Nominacije za Đurđevdansku nagradu svake godine izazovu brojne reakcije kako Kragujevčana, tako i šire javnosti, a na adresu našeg portala stiglo je otvoreno pismo upućeno Sanji Živković, autorki publikacije „Knez Mihailo kroz umetnost i arhiv” koja je predložena za pomenutu nagradu. Pismo Ane Krstić, samostalne istraživažice i filološkinje sa Beogradskog univerziteta, prenosimo u nastavku:
Poštovana gospođo Živković,
Daleko bih bila srećnija kada bih Vam se obratila drugim povodom, jer je ovaj vrlo tužan i prilično mučan. Međutim, neko mora braniti struku, nauku i čast akademske zajednice, ukazujući istovremeno na sramne i beskrupulozne političke odluke koje se donose u korist partijskih „službenika”, a na štetu zdravorazumnog i mislećeg sveta.
Kao što i sami znate, Gradsko veće grada Kragujevca predložilo je za Đurđevdansku nagradu publikaciju „Knez Mihailo kroz umetnost i arhiv” koju ste u koautorstvu priredili sa istoričarem Predragom Ilićem. Budući da je gospodin Ilić isključivo priredio istorijske izvore potpisujući kraći predgovor, njegovim delom publikacije se nećemo ni baviti. Shodno tome da Vaš tekst čini većinski deo knjige, od 19. do 93. strane, moja analiza je prevashodno ka njemu i usmerena.
Ne znam da li će novi-stari gradonačelnik Kragujevca pročitati ovaj tekst, ali volela bih da znam ko čini komisiju koja odlučuje koga će nominovati za ovu (nekada prestižnu, danas do apsurda dovedenu) nagradu i kako ta komisija funkcioniše. Da li ti ljudi, u ovom slučaju, uopšte otvore knjigu, pročitaju po koji pasus, pogledaju naučnu aparaturu i slično, ili jednostavno klimnu glavom na sugestiju koga treba izabrati, pardon: predložiti? Ko su književnici, istoričari, istoričari umetnosti, filolozi koji ovu publikaciju smatraju dostojnom jedne ovakve nagrade?
Moje reči ipak neće biti upućene ni gradonačelniku ni komisiji, već Vama, gospodjo Živković. Razlog je jednostavan: Vi ste autorka teksta koji ne da ne zaslužuje da ponese Đurđevdansku nagradu, već bi na osnovu njega trebalo ozbiljno preispitati Vaše formalno akademsko obrazovanje, akademsku čestitost, ali i nešto što se zove kolegijalnost. Stoga ću krenuti redom.
Vaš tekst, gospodjo Živković, obiluje krupnim materijalnim greškama. Ovaj tekst nema dovoljno prostora da ih sve nabroji, te ću pomenuti samo one skandalozne. Na 22. strani eksplicitno tvrdite da je Anastas Jovanović bio prvi srpski fotograf, što je apsolutno pogrešno. Postoji nekoliko izvora, prvi još iz 1840, u kome se jasno navodi da ova „titula” pripada Dimitriju Novakoviću. Da ste smatrali potrebnim i korisnim da konsultujete koleginice i kolege koji su o ovome pisali, lako biste naišli na Novakovića (sugerišem Vam da pročitate Milanku Todić i njenu „Istoriju srpske fotografije 1839-1940”, Beograd 1993, 18-19). Dalje, za Jovanovića kažete da je bio „dizajner prve srpske poštanske marke sa likom kneza Mihaila”, što je takođe pogrešno. Nacrt, odnosno kliše za marku izradio je austrijski slikar i litograf Vincenc Kacler, a po odobrenju Anastasa Jovanovića. Ovo je samo par primera kojim ukazujem na ozbiljno nepoznavanje materije o kojoj pišete.
Kada smo kod nepoznavanja materije, krajnje je sporno i gotovo neopravdano da, pišući o knezu Mihailu u kontekstu umetnosti, ne obradite i čitaocima ne donesete pojam dvorske kulture u Srbiji. Šta dvor predstavlja u formalnom, a šta u socijalnom smislu, jedno je od vrlo važnih pitanja za razumevanje kneza Mihaila kao mecene, a o tome u Vašem tekstu nema reči. Za razumevanje balova kao socijalnog performansa, ali i narodnog događaja kome je prvi domaćin upravo knez Mihailo bilo je vrlo bitno da konsultujete štampu tog vremena, najpre „Večernje novosti”, ali Vam ni rad sa periodikom nije išao od ruke.
