Mart
Kao i prethodni, i ovaj mesec započinje velikim protestom – ovoga puta u Nišu. Već četiri dana studenti i kolege pešače od Kragujevca ka Nišu. Mene je virus pokosio, pa sam put nastavio veče uoči protesta. Široki bulevari, trg i tvrđava pokazali su se premalim da prime sve koji su tog dana došli u Niš. Uveče je pročitan studentski edikt i po prvi put su vlasti postavljeni jasni i nedvosmisleni uslovi za prekid protesta i blokada.
Već u prvoj nedelji marta vlast se odlučuje na potez očajnika i postavlja sada već famozni Ćacilend. Kao posebna bruka za naš grad i univerzitet ostaće zabeležena poseta nekolicine profesora i istraživača toj prokletoj tvorevini.
Po istom principu kao i pred Niš, započinju pripreme za pešačenje do Beograda. U galeriji telefona vidim niz snimaka sa maestralnih dočeka duž čitave trase. Zdravlje me je ovoga puta poslužilo, ali sam se koloni priključio tek drugog dana, iz Rače. U koloni su moji bivši i sadašnji studenti, nekoliko gimnazijalaca i moj sestrić Ognjen. Zahtevna ruta vodi preko Mladenovca i Grocke do Beograda. Bolničari i ljudi koji nas dočekuju imaju pune ruke posla – mnogo je povređenih.
Praktično već dvadesetak kilometara od Beograda hodamo kroz neprekidan špalir ljudi, sve do centra. Scene koje je nemoguće objasniti onome ko ih nije doživeo. Kulminacija na Slaviji i Terazijama. Delovalo je da je sloboda osvojena. Prevarili smo se.
Divan naredni dan prekinut je podmuklim pucnjem iz zvučnog topa. Nalazio sam se kod Beograđanke, a u telefonu i danas čuvam snimak nastao tokom tišine – svedočanstvo tog zlodela režima. Nakon što smo spasli žive glave, novinar Zoki Mišić i ja svečano smo obećali jedan drugom da više ne stojimo zajedno na protestima. To obećanje poštujemo i danas.
Tokom čitavog marta na blokadama se sve češće govori o organizovanju profesora po modelu primenjenom u Novom Sadu i Nišu. Filip i još nekolicina kolega predlažu osnivanje Slobodnog univerziteta. Dana 25. marta organizovano dolazimo do FIN-a kako bismo podržali rektora i dekane u odluci da se blokade održe. Bili smo naivni. Podmukli kakvi jesu, svi zajedno donose odluku da kao univerzitet zatraže održavanje onlajn nastave na svim fakultetima. Bio je to nož u leđa.
Načet zvučnim topom i dodatno oslabljen padom elana, Slobodni univerzitet je ovim činom praktično bio osuđen već pri osnivanju. Ipak, dan kasnije više od sto profesora prisustvuje prvom, osnivačkom plenumu SUKG. Mnoštvo nepoznanica, mnoštvo pitanja, ali i veliko nepoverenje prema samoj ideji. Dolazi i do incidenta – deo kolega sa PMF-a napušta sastanak. Ivana, Tijana i ja nekako iznosimo taj prvi plenum, ali već tada postaje jasno da stvari neće ići nimalo lako.
Pored eksternih, ogromni su i interni problemi unutar akademske zajednice. Ovde treba biti iskren i reći: osim možda u periodu sretenjskog protesta, većina naših kolega nikada iskreno i do kraja nije podržala ideju blokade. Vrlo brzo smo shvatili da smo u suštini manjina koja se bori protiv čitavog sistema. Tužno, ali istinito.
Organizujemo prvi protest Slobodnog univerziteta i zakazujemo ga za 31. mart. Formiraju se radne grupe, tela i strukture – isto ono što smo samo mesec ili dva ranije gledali kod studenata. Na dan protesta otac mi je operisan. Čim stiže vest da je sve prošlo kako treba, sedam u kola i krećem za Sloveniju. Tokom cele vožnje, u grupama pratim euforiju izazvanu prvim protestom SUKG.
Ostaje upisana i legendarna rečenica divne Juce:
- Naziv Slobodni univerzitet je u suštini pleonazam – svaki univerzitet mora da bude slobodan, inače nije univerzitet.
Ulazim u roming – i u novu realnost narednih nekoliko nedelja.
April
Tri nedelje usavršavanja u Sloveniji proveo sam u neprestanoj vezi sa kolegama iz Srbije. Započela je intenzivna komunikacija sa ostalim organizacijama iz zemlje – SUNS, SUNI, PU, SDUNP i Proaktiv KM. Gomilaju se reakcije i zajednička saopštenja. Između laboratorijskih obaveza uključujem se uživo u program jedne televizije u Srbiji. Prvi put potpisan kao član SUKG. Bio sam ponosan.
Srbija u aprilu dobija novi nalet elana. Dva velika protesta, u Novom Pazaru i Kraljevu, potvrđuju snagu studentskog pokreta. Studenti počinju da se obraćaju evropskim institucijama i kreću u biciklistički pohod ka Strazburu. Kreativnost kolega iz SUKG pamti se i danas, kao i čuveni performans sa biciklima. Snimci i fotografije obilaze zemlju i svet.
Tri nedelje kasnije slika je potpuno drugačija. Povratak u Srbiju donosi novu realnost. Kolege me ubeđuju da je stvar gotova i da su blokade u ovoj prvoj fazi doživele neuspeh. Sve češće se pominje onlajn nastava. Prvi protest kojem prisustvujem je onaj ispred Stomatološkog fakulteta, na kojem će se odigrati čuveni govor sada već smenjenog direktora Kardiologije. Jasno se vidi pad energije i zamor materijala.
