Njegoševe misli: „U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaciˮ, nisu pisane za Gordanu Đoković, ali je u potpunosti opisuju. I u dobru i onda kada vetrovi počnu da šibaju, Gordana čvrsto stoji na nogama. Hrabro se bori sa svim životnim nedaćama, držeći za ruku svog jedanaestogodišnjeg autističnog sina Bogdana. Porodica Đoković ostala je bez krova nad glavom i osnovnih uslova za život tokom vremenskih neprilika koje su zadesile Kragujevac u prethodnim mesecima. Potrebna im je pomoć svih dobrih ljudi.
Humanitarka i neko ko je pružao pomoć deci sa posebnim potrebama, Gordana veruje da joj je na neki način predodređeno sve što proživljava i da joj je podareno dovoljno snage i hrabrosti da se nosi sa tim. Takođe, sigurna je da će ljudi imati sluha i pomoći onoliko koliko mogu.
Porodici je moguće pomoći slanjem sms poruke 169 na 2407 preko fondacije Humanost bez granica sa kojom je Gordana potpisala ugovor, a pomoć se može pružiti i uplatom novčanih sredstava na žiro račun.
Gordana se priseća da je sve počelo 16. juna kada su zbog velike količine padavina mnoga kragujevačka naselja bila pod vodom. Kiša koja je padala počela je da im ulazi u kuću.
- Nama se tada voda ulivala preko krova, u svim prostorija je lilo kao da je neko sipao kofom, išlo je sve preko struje. Mi smo se bojali da će doći do nekog strujnog udara.
Najveći strah bio je zbog deteta, objašnjava Gordana, nisu znali kako da isključe struju, a da Bogdan ne ostane u potpunom mraku. Nisu mogli ni da mu objasne da ne prilazi i ne pipa ništa.
Tog dana, nevreme ih je zadesilo u gradu. Kada su došli kući, voda je bila po ulici, dvorištu, „bila je skoro pola metraˮ. U sobama je bila voda, kaže Gordana, nekako su uspeli da sve pokupe i vrate koliko-toliko u normalu.
Jako olujno nevreme zadesilo je Kragujevac 19. jula i tada se porodici Đoković, već načet krov, urušio.
- Crepovi su odleteli, popucale su trule letve, mi smo posle tog 19. jula, pošto je kiša nastavila da pada, stalno strepeli da će se sve urušiti, a dodatni strah smo imali i zbog struje. Uspeli smo nekako da pozajmimo novac da bismo nešto sanirali.
Gordana još dodaje da su stalno dežurali i nisu spavali, jer je strah bio veliki da im se nešto ne obruši i da neko ne nastrada. Nakon što su kupili polovan materijal da bar nešto pokriju i zaštite, opet se sve urušilo.
- Tog dana sve se urušilo, sve je palo, krov, plafon, Bogu hvala da niko nije stradao, dete mi je spavalo u sobi, mogao je da padne dimnjak, bio je na pola metra od njega. Srećom, tu je bio neki zid koji je spasio celu situaciju. Sve je otišlo, stvari, podovi, zidovi. U momentu smo ostali bez svega.
Zahvaljući dobrim ljudima ubrzo je pokrenuta akcija prikupljanja pomoći za obnovu njihove kuće, u celoj nesreći, kaže Gordana, javili su se dobri ljudi. Ona ističe da sve ono što su uspeli brat i ona nekako da urade je privremeno. „Treba uraditi serklaž i stubove da to drži, ovako preti da padne, to iziskuje puno novcaˮ.
Ona se sa sinom Bogdanom nalazi u privremenom smeštaju na Aerodromu, u staroj garsonjeri u kojoj nisu najbolji uslovi za život, ali na kojoj je svakako zahvalna, jer imaju krov nad glavom. Da jedna muka nikada ne ide sama, potvrđuje i njihov slučaj, Gordanin otac se pre nekoliko dana šlogirao. Razdvojenost od Bogdana teško mu pada, a cela situacija doprinela je takvom stanju.
Đokovići se bori onako kako najbolje znaju, a u toj borbi svako od nas im može pomoći onoliko koliko može.
*Potreba građana južno od Beograda je da imaju svoju nacionalnu mrežu. Ovaj tekst nastao je u okviru te inicijative koju čine medijske kuće Južne vesti, Ozonpress, Glas Šumadije i Bujanovačke.
Znam Gordanu, divna je osoba, zaista joj treba pomoci. Nazalost, dete joj je autisticno i ona se svakodnevno bori kao lavica sa njim i uz njega, ne mozete verovati koliko je predana. A to uopste nije lako, on koliko znam uopste ne prica, zna da bude nemiran, neartikulisan, bukvalno na svakom koraku je sa njim tesko, najprostije stvari. Koliko ljubavi ima u njoj i snage, to je stvarno nesto neverovatno. Ko moze neka pomogne i neka se nada Bozijoj milosti da ga zaobidje njena sudbina.
Imamo priliku da pokažemo da smo jaki ne samo na rečima, već i na delu. U ovoj situaciji još je važnije da se udružimo i pomognemo ovoj divnoj porodici. Posebno teško, pored sve muke, jeste navikavanje na novo okruženje upravo ovog divnog dečaka kome je, što je pre moguće, neophodno da se vrati dom u kome se oseća sigurno. Početak nove školske godine uz gubitak porodičnog doma svakoj autističnoj osobi pala bi mnogo teško, hajde da im olakšamo onoliko koliko smo u prilici.