Vučić i Toma: Dragica postavila sofru za putnika namernika, najdražeg gosta

Šta se bijeli u gori zelenoj?
Al’ je snijeg, al’ su labudovi?
Nit’ je snijeg, nit’ su labudovi –
nego Dragica postavila sofru za putnika-namernika, najdražeg gosta iz Beograda. Jednog i jedinog – Čaci di tutti Ćaci. A i red je. Ne dolazi sadašnji predsednik bivšem predsedniku u Bajčetinu baš tako često. Zli jezici bi rekli da mu nikada do sada nije ni dolazio u to njegovo maleno kraljevstvo. A da zli jezici išta znaju ne bismo ih zvali zlim.

Kao što svaki potez predsednika budi maštu i humor kod građana, tako je i ova poseta poslužila kao inspiracija mnogima. Možda najduhovitija doskočica (sa dozom istine) jeste da je, pored Novog Sada i Niša, predsednik odlučio da i Kragujevac – zaobiđe. Više nas predsednik zaobilazi nego kiša.

No, ostavimo šale za drugi put. Vratimo se poseti.

Koliko god da sve ovo deluje krajnje nevažno (sreli se bivši i sadašnji predsednik), ono što gledamo poslednjih godina  a posebno tokom proteklih meseci protesta ukazuje na ozbiljne pukotine, ne samo unutar vladajuće koalicije, već i unutar same SNS. Mesecima se u Kragujevcu govori kako su „naši“ naprednjaci drugačiji od svojih saboraca iz drugih gradova. Da je ovde nezamislivo da lokalni funkcioner nekoga nazove najmonstruoznijim imenima samo zato što mu nije politički istomišljenik. Pretnje, uvrede… sve je to, kažu, ostalo iza zatvorenih vrata. A i oni napadi koji su se desili više su splet trenutnog psihičkog stanja pojedinca i loših vremenskih prilika, pa se mogu posmatrati kao izolovani incidenti, a ne kao deo organizovanog nasilja i represije.

Zašto je to tako? Nije u pitanju samo urbana legenda o „Tominoj struji“ unutar SNS-a. Ta struja zaista postoji, i prilično je jaka. Čine je uglavnom oni koji su stranku osnovali ili joj pristupili pre 2012. godine. Zajedničko im je (osim što su mahom bivši radikali) to da ne žele da se zbog bilo koga – a ponajmanje zbog „nenadležne institucije“ – zameraju komšijama, rodbini i prijateljima. To su ljudi koje ste viđali na utakmicama, koncertima, veseljima… Ljudi koji danas, na pomen politike, samo odmahuju glavom i jasno daju do znanja da ih zaobiđete s tom temom. Njima je svega preko glave. Ne žele da im bude neprijatno kad odu kod prijatelja na slavu, kad sednu u kancelariju s kolegama ili kada se nađu bilo gde. Ne žele da ih iko poistovećuje s onima koji imaju istu člansku kartu a čije su ruke krvave.

I koliko god vlast pumpala proteste po ostatku Srbije, dotle se naše komšije naprednjaci u Kragujevcu trude da ublaže opravdani bes građana. To je jedan od razloga zbog kojih protesti u ovom gradu nisu toliko agresivni.

Ali da se vratimo Bajčetini. Sve ovo ne bi bilo važno da Kragujevac ima 5.000 stanovnika. Ali sa svojih 170.000 duša u samom srcu Srbije, ovaj grad može itekako da utiče na izborni rezultat. SNS ovde nikada nije imao ubedljivu pobedu. A sada je taj rezultat ne samo pod znakom pitanja – već više liči na poglavlje iz sabranih dela braće Grim.

Šta ćemo sada, mozgaju u SNS-u? Novi Sad je otišao, Beograd je već jednom za dlaku izmakao, a pokušaj da se vlast tamo očuva posle svih napada na građane deluje kao uzaludno trošenje energije. Niš? Možda je nešto i moglo da se uradi, da žena pod uticajem Informera nije napala nožem dekanku Filozofskog fakulteta. Novi Pazar je posebna priča. Mržnja kojom se hranila glasačka baza lagano biva proterana. Ostaje još samo pitomi Kragujevac, poslednja šansa da se nešto pokuša. Ali tu je i dalje Tomina struja i dalje najjača, uprkos naporima drugih frakcija.

Aleksandar Vučić je mogao da se sastane s Tomom u Beogradu. Ipak, izabrao je Bajčetinu. A svi dobro znamo kako porodica Nikolić razmišlja i kako ume da iskoristi svaki trenutak da uzvrati na njima nanetu nepravdu. Vučić je otišao na noge Tomislavu Nikoliću  u njegovo kraljevstvo, gde je Toma najsigurniji. Okružen šumom, planinama i mnogobrojnom familijom.

Zašto je sve ovo važno za nas koji nismo uz SNS? Zato što dok jedni likuju što je „ispumpana“ blokada nekog fakulteta, zaboravljaju da ti brucoši dolaze iz srednjih škola koje su bile u blokadi. I da su upravo zbog studenata stupili u proteste. Danas su ti bivši srednjoškolci – studenti. I što je najvažnije do januara ili februara nemaju previše obaveza, osim da pumpaju s drugarima.

A uskoro se bliži godišnjica pada nadstrešnice. I dok se građani svih generacija mobilišu, SNS svoje skupove više ne održava po halama, pozorištima i domovima kulture – već pod šatorima. Oni isti zli jezici sa početka bi rekli da se možda skrivaju. Jer sve češće skupove prave daleko od gradova i očiju javnosti.

I same okolnosti su se promenile. Strah je promenio stranu. I ako u ovoj napaćenoj zemlji ne dođe do promene, ako se ne uspostavi sistem u kojem će odgovorni odgovarati za svoja dela, u kojem će svaka vlast biti smenjiva na izborima – biće to samo zato što smo mi poverovali da je kraj. I da je i ova bitka izgubljena.

Ali nije kraj. I kad god pomislite da ste umorni i da ne možete više samo pogledajte iza sebe. Pogledajte šta smo sve kao građani postigli.

I kad već protesti traju osam meseci šta nam teško da pumpamo još malo. Uskoro se svi vraćaju s odmora orni i odmorni.

Piše: Boris Herman

Autor je specijalni pedagog