Nasilje nad ženama: Često misle da su jedine kojima se to događa

Društvo Istraživanje Milica

Kragujevački mediji su 24. avgusta objavili vest da su smeštajni kapaciteti Prihvatilišta za žene žrtve
nasilja, koje funkcioniše u okviru Centra za za razvoj usluga socijalne zaštite Knjeginja Ljubica, prazni.
Njihovi podaci pokazuju i da je u prethodne dve godine evidentiran manji broj žena žrtava koje su
dolazile u Prihvatilište
.

I statistika Centra za socijalni rad u Kragujevcu pokazuje da je u prvoj godini pandemije korona virusa
bilo manje nasilja u porodici. Prema podacima te ustanove na mesečnom nivou javi se 56 žena koje su
pretrpele neki oblik nasilja
.

Iako zvanični podaci pokazuju jedno, na osnovu dnevnih informacija stanje deluje sasvim drugačije. Kako je onda moguće da je tokom pandemije bilo manje nasilja ili je u pitanju to da su se žene teže odlučivale da ga prijave?

Vera Simić iz Oaze sigurnosti, savetovališta koje pruža podršku ženama koje trpe neki oblik zlostavljanja,
kaže da je i njihovom udruženju upućeno manje poziva.

  • Međutim, činjenica je da nasilja nije manje o čemu svedoči broj ubijenih žena, ističe Simić.

Kako se navikavamo na život sa korona virusom i statistika postaje bliža godinama pre korone. Tako su,
prema poslednjim informacijama Centra za socijalni rad u Kragujevcu, nasilje u porodici 2021. prijavile
673 žene, 2020. godine taj broj je bio nešto manji – 654, dok je 2019. broj žena koje su se ovoj instituciji
obratile za pomoć bio veći – 760.

Imaju li žene podršku da prijave nasilje

U početku pandemije i Centar za socijalni rad i Policijska uprava u Kragujevcu poštovali su mere zaštite
od korona virusa, pa je bio ograničen broj, kako radnika tih ustanova, tako i onih koji su fizički mogli da uđu u njihove prostorije. Iako se sada ustanove vraćaju u režim rada pre korone, žene koje su spremne da prijave nasilje, prema rečima Vere Simić, ne nailaze na potrebnu podršku. Naša sagovornica ima utisak da i zaposleni, pre svega u Centru za socijalni rad, osećaju strah od nasilnika.

  • Žene sada znaju kome treba da se obrate, ali su i sve nezadovoljnije prijemom na koji nailaze u službama koje bi trebalo da im pruže pomoć. Sada kada su konačno skupile hrabrost, zbog takvog prijema, one se mire sa sudbinom, objašnjava Vera Simić.

Specijalni pedagog, Boris Herman, kaže da su žene žrtve nasilja veoma uplašene i da im nedostaje “delić sekunde“ da odustanu, pa je zbog toga veoma važan odgovarajući pristup radnika iz Centra za socijalni rad.

  • Dok idu da prijave one traže način da odustanu i onda svaki mogući detalj može da ih natera da to urade. Zato je potrebno da oni koji prvi dođu u dodir sa njima budu maksimalno empatični i da budu zaštitnički nastrojeni. A dešava se da kad žene odu u Centar za socijalni rad oni, zbog prebukiranosti ili komplikovanog slučaja na kome su do tada radili, ne mogu da se “restartuju“ za ovaj novi slučaj, priča Herman.
Psihičko, dominanatan oblik nasilja

I pre i posle korone dominantan oblika nasilja u Kragujevcu je psihičko, što pokazuje i anketa Glasa Šumadije. Među ženama koje su u anketi govorile o pretrpljenom nasilju, preko šezdeset posto njih kazalo je da su doživele psihički vid torture. Osim psihičkog, veoma zastupljeno je verbalno i fizičko nasilje. Vera Simić, koja je u nekim sudskim sporovima zastupala žene koje su pretrpele određeni oblik nasilja, potvrđuje da žene najčešće doživljavaju psihičku torturu, ali ujedno da se ona najduže trpi i da je najteže dokazati:

  • Vređanjem i ponižavanjem žene gube veru u sebe. Tako im se narušava i psihičko i fizičko zdravlje.

Priču Vere Simić potvrđuju i učesnice ankete koju je sproveo Glas Šumadije. Samo jedna od deset ispitanica naše ankete rekla je da je slučaj prijavila nadležnim organima. Kako je u anketi napisala, policija je prvi put odreagovala odmah – podneta je prijava. S obzirom na neprekidnu izloženost, kako ona kaže, proganjanju (danima i mesecima) svaki drugi dan je išla u policiju i podnosila prijave. Tvrdi da je policija na sve to gledala kao na još jedan predmet, da su se “podsmevali“ i da se niko nije javljao na broj telefona koji su joj dali da pozove u slučaju potrebe.

Nakon desetina prijava slučaj dolazi do Prekršajnog suda, a pošto se proganjanje nastavilo, i do Osnovnog suda. Kaže da je morala da “povuče veze” i da Osnovni sud donosi presudu u kojoj partnera nasilnika kažnjava sa tri meseca uslovne kazne.

Strah od nasilnika i posle prijavljivanja

Ostale učesnice ankete Glasa Šumadije mogle su da obrazlože zašto se nisu obratile za pomoć nadležnim organima. Njihovi odgovori ukazuju da se uglavnom plaše da im niko neće verovati, a zatim bruke i osude – “šta ako neko sazna”. Sudeći po odgovorima žena, patrijarhalni način razmišljanja nije napustio njihovu svest.