Medicina se prva „predala“. Mršava podrška, koja se uglavnom svodila na penzionisane kolege, kao i rigorozan način praćenja nastave, bili su idealna podloga da se blokada najpre tu probuši. Redom se predaju i ostali fakulteti. FIN i FILUM uspevaju da odole u prvom talasu i na nastavnim većima odbiju povratak na nastavu. Ipak, i to je bilo kratkog daha.
Maj
Maj donosi potpuni preokret. I danas ponavljam da nikoga ne krivim – situacija je za većinu postala finansijski neizdrživa. Ono u čemu, kao čitava akademska zajednica, nismo pokazali dovoljno hrabrosti jeste izostanak zajedničke, otvorene pobune protiv ucene Ministarstva, oličene u famoznoj uredbi 5–35, kojom nam je plata svedena na osminu. No, to je danas već daleka istorija.
Mnogo važnija stvar dogodila se u prvoj nedelji maja. Meseci mirnih protesta, isporučivanja zahteva i njihovog upornog ponavljanja nisu urodili plodom. Ono o čemu se dugo govorilo tiho postaje stvarnost – studentski pokret iznosi zahtev za raspisivanje prevremenih izbora. Borba prelazi u političku, ili kako su je sami studenti nazvali, novu fazu. Do danas, to ostaje centralna tema.
Kako je i bilo očekivano, FIN i FILUM padaju kao poslednji bastioni totalnih blokada. Samo po sebi, to ne bi bilo naročito važno da nismo doživeli da pojedine kolege taj čin slave kao pobedu. Rukovodstva koja su u trenucima nemoći bila naklonjena studentima sada kao da menjaju stranu. Kao da je ispaljeni zvučni top bio signal za povratak na fabrička podešavanja i početne pozicije.
Počinju i otvoreni napadi na nas iz SUKG. Rečenice koje su mi pojedinci upućivali nisu za ove redove – njima na čast. Plenumi SUKG postaju sve slabije posećeni; na njima se sada iznose suprotstavljeni stavovi, vode se duge rasprave i otvaraju pravna pitanja, a deo kolega čak glasa protiv političke aktivacije pokreta. Paradoksalno, kasnije su upravo neki od njih učestvovali u pregovorima o studentskoj listi. Istovremeno 1500 akademskih radnika potpisalo je poticiju za raspisivanje izbora.
Kraj meseca obeležava veliki protest „Struka uz studente“. Sa bine se obraćaju studenti, stručnjaci i profesori. Kao govornik sa bine upućujem jasan poziv režimu:
“da izađe iz mraka koji mu prija, stane nam na crtu i raspiše izbore.“
Jun
Nekoliko događaja u junu daje makar privremeno, veštačko disanje umornom akademskom pokretu. Jedna od ideja bila je organizovanje prikupljanja potpisa za raspisivanje izbora. Na plenumima nas je sve manje. Organizacija se svela na svega nekoliko potpuno posvećenih ljudi i mene u ulozi koordinatora. Ipak, prikupljanje potpisa budi ne samo naš grad već i mnoge druge širom Srbije. Akcija dobija snažan odjek i veliku vidljivost. Danima smo prisutni na televizijskim ekranima. Taj talas traje sve do vidovdanskog protesta.
Drugi događaj, po važnosti možda i ključni za nas iz akademske zajednice, jeste protest „Na raskrsnici“. Zamišljen kao blokada raskrsnice kod Vlade Srbije, sa ciljem isporučivanja naših zahteva, prerasta u višenedeljnu istrajnu borbu svih slobodnih univerziteta. Istovremeno, pokazuje i ono što smo već naslućivali – da smo, uprkos svim naporima, manjina u okviru čitave akademske zajednice. Ta akcija nam je, paradoksalno, trasirala put povratka u onu vrstu normalnosti kakvu smo poznavali još u decembru.
SUKG tokom čitavog trajanja akcije igra značajnu ulogu, a neka od poznanstava koja smo tada stekli negujemo i danas. U telefonu koji listam čuvam mnoštvo fotografija iz tih nekoliko nedelja. Svakodnevno smo govorili, držali radionice ili jednostavno dolazili da pružimo podršku kolegama.
Počinje intenzivno planiranje protesta za Vidovdan. Vraća se ona martovska energija, sada uobličena iskustvom i bez prevelikih očekivanja – dolazimo na svoj Dan D. Govori i govornici tog dana, ako izuzmemo rektora, bili su preekstremni. Srećom, loše ozvučenje nas je poštedelo da čujemo sve što su imali da poruče. Svedoci sa drugih delova protesta pričaju da je tokom pojedinih govora veliki deo mase počeo da napušta skup.
Kraj protesta obeležava poziv građanima na građansku neposlušnost – zeleno svetlo. Kreću nemiri i duga, teška noć u Beogradu. Tek što smo se vratili u Kragujevac, stiže poziv da se okupimo ispred tužilaštva. Nakon protesta uhapšeno je devet studenata, a optužbe su među najtežima mogućim. Sledi veliki protest u Savskoj ulici, sa jasnim zahtevom – oslobađanje studenata.
Na prelazu u jul gradovi postaju ratne zone. Prebijanja i hapšenja se normalizuju. Režim više nema zadršku – puca iz svih oružja.