Danas počinje Peta nedelja Velikog, Časnog, Vaskršnjeg posta – Prepodobne Marije Egipćanke ili Gluvna.
Neprestano rukovodeći pravoslavne hrišćane tokom Četrdesetnice ka osvećujućim podvizima posta i pokajanja, Crkva u bogosluženju pete sedmice teši i hrabri one koji poste činjenicom da su prošli već polovinu posta, i pobuđuje da mi „koji smo prepolovili svešteni put posta treba radosno da hitamo ka budućem vaskrsenju”. Umnožavajući pri kraju posnog poprišta pobude ka neoslabljenom bogougodnom životu, Crkva i u petoj nedelji nastavlja da nas podseća kako smo mi, koji padosmo u greh, slični onima koje zarobiše, te nam zapoveda uzdanje u Gospodnju milost. „Zavapi Hristu Bogu koji je raspet za tebe, kaže Crkva, i koji je dobrovoljno primio rane: pobrini se za mene, Gospode, i spasi me”. Sveštene himne koje Crkva i danas poji na bogosluženju pete sedmice primljene su u VII i VIII veku od Sofronija Jerusalimskog, Andrije Kritskog i Studita – Josifa i Teodora.
„Da ljudi ne bi bili lenjivi prema duhovnim podvizima”, Crkva tokom tri dana pete sedmice: četvrtak, subotu i u vaskrsni dan, pruža vernima naročite podsticaje ka podvizima blagočašća. U četvrtak na jutarnjem bogosluženju Crkva poji ceo Veliki kanon svetog Andrije Kritskog i žitije svete i prepodobne Marije Egipćanke. Iz tih razloga se čitanje kanona svetog Andrije Kritskog u četvrtak pete sedmice Velikog posta negde još naziva i stajanje Mariji Egipćanki.
U vaskrsni dan pete sedmice Velikog posta, neoslabljeno pobuđujući verne na istinsko pokajanje kojim se dostiže Carstvo Božije, Crkva pričom o bogatašu i Lazaru, opisanom i u himnama, uči da Carstvo Božije nije hrana i piće, već pravda i sveto uzdržavanje. Zato će u njega ući samo oni koji dobra iz svojih riznica daruju u ruke ubogih. Zajedno sa ovom poukom, radi ohrabrenja duhovnih trudbenika, Crkva savršava i službu svetoj i prepodobnoj Mariji Egipatskoj, pokazujući u njoj obrazac istinskog pokajanja, a samim tim pokazuje koliko je velika i neizreciva milost Božija i čovekoljubije prema onima koji iskreno žele da se obrate od svojih sagrešenja.
Marija Egipćanka je u svom životu sjedinila i projavila dve krajnosti – bezdan greha i visotu pobožnosti i vrline. U godinama svoje mladosti, okupirana sablaznima poroka, sedamnaest godina je provela u grehu, da bi se silom blagodati Božije, kao zabludela ovca ponovo vratila Crkvi. Na zov Crkve Marija, koja nije marila za Božije zapovesti i koja je pomračila u sebi Božiji lik, božanskim promislom se nanovo blagodatno obnovila. Rođena je u Egiptu i već u dvanaestoj godini osetila je izazov tuđinskog zakona koji vojuje u našim udovima i zanemarivši roditeljsku ljubav, pobegla je iz njihovog doma u Aleksandriju, na burno i široko polje sveta, na tržnicu poroka. Ne našavši dovoljno zadovoljstava u gradu, u kojem je priliv ljudi sadržan u bezbroj ličnosti željnih telesnih naslada, Marija je smislila da oraznoliči svoj raskalašni život putovanjem u Jerusalim, zajedno sa poklonicima koji putovahu na Vozdviženije životvornog Krsta Gospodnjeg. Tokom putovanja, i po prispeću, u Jerusalim, ona je sve do samog praznika nastavila sve dublje i dublje da tone u bezdan razvrata. Izgledalo je da joj više nema pomoći koja bi je mogla izvaditi iz grehovne dubine.
Došavši u Jerusalim na praznik Vozdviženija životvornog Krsta, vučena znatiželjom, Marija je zajedno sa ostalim podvižnicima i pobožnim hrišćanima, na dan praznika, pošla u Božiji hram. Ali, došavši u pritvor hrama ona jednostavno nije mogla da, zajedno sa ostalima, stupi u sami hram i pristupi životvornom Krstu Gospodnjem. Svi ostali su neometano stupili unutar hrama, a Marija, uz mnogo pokušaja i napora, jednostavno nije mogla da prekorači prag svetilišta, nevidljivo zadržavana božanskom silom.
