Od svih prirodnih bogatstava kojim volimo toliko da se hvalimo jedno se uvek zaboravlja i previđa – mikološko. Kragujevačka kotlina oivičena Rudnikom, Crnim vrhom i Gledićkim planinama, između ostalog, prebogata je najrazličitijim vrstama gljiva. Samo na teritoriji Šumadije, do sada, evidentirano je preko hiljadu njihovih vrsta a od 33 najređih gljiva u Evropi čak 11 raste u Šumadiji. U Drači ili na obroncima Žeželja pronađene su i neke vrste koje su se donedavno smatrale isključivo mediteranskim poput: Amanita ovodiea, Boletus dupanil, Urnula mediterranea…
E, da čitav ovaj šarenoliki svet oko nas ne prođe baš nezapaženo, makar jednom godišnje – nepravdu ispravlja Gljivarsko udruženje Šumadije, svojom tradicionalnom izložbom na PMF-u.
Bila korona ili ne, ali svaka treća subota u septembru posvećena je njenom veličanstvu gljivi, pa tako i ove godine, po 21. put (uz svo poštovanje epidemioloških protokola).
– Na izložbi su primerci koje su sakupili članovi našeg udruženja ne samo iz Kragujevačke kotline, obronaka Rudnika, Žeželja, Crnog vrha već i sa Kopaonika, Goča, Golije, Jelove gore… Na terenu nikada ne znaš šta ćeš da pronađeš, pogotovo ako je godina bila sušna kao ova. Mi smo sakupili i izložili 168 različitih gljiva podeljenih u pedesetak porodica i rodova, što je do sada najbolji ovogodišnji izložbeni rezultat u Srbiji, ne bez ponosa ističe Nenad Milosavljević, predsednik Gljivarskog društva Šumadije.
On podseća da su kragujevački gljivari za prethodne dve decenije na svojim godišnjim izložbama na Prirodno-matematičkom fakultetu prikazali skoro 900 vrsta gljiva od preko tri hiljade koliko se procenjuje da ih ima u Srbiji.
– Ove godine pronašli smo 12 gljiva koje do sada nismo pojavljivali na izložbama a Geastrum berkeleyi prvi put se pokazuje u našoj zemlji skreće pažnju naš sagovornik.
A, tu su od prve maslinaste smrekove puževače, male levke, anisovke (jestivih, ili na granici iste), preko guba (šljivovih, vrbovih, hrastovih, baršunastih… – nejestive), vrste koje su česte, retke i veoma retke.
Tu je i ogroman trud (višegodišnja gljiva) takođe nejestiv ali zato baš potpaljiv. Pa lakovke, plamičci, borova jaja, žuto gnezdo i panjeva puša. Opa, evo premijerno i već pominjane Geastrum berkeleyi. Pored svih eksponata data su imena gljiva na latinskom i narodna (sa osnovnim karakteristikama: u kojem okruženju rastu, da li su jestive, otrovne, višegodišnje…), a ova gljiva je toliko retka da nikad nije ni dobila ime u narodu već samo naučno – latinsko. Raste u visokim planinama sa mešovitom šumom a kragujevački gljivari po prvi put u Srbiji našli su je na Goču. Bravo. No, premijerno ili ne potpuno je nejestiva.
Onda šumsko pile (jestivo), ježevice (nisu), srnjače i zemljače (takođe, žilave), škripavac (može, kao mlad ali, onako… nije baš vrhunskog kvaliteta), kokica (onako kovrdžava po gljivarima podseća na karfiol) koja raste kao parazit na panjevima četinara.
Tu su žute brade (ima i hrastove) i sase, koralke i lisičarke, zlatače i vrganjače. Naravno i vrganji svih vrsta, oblika i veličina: bledi, crveni, prosti, mrežasti… (nisu svi za hranu.). Kravlja balega, hm – ime samo kazjuje, a i smrdača je zaista neprijatnog mirisa. Sapunjača vonja kao jeftin sapun a izložene su i slinavke i peščarke.
Zavodnica (oprez – veoma česta) ozbiljna otrovnica (što nije slučaj samo u miklogiji), a opasne su i vitezovke ali manje (odrednica – blago otrovne). Tu je muhara (Amanita muscaria) bez koje nema ilustracije šuma u bajkama i crtaćima i koja je sinonim za pečurku u svim slikovnicama. Prelepa i najatraktivnija, raste podjednako i u listopadnim i četinarskim šumama i na svu sreću kod nas je retka jer je otrovna. Ali, u Rusiji se ova gljiva koristi za jelo (Rus kad ga napravi), napitke (halucinogene, naravno) i narkotike (podrazumeva se).
Zeke tvrde i meke, lomljive, maslinaste, žute, kestenjaste…, želatinke, čašice (zlatnocrvene i skarletne), dlakavo i judino uvo, uvijače, krovnjače, klinčići, brašnjače, tigraste (od odličnih do nejestivih). Ali su zato tu slavni tartufi: letnji, jesenji, beli, italijanski (najaromatičniji), šuplji (taj se ne jede) neki baš retki i raritetni neki veoma učestali.
Ovakve izložbe podrazumevaju i edukaciju pa je jedan deo postavke posvećen ovdašnjim najčešćim vrstama koje su podeljene u tri kategorije. Dakle, ako ste u Šumadiji i naiđete na primer na Agrikus alberti, Boletus epulus ili pak Russulu cyanoxanhtu slobodno navalite – jestive su. Ako pak naletite na primerke Amanite muscare, Coritinarius orellanusa, Gyromitra gigas ili Olimphalotus olearius (hej, to je ona zavodnica) – odmah bris, paljba jer su baš otrovne. No, posebnu pažnju obratite na Boietus impolitus, Albatrellus ovinus, Ctathelasma imperiale ili Hericum coralloides zbajte da su zaštićene vrste. O njima Gljivarsko društvo Šumadije kao jedina takva organizacija u centralnoj Srbiji posebno vodi računa.
Izložba posećena a ne izostaje ni druženje. Pristigla su braća po miklogiji, predstavnici udruženja iz Novog Sada, Petrovca na Mlavi, Požarevca… Pred njih, kao i sve posetioce gljivari ovdašnji imaju su čim i to reprezentativno: pite (sa tartufima ili lisičarkama), piće, kolači, ekskluzivni namaz sa tartufima i pavlakom. Poznavaoci tvrde da mora da se uzme najmanje dva puta (nije problem). Ima i rakija sa gljivama ali ona uvek prva „ode”.