Međutim, ono što je vrlo sporno za ovu publikaciju a što, istinu govoreći, odvaja dobre, posvećene istraživače i autore od onih drugih, jeste profesionalno pominjanje koleginica i kolega koji su se pre Vas bavili nekom temom. Gospodjo Živković, verujem da ste svesni da niste prva osoba koja piše o jednom segmentu lika i dela kneza Mihaila, ali je nedopustivo da ne pomenete Igora Borozana i njegov doktorat koji je kasnije prerastao u naučnu monografiju („Slika i moć: predstave vladara u srpskoj vizuelnoj kulturi XIX veka”, Novi Sad, 2021), kao i Nenada Mikuljevića („Umetnost i nacionalna ideja u XIX veku”). O stranim autorima, poput Toma Mičela, Gotfrida Bema ili Hojenfelsa, ovoga puta je suvišno i pisati. Apsolutno ste se oglušili o koleginice i kolege koji su na ovom polju dali veliki doprinos, a koje ste morali pomenuti makar u teorijskom delu svog rada.
Najveći šok kod ove publikacije izaziva Vaše gotovo potpuno nepoznavanje naučnog aparata. Gospodjo Živković, na nebrojano mesta posle imena autora i publikacije pišete „isto”, pa navodite broj strane (84. strana, Svetlana Velmar Janković, Bezdno, isto, 206; 28. strana, Biljana S. Ristić, „Kako se molio knez…”, isto.). Međutim, Vi ne samo da reference ne navodite kako treba, Vi skandalozno u popisu izvora i literature pokazujete da ne vladate osnovnom klasifikacijom: šta su izvori, a šta literatura. Dovoljno je reći da su Vam „Ljubavi srpskih vladara i političara” Radoša Ljušića završile u izvorima. Sa druge strane, praksa da se književna dela u naučnim radovima izdvajaju u odnosu na izvore i literaturu Vama je očigledno nepoznata. Primera je sramotno mnogo: tako „Noć arhangela” V. Arsića – roman publikovan 2016 – srećemo u izvorima.
Možda bi Vam na ove greške neko već ukazao da niste odlučili da pogazite još jedno pravilo struke, odabravši da budete i autorka i lektorka, potpisujući čak i korekturu. Verujem da su Vas na fakultetu učili da autor ne može biti lektor svog teksta, još manje korektor, te da za to postoji mnogo razloga kojima se ja sada ne bih bavila.
Kada smo kod fakulteta, i pored svih dobrih namera, izražavam sumnju da ste na svojim studijama naučili šta znači akademska čestitost. Lakše mi je da poverujem da ste to učinili iz neznanja, nego da ste stručnu i širu javnost namerno prevarili i u lice joj se narugali. Grad Kragujevac finansirao je štampanje poslednjeg broja „Šumadijskih anala” u kome ste objavili autoplagijat. Vrlo perfidno ste promenili naslov u „Knez Mihailo – pokrovitelj umetnosti, stvaralac i inspiracija”, a potom ste, bez ikakvih izmena i bez ikakvog nagoveštaja da se radi o već publikovanom tekstu, objavili u „Analima” deo publikacije koja je predmet današnje analize. Bez imalo stida i srama, od prvog pasusa („Uporedimo li Šelijev stav…”) pa do poslednje reči preuzeli ste celokupan tekst a da, još jednom naglašavam, nigde niste dali naznaku da je on već objavljen, gde i kada, kao i da sadržaj dajete u neizmenjenom obliku (stiče se utisak da se grad Kragujevac baškari novcem, pa što Vas ne bi štampao dva puta?!). Pošto ste kao direktorka Istorijskog arhiva Šumadije izdavač ovog časopisa, imala bih pitanje za redakciju: na osnovu kojih kriterijuma se radovi štampaju i da li je moguće da selekciju prolaze čak i najveći autoplagijati. Gospodjo Živković, ovo je težak akademski prekršaj, te ga sankcioniše i čl. 25 Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu.