Misleći da nju, kao krhku ženu, istiskuje iz reda guranje mnoštva svetine, odlučila je da se nekako probije do središta mase i da tako zajedničkim naporima jednostavno bude unesena u hram; međutim, opet samo nju, čim bi se dotakla crkvenoga praga, neka čudna sila gurala je nazad. Tri – četiri puta je ona tako pokušavala da uđe u hram, ali bez uspeha. Prisutni u hramu naslađivahu svoja pobožna osećanja gledanjem uzdignutog životvornog Drveta; Marija, pak, posramljena i ožalošćena, ostade u predvorju hrama i potresena osećanjem stida i kajanja gorko je zaridala shvativši da se u njezinom neshvatljivom ometanju ulaska u hram ogleda Božija desnica Višnjega koja joj, kao nedostojnoj, ne dozvoljava da uđe u hram i celiva životvorni Krst. U plamenoj molitvi Bogu Marija je ispovedila sve grehe svoje zaklinjući se da će ih sve okajati i iskupiti ukoliko izmoli milost da uđe u hram i pokloni se životvornom Drvetu. U dubokoj skrušenosti duha i suza, Marija je pogledala na ikonu Bogomajke koja se nalazila na vrhu zida u predvorju i zrak spasonosne nade blesnuo je u njezinoj skrušenoj duši. Marija je molila zajedničku Zastupnicu svih – da je udostoji ulaska u hram kako bi legla pred životvorni Krst Sina Njezinog, sa tvrdim uverenjem i namerom da do groba provodi trezven život.
Nevidljivim zastupništvom Preblagoslovene Djeve, novi pokušaj Marijin da uđe u hram bio je bez teškoće. Ona je ušla i, obuzeta strahom sa suzama raskajanog srca, pala je pred životvorno Drvo i sa dubokim strahopoštovanjem i suzama, celivala ga je. Tako je odpočelo najiskrenije pokajanje jedne grešnice pred Bogom! Vrativši se u predvorje Marija je opet pred onom istom ikonom prionula na molitvu prizivajući Bogomajku da, kao svedok njezine odlučnosti u pokajanju, daruje joj pouku na putu pokajanja i tada kao da je iz daljine čula glas: „Ako pređeš Jordan, pronaćićeš pravu utehu”.
Napustivši Jerusalim Marija je pristupila svetim Tajnama u hramu Jovana Krstitelja, u blizini Jordana, a potom se osamila u jordanskoj pustinji gde je provela 48 godina, skoro bez hrane i odeće, danonoćno oplakujući grehe svoje. U 48. godini usamljeničkog i veoma trudoljubivog života, u vreme sv. Četrdesetnice, u pustinji ju je susreo prep. Zosima – monah obitelji, koji se po običaju tokom Velikog posta udaljavao iz manastira tražeći u pustinji primer najuzvišenijeg monaškog samoodricanja, a našao je tu koja je nekada bila primer raskalašnosti. Samo obličjem čovečanskog tela, potpuno suvog i opaljenog suncem, nagog i pokrivenog jedino srebrnastim vlasima, prikazala se Marija Zosimovom pogledu. Videvši ga, ona je nagnala u bekstvo, ali čuvši za njom suznu molbu starčevu da ga blagoslovi, ona je stala i zamolila ga da joj dobaci svoju odeću kako bi se pokrila i tako omogućila razgovor sa njim.
Na njegovu upornu molbu Prepodobna je smireno otkrila svoj negdašnji život; kazavši mu o prvoj polovini svoga života – burnog i prevrtljivog, i o upornosti da se preobrati, Marija mu je ispričala i o svom životu u pustinji: „Veruj mi, oče Zosima, sedamnaest prvih godina provela sam u ovoj pustinji boreći se sa svojim bezumnim pohotama kao sa ljutim zverovima: kada sam osećala glad, prohtevalo mi se da jedem ribu i meso, kao što sam to u Egiptu činila; pošto sam u svetu volela da pijem vino, po nekada nisam mogla da utolim žeđ ni kapima vode; mnogo sam patila od gladi i znoja, mnogo od bolesti. Raniji moji prohtevi su kao vatra palili utrobu moju; na um su mi dolazile ranije sablažnjive pesme i mutile mir duši mojoj; prestupničke požude su mi uzburkavale krv i prisiljavale da padnem ničice, da udaram u zemlju i sa suzama molim pomoć s visine. Trudila sam se da na umu imam moje zavete i da ih suprotstavim unutarnjim prohtevima tela; prizivala sam Božiju Majku u pomoć, kao svoga jemca; plakala sam gorko i dugo, cele dane i cele noći i jedino tada me je obasjavala slatka svetlost i razgonila nevoljne misli”.
