Kao i mnogih godina do sada i danas je u Sabornoj crkvi služen parastos stradalim Srbima u građanskom ratu u Hrvatskoj od 1991. do 1995. godine, nestalim i umrlim u izgnanstvu.
U kesama su doneli najosnovnije što su mogli, često bez dokumentacije, ali i bez nade. Mnogi kažu da dugo nakon dolaska nisu imali novac deci užinu za skolu da kupe.
- Odem jedanput godišnje organizovano kao Udruženja Srba iz Hrvatske „Nikola Tesla“ Kragujevac. Odlazimo u ljetnom periodu za vreme praznika, posetimo Bukovicu, Liku, Severnu Dalmaciju, Split. Osećaj je uvek isti, otiđemo sa željom, odlazimo iz zavičaja sa tugom, za Glas Šumadije govorio je Milan Ljubović.
Ono što ih vodi kroz život jeste misao da čovek može da se prilagodi svakog situaciji i da jedino tako može da opstane.
- Šumadija je moj zavičaj duže nego Vaš, Vi ste se kasnije rodili ja sam odve već 60 godina i više. Ja sam Šumadinac, kao i Krajišnik, Milan Ljubović dodaje uz osmeh.
Većina građana u svoj zavičaj ide redovno, kažu da su tamo sad uglavom stariji ljudi koji se bave poljoprivredom, stočarstvom i ostalim teškim poslovima.
- Ja se osećam divno, jer je to kraj odakle su moji roditelji. Rođena sam u Vojvodini, ali sam ovde u Kragujevcu 60 godina. U Krajnu idem sa sinom, unucima i bilo nam je predivno. Oni obožavaju, to je dedin kraj. Svaki put kad se vratim srećna sam što sam bila, ali su mi pomešane emocije između radosti i tuge. Teško mi pada od momenta kad pokažem pasoš, negde gde nisam morala pokazivati pasoš, ali ipak idem, uz setu govori Savka Blavuša.
Za mnoge ovo je teška tema i rana koja nikad neće biti zalečena.
- Ja sam Dalmatinka, moj muž je iz Krajine, živeli smo u Biogradu na Moru i 91. smo mi izbegli. Prvi put sam išla tamo posle 22 godine, bojala sam se, pretili su nam. Nismo imali izbora. Prva dva puta kada sam odlazila bilo me je mnogo strah, ali sam se nosila sa tom situacijom da ne pokažem da se bojim, ali ipak sam se bojala, naglašava Marica Surlan.
Dodaju i to da se ovde osećaju kao među svojima. Danas im je važno to što su svi zdravo i što su na okupu, ne žale za prošlim životom, jer kako kažu – i nemaju ga.
- Ovo je moj zavičaj, jer sam tamo izbačena, kao što bi moja ćerka rekla – mi smo ljudi bez prošlosti, iščupani iz korena, govori Marica Surlan.
Dodaje i to da im je trebalo desetak godina da se priviknu, jer kako kaže na počeku ih ljudi nisu dobro dočekali. Ali oni im to ne zameraju, jer znaju da su bili zbunjeni, jer im je odjednom došla kako oni kažu – sila naroda.
- Među nama ima dobrih i loših, vrednih i lenji, obrazovanih i neobrazovanih, isto kao i među vama. Kad su to uvideli i kada su nas upoznali drugačije je, ja sad imam ovde prijatelje. Kada sam prvi put išla u Hrvatsku, kad sam se vraćala pomislila sam – vraćam se kući. Tad sam u potpunosti shvatila da je ovo moj dom, moj zavičaj. Tamo sam izbačena, ovde sam se primila, zaključila je Marica Surlan.
Navode i to da su radili razne poslove samo da bi deci i njima obezbedili kakav-takav život. Većina njih kaže da je trebalo da prođe 10 godina da bi njihov život ponovo bio „normalan“.