Za kraj, ne mogu da se ne prisetim reči Zorana Tomića koji kaže: „Autoplagiranje je najčešće odraz lenjosti, presahle kreativnosti, umora, inertnosti – ali i želje za bržim napredovanjem u karijeri, odnosno ambiciozne težnje za sticanjem prednosti spram konkurenata, kao i lukrativnih momenata”.
Pozivam gradonačelnika Kragujevca, kao i odbornike koji će odlučiti u čije ruke ove godine odlazi Đurđevdanska nagrada da porazmisle da li je ovo najbolje što Kragujevčani imaju i što su dali svom gradu u prethodnoj godini. O tome kakvu poruku ćete poslati davanjem nagrade Sanji Živković trebalo bi ozbiljno promisliti. Publikacija puna grešaka, spornog sadržaja sa nebrojano prekršenih principa naučne metodologije poziva na preispitivanje na koji način se troši novac iz budžeta, te da li će se novcem svih građana nagrađivati autori koji, osim što su nam jasno stavili do znanja da su diletanti, nemaju nikakav problem da pogaze sve principe stručnosti i akademske etike.
Glas Šumadije je pozvao Sanju Živković da odgovori na ove navode.
Ova kritika deluje objektivno i validno.
Ovaj tekst odiše mržnjom i glupostima, koje samo liče na objektivnost. Imao sam prilike da čitam delo i kao neko ko je završio istoriju, mogu reći da ovo što je gospođa Krstić napisala, a tiče se istorijom nema mnogo veze sa istinom.
Napisani tekst je ocito namenski pisan protiv gospodje Zivkovic. To se vidi po mrznji kojom odise i optuzbama, koje bi mogle biti predmet i sudskog procesa, jer je u pitanju kaljanje casti. Interesantno je da se u uvodnom delu gospodja Krstic prvo poziva na politicki momenat, a zatim i da se kao filolog pretezno bavi istorijskim delom. logicnije bi bilo da se bavila, recimo onim sto se odnosi na njenu struku.
Nije kaljanje časti, već etička odgovrnost, ali autorke Sanje Živković. Autoplagiranje podleže etičkoj odgovornosti. Nažalost, za neznanje se ne odogovara. Gde ste osetili mržnju ne znam, jer ni u jednom trenutku Krstić se ne bavi lično Živkovićevom, pa da ispoljava mržnju, već knjigom koju je potpisala i njenim „naučnim“ kvalitetima. Komentari Krstić su potpuno na mestu. To što je filolog, ne znači da joj nisu poznati radovi i iz druge struke. Pa i Živkovićka je filolog, pa je (pokušala) da se bavi tuđom strukom. E, sad, to što je neuspešno, to je druga stvar.
Imam knjigu i nije me mrzelo da pogledam sve ove tvrdnje. Gospodja koja je napisala analizu nigde nije preterala, sve stoji. Zaista je skandalozno kako su razvrstani izvori i literatura. Nekada iz gimnazije nije moglo da se izadje bez tog znanja, a ne sa filoloskog fakulteta…
Veoma tanka knjiga, daleko od stručno napisane, pogledala sam knjigu, sve primedbe ove gospođe stoje, referiranje je skandalozno, materijalne greške brojne. S obzirom da jako dobro poznajem rad profesora Borozana i Makuljevića, čudi me da autorka nije konsultovala njihova istraživanja. Jedino što bih napomenula je da je gospođa koja se obratila trebalo ipak da navede i svoje reference, ili linkove gde bismo mogli pronaći i njene radove.
Tatjana, slazem se u svemu sa Vama, osim za ovo poslednje. Mislim da gospodja svesno nije stavila nijednu svoju referencu jer je ovde fokus na tome kakva publikacija i kakva autorka su nominovane za Djurdjevdansku nagradu. Da je AK to uradila, odgovor SZ bi bio u duhu ,,ljubomorni ste na mene sto imam knjigu”.
Auuu, odlična kritika. Ne vredi, ne može direktor bitne institucije biti svaki partijski aparatčik.
