U utorak, 3. oktobra, u Kontakt galeriji i galeriji SKC biće otvorene izložbe „Kenotafˮ Dunje Ožegović i „Tragovi odsustvaˮ Živane Mijailović.
„Kenotafˮ
Reči autorke: „Svi smo zajedno sami, živi i mrtvi. Jedan prosečanspekulativni ljudski život koji je konstruisan da bude zdrav i da se nikad ne razboli, održava se u stalnom otporu prema svemu što ga okružuje i u samom sebi.
O propadljivosti i njegovoj kratkoći o kojima možemo govoriti još od 17. veka kada je Antonio Barberini, jedan od važnijih ljudi u Rimu tražio da se na njegovom spomeniku iskleše rečenica Ovde leži pepeo i prah i ništa, ili do mog preovlađujućeg osećanja koje imam dok ispisujem ove reči, shvatam da je život zapanjujuč u snazi jednog trenutka.
Pojam koji sam u tom smislu odlučila da preuzmem za naslov svoje izložbe potiče od grčkih reči kenos (prazan) i tafos (grob), te označava prazan spomenik (krajputaš) koji je podignut u čast jednog pokojnika ili grupe ljudi čije se telo nalazi negde drugde, a koji predstavlja arhitektonsku svedenu metaforu trajanja zanavek. Shodno tome sam poželela da od svojih starih nedovršenih radova iskažem objedinjeni spomenik života u formi obraćanja pamćenju, s namerom da od njihovih provobitnih oblika proizvedem nove.
U tezama o kretanju kroz utopije koje su smetanje bez realnog i izvan svakog mesta i konceptu heteroterapije francuskog filozofa Mišela Fukoa, prosperitet prostora koji su međusobno nespojivi kao u jeziku hibrid nekog teksta, sve više obujmljuje problemska pitanja ličnog poetskog identiteta-narativa. Drugim rečima, moji radovi koji su deo ovog projekta mogu da se čitaju kao post-epitafi onoga što je bilo na njima, ali u novoj vrsti usaglasive redukovane označenosti u sjedinjenju između slike i crteža.
Na kraju, smrt i biti mrtav nisu ništa drugo do prilika da se živi u drugačije osvešćenim oblicima, a u ovoj izložbenoj celini koja obuhvata hermetičnu monohromnu građu i koja je postala postroman, prikazujem pronalaženje adekvatnog mesta svim svojim radovima, jer sam ih još jednom sledstveno vrpci odnosa ab ovo sahranila, oživela i galerijski izmestila sagradivši ih kao grobnicu u kojoj sam odveć javno podignuta. U kojoj i dalje pulsiram, jer je sećanje borba i jedini mogući kenotafˮ.
„Tragovi odsustvaˮ
Reč autorke: „Ono što predstavljam kroz ovu seriju crteža je efemernost odnosa sećanja i određenog mesta. U pitanju je fenomen nostalgije – udaljenosti od doma, odnosno mesta uporišta za koje često vezujemo osećaj sigurnosti.
Radi se o prostoru koji je poznat i koji u pozadini svakodnevnih dešavanja opstaje kao nemi svedok. Ovaj prostor u mom odsustvu nastanjuju stvorenja koja obavljaju svoje životne cikluse neprimetno i gotovo nesmetano. Ti svakodnevni i često zanemarljivi prizori ispunjeni su vegetacijom i životinjama koje funkcionišu u spostvenom mikrokosmosu.
Prolazak vremena i poroznost sećanja, prizore čine bleđim i udaljenijim, ponekad i neprepoznatljivim. Ta mesta transformiše vreme, šuplje strukture prekriva vijugavo i slobodno rastinje, dok njihove noseće stubove nalinju insekti i vremenske neprilike, menjajući njihovu formu i funkciju.
Sećanja podrazumevaju prizivanje specifičnog ambienta koji karakteriše određeni ton ili senzibilitet koji mu pripisujemo sami. U svemu tome, interesuje me pitanje simbiotskog odnosa mesta i individualne ličnosti, odnosno posmatrala. Da li naše prisustvo opseda ta mesta ili obratno?
Eliminacijom ljudi iz scene koju ilustrujem, te prizore redukujem do stadijuma u kome oni postaju liminalni, lišeni bučne i očigledne aktivnosti. Ono što želim da naglasim je propadljivost objekata izražena u vidu raspadanja i obrastanja vegetacijom, a samim tim i nepostojanost te zapamćene slike koju se trudim da očuvam i zamrznem u svojoj memoriji. Nezavisno od monumentalnosti koju im pripisujem, ti objekti su po prirodi trošni. Ono što dokumentujem u svojim radovima je proces transformacije mesta, kombinujući realnu, trenutnu sliku tog prostora sa sopstvenom, sentimentalnom projekcijom na isto.ˮ
Koncert Sare Renar održaće se u nedelju, 8. okotobra u 21 sat, u Kontakt galeriji SKC-a.
Posle šest godina, Sara Renar se vraća na scenu SKC-a i sada sa svojim bendom obeležava deset godina muzičke karijere nizom koncerata na Balkanu i eksplozivnim festivalskim nastupima.
Sara Renar je autorka pet diskografskih izdanja na kojima potpisuje muziku i tekst. Njeno stvaralaštvo je naišlo na široko priznanje, album „Đecaˮ je nominovan za Porin 2014. godine, a za EP „Jesenˮ je osvojila Porin za najbolje vokalno izvođenje. Album „Tišinaˮ je nominovan za album godine i najbolji je alternativni album, dobio je nominaciju za evropski album godine od strane IMPALA-e.