Poređenja radi. Za deset miliona evra u Evropi se obično izgradi potpuno novi javni objekat od nekoliko hiljada kvadratnih metara, recimo škola sve sa posebnom halom ili pak kulturni centar sa raznim sadržajima. Toliko košta i vrhunska rekonstrukcija nekog istorijskog objekta, čija je adaptacija izuzetno komplikovana i podrazumeva umetničku restauraciju. Evo kako stoje stvari u regionu: u Pazinu je nova gradska tržnica, koja izgleda kao džinovski spejs-šatl, sve sa kompleksnom infrastrukturom i uređenim prostorom oko nje (javni trg) – iznosila 8-9 miliona evra.

IVANOVIĆ: VIŠESTRUKA ŠTETA

Profesor Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu Vladan Ivanović kaže za “Glas Šumadije” da definitivno treba utvrditi odgovornost za sve što se dešavalo prilikom rekonstrukcije Tržnice. Dodaje da bi neke druge struke dale bolju i precizniju ocenu kakva je vrsta te odgovornosti, da li je krivično-pravna, politička, moralna, subjektivna ili objektivna.

• Samo sam delom upoznat sa detaljima rekonstrukcije Tržnice. Znam, međutim, da ono što je planirano (rekonstrukcija tržnice i podzemna garaža) nije urađeno (urađena samo rekonstrukcija). Za to definitivno postoji moralna i politička odgovornost. Ako je krivično-pravna odgovornost stvar pojedinca, ova druga se razrešava u političkom procesu. Svaki građanin Kragujevca treba na adekvatan način da je vrednuje u političkom procesu, odnosno na izborima, kaže Ivanović.

Dodaje da je nesumnjivo da je prilikom rekonstrukcije Tržnice nastala višestruka šteta.

• Kao prvo, neefikasno trošenje sredstava (ogromno, teško opravdano, odstupanje konačne cene od projektovane vrednosti), potom neefikasnost povezana sa izvođenjem radova (daleko duže vreme rekonstrukcije od prvobitno planiranog), ali i ogromna reputaciona šteta za grad Kragujevac. Ta šteta ima svoju nematerijalnu, ali i materijalnu stranu. Mislim na probleme u vezi sa neuspelim licitacijama prodajnih mesta (tezgi), odnosno sa izdavanjem u zakup pijačnih mesta, kaže Ivanović.

DOBROMIROV: ZABRINJAVAJUĆA SLIČNOST

Profesor ekonomije na Univerzitetu u Novom Sadu i član Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za urušavanje novosadske Železničke stanice Dušan Dobromirov za „Glas Šumadije“ je napravio kratku finansijsku analizu rekonstrukcije Tržnice.

• Kada se utrošena suma novca od oko 10 miliona evra podeli sa površinom objekta Tržnice od 4.536 metara kvadratnih, dobija se cena rekonstrukcije po kvadratnom metru od oko 2.200 evra. Da bismo mogli sagledati red veličine utrošenih sredstava, poredićemo cenu rekonstrukcije Tržnice sa troškovima izgradnje novog stambenog objekta. Kada investitor planira izgradnju stambenog objekta, mora ponuditi vlasniku parcele na kojoj će se graditi novi objekat vrednost od 20% do 30% budućeg novoizgrađenog stambenog prostora. To znači da ako se na lokaciji gradi novi objekat od 1.000 kvadrata stambenog prostora, vlasnik kuće ili placa na toj lokaciji dobija 200 do 300 kvadrata stambenog prostora. Isto tako, za novi objekat je potrebno uplatiti troškove komunalnog opremanja i priključke za struju, vodu, grejanje i slično, što dodatno podiže troškove investitora koji gradi objekat. Na kraju, izgradnja svakog objekta kolektivnog stanovanja podrazumeva delove koje koriste svi stanari objekta kao što su lift, ulaz, hodnici i zajedničke prostorije. Ovi delovi zgrade se ne mogu naplatiti od budućih stanara prilikom prodaje stanova, ali obično zahvataju 10% do 20% objekta, u zavisnosti od projekta. Kada se prethodne tri stavke uzmu u obzir, dolazimo do računice da bi investitor novog stambenog objekta imao ukupan trošak izgradnje kvadratnog metra novog stambenog prostora od oko 3.000 evra, ukoliko bi troškovi izgradnje objekta bili 2.200 evra. Dodajmo na 3.000 evra još troškove finansiranja projekta i zaradu investitora i dolazimo do cene od oko 4.000 evra po metru kvadratnom. Postoje novoizgrađeni stanovi u elitnim delovima Beograda i Novog Sada koji se prodaju po ceni od 4.000 evra po kvadratu, pa građani Kragujevca mogu da imaju uvid u kvalitet i opremljenost, i mesto prostora koji se prodaje po ceni koju su oni platili za rekonstrukciju Tržnice, kaže nam Dobromirov.

Dobromirov kaže da bi konačnu ocenu realne cene radova i mogućnosti da kvalitet izvedenih radova možda ne odgovara ugovorenom – trebala da da „post mortem“ analiza projekta.

• Mada izraz ‘post mortem’ zvuči zlokobno, to je uobičajena praksa, da se projekat može analizirati kada se završi i kada se steknu uslovi za dostupnost svih podataka, a i kada postoji volja istražnih organa da se utvrdi zakonitost. Trenutno, zabrinjavajuće su sličnosti sa jednim drugim projektom koji je izveden u Vučićevoj Srbiji, a radi se o rekonstrukciji nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Tu su: troškovi uvećani 3-4 puta, nestručni izvođači radova, havarija koja dovodi do oštećenja istorijskog spomenika kulture i sumnje na veliku korupciju. Srećom, u Kragujevcu nije bilo ljudskih žrtava pa skandal nije baš toliko u žiži javnosti, kaže Dobromirov.

AI je korišćen kao alat za vizuelnu i narativnu obradu sadržaja, bez menjanja činjenica, podataka ili smisla originalnog teksta.