Za psihu nije lako boraviti od marta do sada u jednoj zgradi, međutim naši sagovornici iz paviljona gde su smešteni korisnici koji sami mogu da brinu o sebi i koji su relativno zdravi – nalaze načine da „ubijaju vreme” kroz druženje, zanimacije koje sami smišljaju, uz TV program, internet
Danas je ravno osam meseci otkad nije sišao u grad, nije se sreo sa sugrađanima, a poznaje ih na hiljade, kao i oni njega, niti je stao na scenu ili izašao pred kamere. Već nekoliko godina je „stanar” Gerontološkog centra, ili, po srpskom, Doma za stare, ali otkad je krenula korona – njegove kapije su zatvorene.
Ko još nije pogodio – ovu priču počinjemo sa poznatim kragujevačkim glumcem Bratislavom Slavkovićem Kešom (75). Što zbog posla, što zbog temperamenta i „nemirnog duha”, njega bukvalno nije držalo mesto, pa je ova 2020. vreme posve drugačijeg života.
Keša se javlja na drugo zvono mobilnog, a na najkonvencionalnije pitanje – kako je (u „zatvoru”) odgovara:
- Kume, ja sam kako mora, a najviše me muči to što ću, kad prođe ovo sranje, ponovo morati da učim da hodam.
Znači, dobro je. I glasom i prvim odgovorom potvrđuje da je onaj isti. Hvala Bogu, nije psihički kljoknuo, a to potvrđuje već anrednim rečenicama. (Uzgred, ko zna Kešu, zna da je, pri svakom susretu, na ulici, kafani , svejedno, umesto pozdrava „zdravo” pitao : jesi li čuo ovaj novi? Vic, (naravno). - E, kume, kaže uselio se čovek, onako naočit, dobar dasa, u novi stan u stambenoj zgradi i krene od vrata do vrata da se predstavlja stanarima kao novi komšija. Stigne tako i do stana iz koga se, kad je pokucao na vrata, pojavi gospođa, tip-top, baš prava, i zalediše joj se oči pred neočekivanim gostom.
„Ja sam vaš novi komšija, pa da se…”, poče tip, ali ga ona prekide:
„Komšija, odozgo ili odozdo?”
„E, komšinice, ajde prvo da popijemo kafu”.
Imao je još jedan vic, ali je malo „masniji” za novine.
Keša kaže da se čuva od zaraze i da se tako ponaša većina ljudi u Domu. Mada… - Ima nekih gospođa koje nakarminišu usta, narumene obraze, pa ne nose maske, da bi im se videla ta lepota. Ja ih opominjem, nekada malo i podviknem.
A kako prođe dan? - Malo u druženju, uz televizor ili internet, prošetam po dvorištu, a soba u kojoj sam ima veliku terasu. Ona gleda na ulicu i stadion, tu posedim, gledam…Inače, ovde je stvarno sve dobro. Svakog dana ujutru i uveče mere nam temperaturu, higijena je na nivou, sve se stalno dezinfikuje, osoblje je korektno, hrana dobra…Šta ćeš više u ovim uslovima.
Slikanje koje umiruje
Vratićemo se priči sa Kešom, a on nam je obezbedio još „domaca” za razgovore telefonom i fotografije sagovornika za ovaj tekst.
Anđelka Čanak je u Domu od 2010. godine. Inače, u Srbiji je od 1995, jer je jedna od žrtava hrvatske akcije „Oluja”.
- Radila sam u fabrici „Rade Končar” u Zagrebu, a rođena sam u selu Drenovac, između Knina i Gradačca. Nikada se nisam udavala, tako je valjda sudbina htela, ali imam tri brata i sestru. Jedan brat je ovde u Kragujevcu, drugi u Beogradu, treći u selu Vučić kod Rače, a sestra živi u Surčinu. Sa njima se često čujem telefonom, ali žao mi je što se ne viđamo, jer ovde nema poseta dok traje korona, priča Anđelka.
