Radojko Mutavdžić — Muta, kao i mnogi drugi, u vreme industrijskog procvata Kragujevca, preselio se u srce Šumadije 1972. godine. Posle konobarskog zanata zaposlio se u restoranu sportske dvorane „Hala Jezero“. Na stadion „Čika Dača“ prešao je sasvim slučajno, a upravo on je čovek koji je zaslužan za travnati tepih koji ovaj stadion i danas krasi — jedini pravi, sa 100% prirodnom travom. Ovo je priča posvećena našem Muti, tihom vojniku Radničkog i čuvaru „Čika Dače“.
Kaže da je sve počelo maja 1986. godine
- Prvi maj 1986. godine. Pre toga sam konobarisao nepunih sedam godina u Hali Jezero. Na stadion sam došao sasvim slučajno, na jedan omladinski turnir. Odmah sam se zaljubio u sve ovo i kasnije više nisam hteo ni da se vratim u kafanu.
Navodi da je u sklopu stadiona postojala je stara zgrada, u kojoj su bile kancelarije za sastanke, kancelarija tehničkog i generalnog sekretara, kao i svlačionice.
- Ovde je igrao i fudbalski klub „Jadran“, koji je na drugom pomoćnom terenu imao svoju veću svlačionicu. Ja sam tu živeo. Prvi ulaz desno kad se uđe sa glavne kapije — tu je bila neka vrsta garsonjere, predviđene za domare. Domar pre mene bio je čovek iz Vinjišta, posle njega Trata iz Grbica, a onda je mesto ostalo upražnjeno skoro dve godine, sve dok nisam došao ja. Živeo sam ovde 26 godina. Deca su mi se rodila na stadionu.
Za ovih 39 godina provedenih tu, pamti sve najlepše trenutke.
- Definitivno ulazak u Prvu ligu posle 22 godine — protiv Čukaričkog, u čuvenom drugom baražu. Ušli smo posle penala. Ono što nikad neću zaboraviti jeste da su se penali, zahvaljujući mom kolegi, izvodili sa devet metara! Na golu bliže južnoj tribini bio je Siniša Janjić, a kod njih Brzaković. Njemu sam posle dvadeset i nešto godina ispričao tu anegdotu. I tada mu je bilo sumnjivo. Naime, penali su se tada merili „stopama“. Ja kažem kolegi da izmeri 36 stopa, a on izmeri 30 — i tako obeleži mesto! Posle utakmice navijači — Mane, Laze, Četnik, Čibutko — prilaze mi i pitaju: „Muto, što si sje*o, mogli smo da izgubimo utakmicu!“ Ja im kažem da nije moguće… a kad smo izmerili, stvarno — penal tačka na devet metara!
S
– Ima, kako da ne! Na primer, kada je Metalac igrao ovde Superligu, pao je veliki sneg — preko 30–40 centimetara. Očistim ja ceo teren, ali bliže zapadu nisam mogao, ostalo je nekih dva metra snega. Tako sam teren suzio sa jedne strane — ka istoku je bio širok 32 metra, a ka zapadu 30. Sudio je, koliko se sećam, Glođević iz Novog Sada. Niko ništa nije primetio, utakmica je protekla sasvim normalno. Posle desetak dana bilo je polaganje sudija na našem stadionu. Sedeo sam u loži sa Minjom Radakovićem, koji je tada vodio sudijsku organizaciju. Ispričam mu sve ovo — čovek nije mogao da veruje! Još jedna anegdota — utakmica protiv Crvene zvezde. Znam da oni vole da igraju na nižoj travi, pa ja sve lepo ošišam, ali samo prvu polovinu terena. Zašto? Zato što igrači kad izađu da „osete“ teren, obično dođu do centra. Ja onda tu polovinu dobro natopim, a gornju ostavim tvrdu. Naši su znali za to. Zvezdini igrači dobili žuljeve! Posle utakmice me juri Lalatović — koji će kasnije postati moj dobar prijatelj.
Navodi da se zahvaljujući Nenadu Lalatoviću posle penzije vratio u klub.
- Zahvaljujući njemu sam se vratio u klub posle penzije. One sezone kada smo ostali u ligi, igrali smo sa Voždovcem. Ja bolestan, temperaturaKažem ja Laletu: „Ne mogu, stvarno mi nije dobro.“ On kaže: „Ti si moj brat. Ako ne dođeš, nemoj više ni da mi se javljaš!“ Naravno, krenem ja. Dođem oko 12:30, utakmica počinje u jedan. Imam svoj ritual — prođem kroz tunel, odem na oba gola, prekrstim se, vratim se kroz isti tunel. Sretnem Laleta, pozdravimo se kao rođena braća. Brzo se dogovorimo oko svega — dobijemo utakmicu 1:0, a on posle traži od uprave da me vrate. Tako je i bilo — vratio sam se i ostao do danas, sa kratkom pauzom od šest meseci.
Smatra da je ovo jedan od lepših stadiona u zemlji.
- Mnogo mi je drago kad vidim kako sve ovo izgleda. U poslednjih godinu dana dosta je
- urađeno, a poslednje veliko renoviranje bilo je 2007. godine. Obišao sam mnoge stadione u zemlji i slobodno mogu da kažem da smo među najboljima u top 4. Lokacija, stolice, lože, novinarska loža… Ako se samo setite kakva je nekad bila — užas. Žao mi je samo što sve ovo nismo imali protiv Mornara, siguran sam da bismo ih prošli i igrali grupnu fazu ovde. Jedino što mi smeta jeste što tribine nisu bliže terenu — ambijent bi bio mnogo bolji. Da me neko ne shvati pogrešno, ja atletiku volim, naš atletski klub je klub sa tradicijom, postoji dugo — ali atletski klub treba da dobije svoj stadion i halu.
Smatra da je najveći problem na terenu – voda.
- Prvu utakmicu Radničkog gledao sam protiv Crvene zvezde 1972. godine. Sećam se i sastava! Nažalost, izgubili smo 0:3. U održavanju sam od 1986. do 2018. bez prekida. Posle toga sam bio dve godine na birou, ali sam i tada povremeno dolazio da pomognem i savetujem — sin mi je nastavio da radi ovde. Što se tiče održavanja, promenilo se možda 10%. Mi smo jedini klub u najvišem rangu koji ima 100% prirodnu travu. Mnogi kada prvi put dođu ne veruju, misle da je hibrid. Nemamo neke velike uslove, ali teren je uvek u savršenom stanju. Naravno, uvek može bolje — ali za to je potrebno više ulaganja. FSS je, koliko znam, opremio osam klubova novom mehanizacijom, ali to su sve hibridni ili veštački tereni. Naš je jedini sa prirodnom travom, sejanom u junu 2007. godine — i ta trava je i danas tu. Improvizovao sam i svoj sistem za mehaničko polivanje pored terena. Najveći problem je voda. Ranije smo imali dotok iz Šumaričkog jezera, ali je pre 6–7 godina pukla cev — kažu, slegla brana. Sada koristimo gradsku vodu, ali po meni je ona tehnička, iz jezera, mnogo bolja za travu. Kad bi se to rešilo, sve bi bilo lakše.
Navijačima zeli da budu jedinstveni, da navijaju fer i sportski. I, naravno – da dolaze u što većem broju na „Čika Daču“.