U odgovorima ispitanice su otkrile da se i dalje boje nasilnika, a da problem nisu prijavile kako se ne bi dodatno “produbljivao”.

Boris Herman smatra da žene koje trpe nasilje osećaju strah i tenziju, a da je korona stvarala dodatan pritisak:

  • U vreme zatvaranja porodice su mnogo više vremena provodile zajedno, pa je sva prilika da je i nasilja bilo više.

Sve ovo, kaže Vera Simić, čini da se žene teže odlučuju da prijave nasilnika.

  • Žene koje su doživele nasilje često misle da su jedine kojima se tako nešto dogodilo i teško se odlučuju da prijave nasilje, a izolacija je uslovila prekid komunikacije pa je to dodatno otežalo njihovu situaciju.

Kome onda žene veruju ako ne veruju nadležnim organima? Naša anketa je pokazala da najveće poverenje uživaju prijatelji, kolege i članovi porodice. Vera Simić iz Oaze sigurnosti insistira na primarnoj porodici kao najvažnijoj podršci ženama koje trpe neki oblik nasilja.

  • Za ženu je prelomni trenutak da prijavi nasilje kada je potpuno slomljena i uplašena za svoj život ili onda kada nasilnik krene da maltretira decu. Često žene odustanu od prijave i samog procesa, naročito ako izostane ta primarna podrška, objašnjava Vera Simić.

Kao još jedan faktor neprijavljivanja nasilja i ostajanja u takvom odnosu je teška finansijska situacija u kojoj žena ne zarađuje i u potpunosti je zavisna od partnera. Ako odluči da ode, ona nema novčanih sredstava da započne samostalni život. Sa druge strane, iz Centra za socijalni rad u Kragujevcu potvrđuju svoje posredovanje kod Nacionalne službe za zapošljavanje za prioritetno zaposlenje, kao jedan vidpomoći ženama koje prijave nasilje.

Novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici počeo je da se primenjuje 1. juna 2017. godine, ali advokatica Vera Simić smatra da nije doneo željene rezultate i da bi u sprečavanje nasilja nad ženama trebalo da se uključi sam vrh države:

  • Od tog zakona se mnogo očekivalo jer on jasno definiše postupanje Centra za socijalni rad i Policije. Ali u praksi, oni svaku prijavu procesuiraju i mere zabrane izriču i ženama i muškarcima. I kako onda utvditi ko je nasilnik? Onaj ko ima moć, on vrši nasilje.

Najviše poziva Oazi sigurnosti upućuje se nakon gostovanja u medijima ili obraćanja neke od žena koje su imale slično iskustvo, zaključuje Vera Simić:

  • Izuzetno je ohrabrujuće kada one vide da se to još nekome desilo i da ima izlaza.

Zato se najvažnijim čini ohrabrivanje žena da prijave nasilje, ali i njihovo informisanje da imaju kome da se obrate za pomoć.

U Centru za socijalni rad u Kragujevcu na ovu temu nisu želeli da razgovaraju sa novinarima. Na pozivGlasa Šumadije, pre nego što su saslušali pitanje, odgovorili da se obratimo Ministarstvu za rad,zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Informacije o broju žena koje prijavljuju nasilje u Kragujevcu,kao i statistčke podatke, dobili smo uz pozivanje na Zakon o javnom informisanju.

Anketa: Da li ste ikada doživeli nasilje?

Tokom jula meseca Glas Šumadije je putem ECR platforme sproveo anonimnu anketu sa pitanjima
upućenim Kragujevčankama – da li su doživele neki oblik nasilja, odakle je poteklo, kome su se požalile, kao i da li su ga prijavile. Od 16 žena koje su popunile upitnik, šest je reklo da nikada nije doživelo niti jedan oblik nasilja.

Jedna je doživela psihičko nasilje na poslu sa 48 godina i nije prijavila slučaj nadležnim organima.
Poverila se kolegama sa posla
. Razlog što nije prijavila je sudska praksa u kojoj procesi za mobing traju godinama, kao i činjenica da je ishod neizvestan
Još jedna učesnica ankete je doživela psihičko nasilje na poslu sa 32 godine i takođe nije prijavila
nadležnim organima.
Poverila se prijatelju.

Karakterističan je odgovor žene koja kaže da je preživela psihičko, verbalno, ekonomsko i vršnjačko
nasilje.
Nasilje je, napisala je, prisutno u njenom životu od veoma mladog doba. Doživljavala ga je u školi, u partnerskom odnosu i na poslu. Ništa od toga nije prijavila nadležnim organima. Objašnjava da joj niko ne bi poverovao da je suprug psihički i finansijski maltretira, smatra i da bi joj savetovali da ga ostavi. Poverila se prijateljima i kolegama sa posla.

U jednom odgovoru žena je opisala kako je doživela psihičko, fizičko i verbalno nasilje sa pedeset godina od strane člana porodice. Slučaj nije prijavila nadležnim organima. Nije želela da se dodatno produbljuje i nije želela da meša policiju, jer tek posle njihovog uvida u slučaj, može da reaguje Centar za socijalni rad. Prekinula je kontakt sa nasilnikom. Poverila se članu porodice.

Sve učesnice ankete, koje su odgovorile da su doživele neki oblik nasilja, govorile su o psihičkoj torturi.
Među odgovorima je manje žena koje su bile fizički zlostavljane, dok se u jednom odgovoru pominje i internet nasilje.
Nasilje dolazi iz partnerskog odnosa, porodice i škole.

Piše: Sofija Jevremović
Fotografija: Lazar Novaković

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji”, koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.

Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.