Ne propušta da kaže, pa da se i pohvali, da joj je bratanac Nenad Čanak, ne onaj političar, već košarkaš koji trenutno igra u Litvaniji.
I Anđelka je zadovoljna tretmanom u Domu. Dobra je nega, hrana, higijena, dobro je grejanje, uvek imaju toplu vodu, dobijaju zaštitne maske. A oseća li problem zbog boravka u ograničenom prostoru? - Ne, ja i ranije nisam mnogo izlazila. Ponekad sam išla da prošetam gradom, da svratim do neke trgovine, ali sada sve imamo ovde. Sve što nam treba osoblje nam nabavi.
Sada je mnogo slobodnog vremena? - Prođe dan. Imam jednu baš dobru prijateljicu s kojom najviše provodim vremena, tu su i drugi ljudi, a ja i slikam. Oduvek sam znala za taj svoj talenat, ali nisam radila, nisam se ni školovala za slikarstvo, osnovno zanimanje bilo mi je ekonomski tehničar. Ovde mi se probudila želja za slikarstvom, i uz slikanje uživam, dobijem svoj unutrašnji mir, a vreme neosetno prolazi. Moje slike nekada posluže i kao poklon koji ova ustanova daje ljudima koji zasluže neku vrstu zahvalnosti, objašnjava Anđelka.
A šta su motivi vaših slika? - Različiti su. Evo skoro sam radila sliku manastira Ostrog, na osnovu fotografije iz zidnog kalendara, ali nisam je precrtavala ili preslikavala, već sam radila na svoj način. Inače, ranije sam radila uljanim bojama na platnu, ali pošto je to sada teže obezbediti, prešla sam na tempere i papir. Nije važno, važno je da ja u tome uživam.
Anđelka, međutim, ima još jedan dar – za muziku. Kaže, često i zapeva u Centru, a svojeveremeno je dobila priliku da peva i na pozorišnoj sceni.
Droga je njegova prošlost
Sledeći telefonski sagovornik je poseban „slučaj”. Nenad Brkić (hoće da istakne da je „vašaranac”, kao i većina iz ovog naselja) rođen je 1969, znači ima samo 51 godinu, a u Gerontološkom centru je već tri godine. On ne skriva mračnu i ne tako kratku stranu svog života. Zagazio je u najteži porok – narkomaniju.
- Bio sam težak zavisnik, bez droge nisam mogao i mislio sam da se nikada neću moći odreći heroina. Svestan sam i priznajem da sam svojom krivicom uništavao, prvo sebe, pa onda svoje bližnje. Umrli su mi otac, majka i brat, onda sam ja prodao deo kuće, pare potrošio uglavnom na narkotike i praktično završio na ulici, iskreno i otvoreno priča Nenad.
Međutim, uspeo je da se „izvuče”. Izgubljene godine ne mogu da se nadoknade, ali bar one koje dolaze mogu da budu bolje.
Krenuo sam na lečenje, na takozvanu metadonsku terapiju. (Metadon je sintetska droga i snažan analgetik koji se koristi za ublažavanje tegoba tokom apstinencijalne krize kod heroinskih zavisnika za takozvano . Izgubljene godine ne mogu da se nadoknade, ali bar one koje dolaze mogu da budu bolje. - Krenuo sam na lečenje, na takozvanu metadonsku terapiju. (Metadon je sintetska droga i snažan analgetik koji se koristi za ublažavanje tegoba tokom apstinencijalne krize kod heroinskih zavisnika za takozvano „skidanje” sa narkotika – prim. aut.). To je potrajalo, nije mi bilo lako, ali uspeo sam. Od svih lekova sada uveče uzimam samo po tabletu „lorazepama”. Vratio sam se u život i sada sam srećan čovek, a ovde u Domu sada imam i prijateljicu s kojom najviše provodim vreme.
Je li to prijateljstvo ili emotivna veza? - Ovo drugo – pomalo stidljivo odgovara Nenad.
