Politički konsultant Đorđe Belamarić analizira ključne, kako piše „komunikacijske greške“, koje čine političke partije:
U savremenom političkom kontekstu, dominantno opozicione partije, ali i neke od onih koje su na vlasti u celom regionu suočavaju se sa brojnim izazovima. Organizacija partije, članstvo, finansiranje, a posebno u oblasti komunikacije sa građanima. Umesto da nude svoja rešenja i izgrađuju kredibilitet među građanima, političke partije koriste defanzivne termine kao što su „zahtevamo“, „insistiramo“, „predložićemo“, „neophodno je da se“… Takav pristup umanjuje snagu političkih partija i daje ključne razloge da ih birači ne podrže. Analiziraću neke od ključnih komunikacijskih grešaka koje političke partije čine, pre svega zato što nemaju definisanu političku i komunikacionu strategiju. Zato nisu u stanju da sprovode ofanzivnu komunikaciju i tako grade imidž, kredibilitet i povećavaju podršku među građanima.
Krenimo od ključnih reči, termina koji se koriste političke partije. Upotreba termina „zahtevamo“ u komunikaciji pokazuje nezadovoljstvo aktuelnim stanjem i traži promene. Međutim, umesto da sama nudi svoje predloge i gradi kredibilitet među biračima, opozicija zapravo traži od režima da kreira rešenja. Time se stvara percepcija slabosti i nemanje političkih rešenja, što je naravno posledica nemanja političke i komunikacione strategije.
Umesto da od režima „zahtevaju“ političke partije bi morale da pokažu svoja rešenja i da po tim porukama komuniciraju sa biračima. Umesto korišćenja pasivnog jezika i traženja od vlasti da deluje, partije treba da prezentuju konkretne predloge i planove za budućnost.
Primer: umesto „Zahtevamo smenu Saveta REM-a“; ofanzivno bi bilo:
- Uz podršku građanki i građana, formiraćemo prelaznu Vladu koja će u roku od šest meseci organizovati slobodne i fer izbore. Uslov za takve izbore i prvi korak biće smena svih članova Saveta REM-a koji su prekršili sve zakone i pravila po kojima su morali da rade i tako naneli skoro nepopravljivu štetu društvu.
Opozicione partije često „traže“ ostavke pojedinih ministara, kao da očekuju da će neki novi ministar iz istog režima biti bolji od prethodnog?
Ovo je defanzivna komunikacija jer se daje mogućnost režimu da ispravlja svoje greške i da dalje gradi sopstveni kredibilitet. Režim prihvatanjem, ali i neprihvatanjem ovakvih zahteva pokazuje svoju snagu i odlučnost da brani, odnosno sprovodi neophodne promene. Umesto traženja ostavke, jer se time dobija još istog, opozicija bi trebalo da se bori za vanredne izbore koji bi bili organizovani od strane prelazne Vlade. Tako se stvara prilika za promenu vlasti. Zamislite kako je dobro kada za protivnike imate ne kredibilne funkcionere vlasti, opterećene skandalima i neuspesima. Ipak, za takvo ofanzivno delovanje potrebna je ofanzivna politička i komunikaciona strategija.
Problem leži i u činjenici da opozicione partije često koriste termin „neophodno je…“. Umesto da objašnjavaju šta je „neophodno“, opozicija mora da deluje i preuzme inicijativu. Sigurno postoje modeli kako opozicija npr. može da sazove vanrednu sednicu parlamenta. Umesto da moli režim, opozicija treba da preuzme kontrolu nad situacijom.
Korišćenje termina „institucionalna odgovornost“ od strane političara je još jedan od primera defanzivne komunikacije. Ovaj termin upućuje na to da bi režim trebao da preuzme odgovornost i rešava probleme. Time se opet stavlja fokus na one koji su u mogućnosti da rešavaju probleme, znači na režim, umesto na one političare koji predlažu promene i njihova politička rešenja.
Korišćenje termina: institucionalna odgovornost, neophodno je, zahtevamo, tražimo… su svojstveni nevladinim organizacijama koje za rešavanje problema se uvek obraćaju donosiocima odluka, a to je upravo vlast koju čine političari izabrani na izborima. Nevladine organizacije ne učestvuju na izborima i one se ne obraćaju biračima. Politička partije su organizacije koje traže podršku na izborima da bi sprovodile svoju politiku, a ne da zahtevaju, insistiraju, traže… sprovođenje svojih politika od partija na vlasti.
Ukoliko političke partije usvoje ovakav pristup, one će ne samo stvoriti šansu za promene, već će i pokazati da su spremne za preuzimanje odgovornost i upravljanje državom na način koji vodi ka prosperitetu i boljem životu građana. U tom smislu, komunikacijski izazovi koje partije, pre svega opozicione imaju predstavljaju priliku za rast i razvoj, kao i za stvaranje snažnije veze sa građanima.