Biće ovo jedan od retkih pregleda događaja u jednoj godini koji započinje u prethodnoj. Priroda dešavanja nameće ovakav redosled kako bi slika i pregled događaja bili potpuniji. Dok sam razmišljao kako da na najpragmatičniji način sagledam sve što se tokom jedne godine dogodilo, palo mi je na pamet da se gotovo sve već nalazi negde pohranjeno u mom telefonu. Taj uređaj, od koga se gotovo ne odvajamo, često čuva mnoštvo zabeleški, ali i ono još važnije – slike. Kaže se da jedna slika govori više od hiljadu reči, pa ću galeriju svog telefona iskoristiti kao podsetnik na događaje kojima sam tokom prethodnih godinu dana svedočio iz prvog lica. Sve što ću napisati predstavlja isključivo moj lični doživljaj navedenih događaja i ostavljam prostor i pravo drugim akterima da imaju sopstvene, potpuno individualne sudove i osvrte na iste.
Decembar/Januar
Listam slike i podsećam sebe koliko se toga dogodilo. Decembar je doneo prelivanje blokadnog talasa i u Kragujevac. Hrabri studenti FILUM-a odlučuju da prvi uđu u blokadu. U nedostatku sopstvene zgrade biraju zgradu Rektorata kao bazu blokade. Sa nekoliko kolega posetio sam ih i ohrabrio da ne odustaju. Tamo je i moja studentkinja Hristina, danas jedna od najaktivnijih učesnica akcija širom Srbije. Fotografija iz Rektorata završava na svim naslovnicama režimskih trovačnica, a ja bivam proglašen političarem koji manipuliše protestom. To je bio tek početak.
Deset dana kasnije studenti FIN-a zakazuju plenum na kojem treba izglasati početak blokade. Amfiteatar ne pamti takvu popunjenost – u sali je bilo više od 500 ljudi. Ubedljivom većinom, i pored ogromnih pritisaka, studenti odlučuju da se pridruže kolegama širom Srbije i uđu u totalnu blokadu. Istorija je ispisana. Započinju blokadni dani, ispunjeni nepoznanicama i nečim sa čim niko od nas ranije nije imao iskustva. Prvi put dobijam poziv da se pojavim na televiziji – u jutarnjem programu N1. Tema, naravno, blokade. U društvu bivšeg rektora Rosića, opušteno smo se pripremili za prvi javni nastup. Biće ih na desetine tokom ove godine. Fokus izlaganja bio je na sramnom saopštenju Rektorata Univerziteta, u kojem se profesori optužuju za političko delovanje i podrivanje rada Univerziteta. Odlučno sam odbacio to saopštenje, za koje je poznato da nije doneto zajednički među prorektorima i da nisu svi bili ni obavešteni o njegovom sadržaju. Do danas nije utvrđeno ko ga je napisao, ali je svima u gradu jasno da, kao i mnoga druga, dolazi iz iste kuhinje – kuhinje jednog čoveka.
U narednim danima ujedinjeni studenti postaju sve vidljiviji i započinju prve zajedničke blokade raskrsnica, kao jasno upozorenje da se pokret neće zaustaviti. Sledi eksplozija podrške studentima i veliki protest na Slaviji. Stotine hiljada ljudi prepoznalo je energiju mladosti i zatražilo odgovornost za tragediju, ali i trajne promene u društvu. Sa istog onog mesta na kojem sam nekada sedeo kao student, u amfiteatru, slušajući predavanja, sada zajedno sa studentima posmatram košarkaški derbi. Sport i zabava privremeno su zamenili prezentacije i formule.
Tokom novogodišnje noći, nešto posle ponoći, obilazim studente. Ogroman broj njih me dočekuje – slede ovacije i čestitke. Kao dobar gost donosim i nekoliko pića da se nazdravi (sada ovo smemo da kažemo). Ostavljam ih da uživaju u svojoj revoluciji, na početku godine u kojoj se nadamo trajnim promenama.
Januar je obeležen nizom velikih protesta u Kragujevcu. Na nivou Srbije, nažalost, obeležen je i početkom otvorenog iživljavanja lojalista i gaženjem studentkinja. Počinju prvi ozbiljni pritisci na studente, a niz sramnih poteza rukovodstva Univerziteta započinje gašenjem struje, grejanja i interneta studentima u blokadi Rektorata.