Osim toga, Nenad vreme provodi u druženju, uz televizor ili internet, i on je veoma zadovoljan svim uslovima koji im pruža domski smeštaj, ali nešto mu ipak nedostaje. - Dok nije počela ova epidemija, često sam upražnjavao trčanje, najčešće sam pravio veliki krug kroz Šumarice. To mi je dosta pomagalo tokom odvikavanja od droge, davalo mi je psihičku stabilnost, mada se sada i bez treninga super osećam.
Nenad je jedini od sagovornika koji je tokom korona virusa skoro mesec dana proveo van Gerontološkog centra. - Bavim se šahom i tokom druge polovine septembra i početkom oktobra dobio sam dozvolu da izađem, a jedini razlog bilo je takmičenje u Šumadijskoj šahovskoj ligi, jer sam član ekipe „Gruža”. Naravno, po povratku u Dom morao sam dve nedelje u izolaciji, iako nisam imao nikakve simptome zaraze, zaključuje Nenad Brkić.
Sve je baš super
Stanari Doma za stare imaju i svoje, nazovimo ga, samoorganizovanje. Tako je LJubinka Milojević (69) predsednica korisnika i članica Upravnog odbora korisnika, kojih je trenutno, prema njenoj evidenciji, 334, a o njima brine oko 120 zaposlenih raznih zanimanja i četvoro direktora za pojedine resore. Prvo pitanje za nju je – kako je kao predsednisu slušaju „domci”.
- Nema tu slušanja, važna je samo dobra organizacija, a u ovo vreme epidemije i poštovanje svih preventivnih mera. Korisnici su uglavnom disciplinovani, osoblje je super i ja lično nemam nikakvih psihičkih problema zbog toga što smo izolovani od spoljnog sveta. Jednostavno, prihvatiš da moraš da se ponašaš kako situacija nalaže i čekaš da se sve normalizuje, kaže LJubinka.
Ona je u Domu od 2009. godine. Pre toga radila je kao ekonomista u Fabrici automobila „Zastava”. U Kragujevcu ima sina, snaju i unuka, kome je već 28 godina, i sa njima je u stalnom telefonskom kontaktu, otkad su posete zabranjene.
- Pred dolazak u Dom operisala sam karcinom dojke i od tada se dobro osećam. Ovde imamo, uz sve ostalo, i radne terapije, pomno se kontroliše sve što dobijamo spolja – voće, povrće i drugo. Kuvari i servirke su odlični, posebna pažnja posvećuje se higijeni, i ličnoj i kolektivnoj, i šta nam još treba?
LJubinka kaže da, kada je lepo vreme, često sedi na terasi paviljona, tamo popije kafu, zapali cigaretu, „što nije dobro, ali šta ću?”.
I opet se vraćamo na Kešu glumca. Nedostaje li mu glumačkog života? - U septembru je trebalo da snimim neke scene za TV seriju „Južni vetar”, ali sam otkazao, jer bi po povratku morao dve nedelje u izolaciju. Takođe, odložio sam nastup sa koleginicom LJiljom Stjepanović koji je bio zakazan u našem Teatru. Sve smo bili osmislili kao veče starogradskog duha. Red poezije, red muzike – LJilja je, osim što je sjajna glumica, i dobra pevačica, red skečeva. Živi bili, sve ćemo to uraditi kad se bude moglo, optimista je Keša.
Kaže da je imao poziv i naše slikarke Ane Petrović na otvaranje izložbe u Kući „Đure Jakšića” da govori pesmu „Santa Marija de la salute”, ali je i to gostovanje otkazao. Inače, često se čuje sa prijateljima i starim drugovima, najčešće sa generacijskim drugarom još iz gimnazijskih dana Žikom Trakićem. Za kraj poručuje: - Kume, ako čuješ neki dobar vic – javi mi. Treba da nasmejem domske komšije, a i sam da se malo razgalim.
Dobro je dok je u ovom sumanutom vremenu u Gerontološkom centru tako. Bar u paviljonu gde su smešteni naši sagovornici.