„Slobodno društvo zavisi od slobodnih univerziteta.“
(sudija Frankfurter)
- Osveta režima za pruženi otpor protestima kompletna je i potpuna – smatraju da su izabrali pravi momenat jer se veruje da univerzitet nema više snage i volje da se bori za sopstvenu čast jer je, navodno, sva pozitivna energija potrošena. Nastavljena je jedna kabadahijska kampanja (ili, čak, sistematsko zatiranje ključnih i vodećih nedržavnih, mislećih i kritički raspoloženih društvenih punktova) zastrašivanja i zloupotrebe prava. I dalje ćemo biti zaglibljeni u mulju provincijskog „burazer-sistema“ a naša nacija će nastaviti da izvozi obrazovnu elitu, kao da je to neki nepresušni prirodni resurs poput mineralne vode, na primer. Podvajaju se profesori i studenti. Cilj je samo jedan: staviti univerzitet pod potpunu kontrolu i to na način da i nastavnom osoblju i studentima bude potpuno jasno da će svaka neposlušnost prema vlastima biti strogo kažnjena. Da se misao ukroti i da se duh svede na jednoumlje.
- Ovakvim merama, režim, dakle, pokušava da ostvari svoj san – da napravi potpuno pokoran univerzitet. Nevolja je, međutim, u tome što tako nešto ne postoji – univerzitet ili nije pokoran ili – nije univerzitet, a činjenica da ovaj režim preferira pokornost u odnosu na kvalitet nastave, dovoljno govori o njegovom karakteru.
Ako ste mlađi od pedeset godina, sva je prilika da ovo nikada ranije niste čitali, koliko god da vam se ove rečenice čine poznatim i moguće tačnim presekom naše (akademske) stvarnosti. Jer, svaku od pažljivo odabranih rečenica koje ste upravo pročitali napisali su različiti profesori naših univerziteta pre bezmalo trideset godina.
U biti, ovo ne bi trebalo mnogo da začudi, jer – istorija univerziteta je, istovremeno, i istorija totalitarnih režima koji su pokušavali da ga potčine. Autonomija univerziteta civilizacijska je tekovina koju su nerado prihvatali čak i srednjovekovni vladari jer je uvek podrazumevala izvesnu samoupravnost u odnosu prema svetovnim/crkvenim vlastima. Još je prvi Slobodan među Srbima, onaj čija bista ponosno stoji ispred vodeće srpske pravne škole, pisao da „sloboda nastave pretpostavlja slobodu nastavnika“. Da bi neko mogao slobodno da predaje, da bi neko sa druge strane katedre mogao da se (na)uči slobodnom i kritičkom mišljenju, da bi zaista postojao universitas magistrorum et scholarium – neophodne su čvrste garantije autonomije univerziteta.
Ta samoupravnost ne iscrpljuje se samo u pogledu nastave i istraživačke delatnosti, već zahvata mnogo širi strukturni, administrativni, finansijski i prostorni domen. Etika svakog člana ove zajednice studenata i nastavnika obuhvata i potrebu za aktivnim otporom tiranskom mešanju spoljnih faktora. Ove norme nisu samo deo dobrih akademskih običaja, već se jemče i brojnim međunarodnim aktima. Univerzitetsko obrazovanje smatra se nužnim za razvijanje, održavanje i podražavanje kulture demokratije. Od institucija visokog obrazovanja očekuje se da budu kritične prema svakoj formi političke represije i kršenju ljudskih prava, da pružaju solidarnost članovima zajednice ako su oni podvrgnuti proganjanju i da garantuju slobodu svojih studenata. Ne, ne čini vam se – termin „slobodan univerzitet“ može se sagledati i kao pleonazam.
Istorija univerziteta istovremeno je i istorija studentskih protesta. Do ovih aktuelnih, najduži i najmasovniji bili su organizovani tokom 1996/1997 godine. Uticaj koji su ostvarili na tadašnji režim imao je za direktnu posledicu usvajanje Zakona o univerzitetu 1998. godine (povodom čije primene su i nastale rečenice koje ste pročitali na početku teksta).