Vrlo objektivna kritika!
Ljudi, kakav sudski proces, pa uzmite knjige i proverite… ova je izgresila, nije Anastas prvi fotograf, pa google izbacuje… Autoplagijat je proverljiv golim okom… Vama botovima odmah mrznja, ko da nju mrzi i za sta tacno…
Google izbacuje? Alal Vam vera na izvorima koje predlažete kao validne.
Meni mirise da se iza ove istrazivacice krije neko ko ne moze podneti tudj uspeh. Ona je iz Beograda, koliko i ja. A zanimljivo je i da ova dva komentara koja je podrzavaju odisu istim stilom i leksikom kao i pismo. Da nije tuzno, bilo bi smesno.
Da ako još jednom napišeš odišu,možda i ne provalimo da piše ista osoba…Savet onome ko vodi bot ekipu, ili povećajte gramažu salame, ili probajte da nadjete inteligentnije ljude.
Kvalitetna kritika. Ali bez potrebe na tom nivou ! Kooatorka nije naučni radnik ! Niti je Ilić. Kada grad bude izdavao knjige pisane od lica sa zvanjima , i u slučaju da ti naučnici naprave takve greške, tada bi bilo mesta za ovako ozbiljnu polemiku. Ta publikacija je pisana od strane zaposlenih u Arhivu, a ne naučnika. I stoga ne predstavlja naučni rad. U Komisiji verovatno nema ljudi sa naučnim zvanjima, pa sve navedeno nije za njih problem. U tom konteksu je ne treba smatrati za naučni doprinos, ali za gradsku faktografiju, svakako da. Nagrada je lokalna, a ne nacionalna. Delo je svakako poželjno, čak i sa navedenim propustima. G-đa Krstić istraživačica(najniže istraživačko zvanje) je mogla i sama pisati na ovu temu, pa bi je ako bi delo bilo kvalitetno neko mogao predložiti za Đurdjevdansku nagradu ! Uostalom nagrada je na vrlo niskom nivou, jer vas mogu predložiti dva svedoka sa ulice, pa uz nekvalitetnu partijsku Komisiju , nagrada i ne predstavlja veliki uspeh ! Koautroka je iznad prosečan SNS kadar (ima svršeni Fakultet ) pa su Vaša očekivanja vezano za kvalitet publikacije prevelika, a kritika sasvim nepotrebna, sem kao agit prop opozicije !
A svi ovi podržavaoci kritike imaju knjigu i naravno svi se hvataju za botove i sendviče, jer opozicija tako funkcioniše. Iz aviona se vidi u čemu je ovde stvar. A i nesto često upotrebljavaju reč SKANDALOZNO, verovatno uticaj teksta gospođe Krstić. 🤣🤣🤣
Djurdjevdanska nagrada je odavno, ako ne i oduvek bila sredstvo za nagradjivanje politickih poslusnika i licnih prijatelja i rodjaka clanova komisije ili gradonacelnika. Ovde je ocigledno u pitanju licni napad- takodje politicki, na kadar SNS, ali ostaje nejasno sto je u kritici preskocen stari kadar DS ciji je doprinos umetnosti (posto je nagrada iz oblasti umetnosti a ne nauke) ravan crtezu cica glise.
Saglasan. Mislim samo da napad ne mora bas biti politicki, jer ovo drugo pismo meni pokazuje da, ko god je pisao, direktno udara na strucne nedoatatke knjige. I kao ucitelj moram da kazem da ovde nije u pitanju cepidlacenje vec zaista teski neprofesionalizam SZ, da ne kazem fuseraj. Mogla je lepo da saceka jos koju godinu, napise nesto kvalitetno pa se onda kandiduje…
Sta se svi sad kao iscudjavate kad u komisiji za nagradu sede prvi i peti na lokalnoj listi SNS i jos po neki sa liste SPS. Pa naravno da nagrada ide u ruke clanova stranke koji su obezbedili kvotu sigurnih glasova i da ih predlazu clanovi stranke isti ti sigurni glasovi i da ih za nagradu biraju clanovi za koje su sigurni glasovi glasali. E al kad neko izadje na los glas, dzaba mu sve..