Sedamnaest godina je provela Marija u središtu mračnog života ovoga sveta; sedamnaest godina je trajala njezina teška borba sa grešnim požudama i, najzad, dobrovoljnu mučenicu posetio je željeni pokoj duha – plod neobičnih trudova i podviga, blagodatni mir poslan od Gospoda, Koji nam svima savetuje: pristupite meni svi nevoljni i obremenjeni i Ja ću vas odmoriti. Od tada, Marija se bićem upodobljuje angelima, preuznevši se iznad tela i sveta: Zosima je nju u vreme molitve video uznesenu od zemlje kako stoji u vazduhu, i video njezinu prozorljivost rečima, kao i to da je dva puta hodala po vodi Jordana kao po suvom, a dobila je od Boga i predznanje o vremenu svoje smrti. Ispričavši mu svoj život, Prepodobna ga je zamolila da iduće godine u vreme Velikog posta opet dođe u pustinju sa svetim Darovima kako bi se pričestila. Zosima joj je ispunio svetu želju. Primivši Telo i Krv Isusa Hrista i sjedinivši se tajanstveno sa Njim, velika podvižnica pustinje je umolila Prepodobnog da na isto mesto i u isto vreme dođe i sledeće godine, ali Zosima ju je tada već našao upokojenu, a njene časne mošti je sahranio. Uskoro, pošto je primila pričešće od Prepodobnog, ona se upokojila – 530. godine, 1. aprila.
Sofronije, patrijarh jerusalimski, koji je živeo početkom VII veka, sastavio je opširno žitije prep. Marije Egipćanke koje se i sada čita na bogosluženju. A sveti prep. Andrija Kritski, zvani i jerusalimski zbog monaških podviga u Je-rusalimu, kao izaslanik jerusalimskog patrijarha Teodora na šesti Vaseljenski Sabor 691. godine, doneo je sobom u Konstantinopolj žitije prep. Marije zajedno sa svojim kanonom znanim pod imenom veliki. Od toga vremena do sada, Pravoslavna Saborna Crkva čita taj kanon, a ustanovila je da se i žitije Prepodobne čita u četvrtak pete sedmice Četrdesetnice, a u vaskrsni dan te sedmice savršava spomen u čast Prepodobne, oličavajući u njoj obličje istinskog pokajanja!
Radi utehe i ohrabrenja onima koji poste Pravoslavna Crkva i u petoj nedelji Četrdesetnice na Liturgiji čitanjem Apostola podseća o spasonosnoj sili krsne žrtve Božijeg Sina za nas. Došao je Hristos, Prvosveštenik budućih dobara ne sa krvlju jarčijom niti junčijom, nego Svojom krvlju uđe jednom za svagda u svetinju izvršivši večno iskupljenje. A u čitanju Evangelija Crkva podseća podvižnike na približavajuću se radost vaskrsenja Hristovog proročkim rečima Isusa Hrista, koje se čitaju na Liturgiji, u evangeliju nedelje: Evo ulazimo u Jerusalim i Sin Čovečiji biće predan prvosveštenicima i književnicima: i narugaće mu se i uhvatiće ga, i popljuvaće ga, i ubiće ga, i u treći dan će vaskrsnuti.
Himne službi ove nedelje napisali su: Sofronije Jerusalimski, Andrej Kritski, Josif i Teodor Studit. „Da ljudi ne bi bili lenjivi prema duhovnim podvizima”, Crkva tokom tri dana pete sedmice: četvrtak, subotu i u nedelju, pruža vernima naročite podsticaje ka podvizima blagočašća.
U sredu pete sedmice na večernjem, koje se odnosi na četvrtak, pored običnih stihira na „Gospodi vozvah”, pevaju se i 24 pokajne stihire Velikog kanona koji je napisao sveti Andrej Kritski. Sve stihire imaju završetak: „Gospode, pre nego što poginem, spasi me”!
U četvrtak pete sedmice na jutrenju se čita ceo Veliki kanon svetoga Andreja Kritskog i Žitije prepodobne naše Marije Egipćanke. Žitije prepodobne Marije napisao je sveti Sofronije, Patrijarh jerusalimski.
Subota pete sedmice zove se Subota Akatista, a sama služba dobila je naziv „Pohvale Presvetoj Bogorodici”. Tog dana na jutrenju se čita Akatist Presvetoj Bogorodici, u spomen na izbavljenje Konstantinopolja u dane posta od napada tuđina u 8. veku. To je prvi akatist koji je sastavljen u 8. veku, a na osnovu još starijih kondaka, u kojima su opevani događaji Rođenja Gospoda Isusa Hrista i Blagovesti Presvetoj Bogorodici.
U ovu nedelju se ne rade veliki poslovi, ne odlazi na put, ne tera stoka na pašu, ne gradi ništa, čak se ni na mobu ne ide. U ovu nedelju se ne svira, ne igra i ne peva, pa naziv Gluvna (gluva) nedelja i odatle dolazi.