Donošenje ovog zakona bila je prava osiona i osvetnička mera nastavnicima i saradnicima. Kada su se smanjile tenzije na ulicama, a fokus javnosti usmerio ka Kosovu i Metohiji, univerzitet je doživeo (i preživeo) najneprirodniju etatizaciju. Bile su ukinute garantije njegovog pravnog subjektiviteta, učešća zaposlenih u upravljanju kao i njihovog učešća u izboru svojih kolega. Vlada je postavljala i razrešavala rektore i dekane i imenovala članove upravnih i nadzornih odbora, a isti dekani su odlučivali o izboru nastavnika i saradnika. Tokom procedure biranja redovnih profesora od značaja je moglo biti čak i mišljenje ministra prosvete. Kadrovsko desetkovanje koje je usledilo kao „kazna“, najvidljivije je bilo na beogradskom Pravnom fakultetu na kojem je deset nastavnika i saradnika zbog simbolične odbrane autonomije i pokazane solidarnosti sa studentima i svojim kolegama ostalo bez posla.
Gotovo je neverovatno da su se zagovornici „čvrste ruke“ prema univerzitetu i u to vreme propagandno koristili identičnim floskulama o „zavođenju reda“ kao što neki to čine danas. Ilustracije radi, pojedini javni funkcioneri isticali su tada na RTS-u da „postoje ljudi koji univerzitet koriste da bi manipulisali studentima u različite političke svrhe“ i da je potreba profesora za autonomijom „samo lament nad samoupravljanjem“ koje se „još jedino održalo na univerzitetu“.
U dokumentarnom filmu „Dosije (eks) katedra“, koji je prošlog meseca bio prikazivan na gotovo svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, iznosili su se vrlo slični vrednosni sudovi – da „koren ovog izvitoperenog shvatanja autonomije univerziteta leži u nerazrušenoj arhitekturi samoupravnog socijalizma koji je preživeo sve procese tranzicije od 1991. godine do danas“ i da je „univerzitet ostao bastion ideološkog samoupravljanja zamaskiranog izrazima slobode misli i nezavisnosti naučnog rada.“ Strah o novom mogućem udaru na autonomiju već dovoljno uplašenim članovima akademske zajednice dodatno bi mogle produbiti izjave naših funkcionera (čije „radne grupe niko neće ukinuti“) da „dolazi vreme odgovornosti“ i da je „Ministarstvo spremilo pet zakona kojima su obuhvaćeni svi nivoi obrazovanja“.
No, čini se da sve ove „paralele“ ne pružaju dovoljno prostora za pesimizam, barem ne povodom urušavanja autonomije univerziteta. Tadašnje društvo bilo je opterećeno posledicama rata, sankcija, hiperinflacije, nemaštine i zatvorenosti. Štošta se u našem društvu za sve te godine izmenilo. Samo posmatrano kroz prizmu visokoškolstva, dovoljno je podsetiti da je danas tržište visokog obrazovanja otvoreno, a naša akademska zajednica deo Evropskog prostora visokog obrazovanja. To ne znači da nas ne mogu očekivati perfidniji udari, poput različitih oblika finansijskih pritisaka ili pak omogućavanja lažnog takmičenja sa privatnim univerzitetima koji su se nekima „pokazali kao mnogo postojaniji i ozbiljniji“. Ali, želje mnogih zagovornika borbe protiv izmišljene „obojene revolucije“ kroz scenario koji bi bio sličan onom iz 1998. godine, teško da bi mogle biti uslišene.
Sloboda univerziteta zavisiće od slobodnog društva. Borba za jedno nužno uključuje i borbu za ovo drugo. I obrnuto. I koliko god da svi totalitarni režimi podsećaju jedan na drugog, koliko god da je vazda prisutno stvaranje izmišljenog neprijatelja, medijsko spinovanje i relativizacija, bespogovorno podređivanje autoritetu jedne ličnosti, manihejski diskurs i degradacija svega što je intelektualno, toliko univerzitet u svim vremenima ostaje i opstaje kao svetilište slobodne misli. Na koncu, kao novac, kao voda, kao krv, slobodna misao uvek će pronaći svoj put. Univerzitet može biti i poražen, ali ne može biti pobeđen.