S obzirom na sinhronizovano delovanje protiv studenata, dolazimo na ideju da profesori, na više univerziteta, počnu da pomažu kao redari. Jedna moja objava na tu temu postaje viralna širom zemlje:
- Nakon današnjih dešavanja i gaženja više studenata širom Srbije, većinom glasova u zajedničkoj grupi nastavnika više fakulteta Univerziteta u Kragujevcu odlučili smo da na svakom sledećem skupu zadužimo prsluke i delujemo kao redari ispred naših studenata. Imamo iste zahteve. Nosimo iste prsluke.
Do kraja januara, na nivou Srbije, svedočimo i prvom pokušaju generalnog štrajka. Iako se često divimo Grcima i Italijanima, ova ideja kod nas ni do danas nije zaživela u punom obimu. Kraj januara obeležava veliki protest i dvadesetčetvoročasovna blokada Autokomande.
Sledi Novi Sad.
Februar
Početak februara obeležava prvi veliki protest van Beograda – protest na tri mosta u Novom Sadu. Već tri dana vlada euforija dok kolona studenata pešači iz Beograda. Na protest polazim sa troje studenata, uz dogovor da se u Novom Sadu sastanem sa kolegama koji će kasnije činiti okosnicu Slobodnog univerziteta.
Dan u Novom Sadu je lep, ali izmeštanje protesta na mostove pokazuje snagu mikroklime velike reke. Najveći deo večeri provodimo zajedno sa studentima, a kasnije nas smenjuju kolege u drugoj „smeni“. Povratak u Kragujevac otkriva razmere tog dana – duž čitavog autoputa traje fešta, a na svakoj naplatnoj rampi atmosfera je kao posle osvajanja zlatne medalje na velikom takmičenju.
Za nas iz Kragujevca taj dan ima dodatnu težinu: objavljeno je da će sledeći veliki protest biti održan u našem gradu, na Sretenje. Simbolika je snažna kao retko kada – poziv na ispunjenje studentskih zahteva, poštovanje prava i podsećanje na prvi moderni ustav.
Imao sam priliku da u programu uživo, na jednoj televiziji, pozovem ljude da budu naši gosti na protestu. Petoro studenata medicine trči štafetno do Beograda kako bi kolegama uručili pozivnicu za protest u Kragujevcu. Dani do protesta prolaze neverovatno brzo. Kolege čija deca pešače od Beograda do Kragujevca svake večeri odlaze na dočeke duž trase.
Veče uoči dolaska u naš grad studenti noće u Čumiću – selu iz kog sam i ja. Potpuno objektivno, to je jedan od najemotivnijih dočeka studenata. Posebnu dimenziju daje postupak direktora škole koji studentima stavlja na raspolaganje školu i njene prostorije. U ovim vremenima, to je zaista herojski čin. Školsko dvorište istovremeno postaje trijažni centar, menza i prostor za igru. Srce mi je bilo puno.
Istovremeno, na fakultetu danima traju pripreme za prijem velikog broja studenata koji će boraviti kod nas. Opsadno stanje, potraga za nedostajućim vrećama za spavanje i dušecima. Dan pre protesta, obilazeći učionice, upoznajem dvojicu mladića koji su samostalno dopešačili iz Novog Sada. Njihova priča ubrzo postaje poznata širom Srbije. Jedan od njih je Bogdan Jovičić – kasnije utamničeni student koji je na sahranu svog oca odveden okovan u lance.
O samom protestu na Sretenje ne mogu mnogo da svedočim. Mogu, međutim, da prenesem impresije prijatelja i poznanika: bio je to jedan od najlepših dana u istoriji grada. Desetine hiljada ljudi preplavile su ulice Kragujevca. Ja sam dan proveo u redarskom prsluku, između Novog mosta i Ćiftine ćuprije, patrolirajući i brinući da studenti imaju sve što im je neophodno. Hladnoća je bila oštra, a logistički izazovi su se nizali tokom čitavog dana.
Uključio sam se uživo za Insajder iz parka kod hotela i ponovio da „akademska zajednica stoji iza zahteva studenata i da nema pregovora sa onima koji nisu nadležni“. Slike iz Kragujevca obišle su svet, a jedna od njih našla se i među fotografijama godine.
Ubrzo potom objavljen je i poziv za sledeći protest – Niš, 1. mart.