Prva stručna škola u Srbiji – Vojnozanatlijska škola u Kragujevcu

Društvo Grad Istraživanje

Prva stručna škola u Srbiji, osnovana je dekretom kneza Aleksandra Karađorđevića, marta 1854. godine kao Zanatska škola pri Topolivnici. Predlog o osnivanju škole internatskog tipa, po modelu zanatskih škola u Francuskoj potekao je od Šarla Lubrija krajem 1853. godine.

Bila je to prva ustanova za spremanje kvalifikovanih radnika struka: bravar, kolar, dreksler (strugar), kovač i mašinista. Redovna nastava u školi počela je 4. jula 1854. godine i u prvoj generaciji bilo je 12 učenika koji su praktična znanja sticali uz najobolje majstore. Direktor Topolivnice bio je ujedno i na čelu škole, Šarl Lubri a potom Petar Protić Dragačevac.

Zadnje škole danas

Škola je oduvek bila internatskog tipa a u prvo vreme je bila smeštena u kasarni. Učenici su imali teoretsku nastavu, dva časa dnevno a potom praktične vežbe u farbričkim radionicama. Takođe su đaci ove škole imali i obaveznu nastavu čitanja i srpski jezik, računa, pisanja i crtanja (slobodno i sa šestarom), geografiju sa istorijom, nauku o prirodi, geometriju, fiziku, hemiju, poznavanje materijala i alata, krasnopis i telesne vežbe. Prvi predavači u školi bili su svršeni pitomci Artiljerijske škole: Sava Ivanović, Velimir Stefanović (ujedno i disciplinski strešina škole) i Milutin Jovanović.

Pitomci u Kraljevskoj srpskoj vojnozanatlijskoj školi

Učenici ove škole nazivali su se „pitomcima”. Bili su podeljeni u dve klase: na mlađe (šegrte) i starije (kalfe).Od prvih dana škola je imala uredbe i pravila o unutrašnjem redu. Pitomci su bili dužni da se strogo pridržavaju pravila. Disciplina u školi je bila vojna (kao u podoficirskim školama). Pitomci su bili obavezni da nose uniforme (sa oznakama – žutim širitima za kalfe), piše u svojoj monografiji „Stari Kragujevac” istoričar Boriša Radovanović.

Pitomci vojnozanatlijske skole na topu 1908. godine

Po autorima „Kragujevačkog leksikona” uredbom iz 1867. godine ustanova dobija naziv Vojnozanatlijska škola. Profesionalna obuka u njoj tada traje pet godina za kalfe i tri za šegrte. Internat je bio obavezan za sve polaznike. Od 1895. godine školovanje za kalfe se produžava na šest godina. Kanditadi za pitomce morali su imati između 12 i 15 godina a polagao se obavezan prijemni ispit za upis u školu. Uslov za prijem je bila završena osnovna, četvorogodišnja škola sa najmanje vrlodobrim uspehom. Njihov smeštaj, hrana, odeća i školski pribor obezbeđivani su iz budžeta Fabrike oružja.

Provera znanja iz teorijskih predmeta vršena je svaka tri meseca a krajem treće, odnosno šeste godine školovanja polagali su se tečajni ispiti. Praktična obuka bila je opšta (obavezna za buduće šegrte) i specijalna (za polaznike kalfenskog tečaja). Rad pitomaca bio je i novčano nagrađivan, srazmero njihovom uspehu pokazanom tokom školovanja. Po završetku školovanja znatan broj pitomaca odlazio je na stručno usavršavanje u inostranstvo u razvijene centre vojne industrije Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, naročito posle 1900. godine.

Svedočanstvo o završenom školovanju

Izložbe radova pitomaca služile su za procenu stručnosti i osposobljenosti budućih radnika VTZ-a. Škola je učestvovala (sa svojim proizvodima) i na svetskim privrednim izložbama u Parizu 1889. i Londonu 1898. godine. Po istoričarima našeg industrijskog nasleđa „mnoge mašine i alati koje su učenici pripremali za ove izložbekasnje su korišćene za rad u radionicama Fabrike oružja” u Kragujevcu.   

Veliki doprinos radu škole krajem 19. veka daju Todor Toša Selesković, Pavle Šafarik i Sava Grujić. Pred Prvi svetski rat škola je izrasla u vodeću stručnu školu u Srbiji. Radom pitomaca sagrađen je objekat u koji je škola preseljena 1913. godine. Objekat je ruiniran tokom Velikog rata. Škola nastavlja sa radom u 1920/21. godini. Zgrada je obnovljena godinu dana kasnije i kada joj je nadograđen sprat. Između dva svetska rata škola je radila po novom nastavnom programu u koji je po istoričaru Radovanoviću „uneto dosta novina”. Od 1927. godine se urebom definiše kao organizaciona jedinica Vojno-tehničkog zavoda a pred sam Drugi svetski rat u njoj je zastupljeno samo izučavanje zanata neophodnih za vojnu industriju.

Sportsko drustvo Rapid, koje su osnovali pitomci VZŠ (oko 1925. godine)

Za vreme okupacije vlada Milana Nedića obustavlja rad škole. Posle Drugog svetskog rata škola ponovo počinje sa radom pri Zavodima „Crvena zastava” kao Vojnoindustrijska škola (popularni VIŠ) a potom u novije doba je Politehnička.

Autori monografije „Kolevka srpske industrije – 160 godina Fabrike oružja” (Branko Bogdanović, Dragoljub Grujović i Dragislav Rosić) ističu da je „opšti značaj kragujevačke Fabrike oružja nemoguće sagledati odvojeno od Vojnozanatlijske škole” čije je osnivanje jedan od najbitnijih momenata u istoriji fabrike oružja jer je od samog početka ova ustanova uspevala da obezbedi dovoljan broj visokostručnih kadrova za izradu naoružanja i vojne opreme. Po njima svršeni pitomci ove kragujevačke stručne škole će više od jednog veka igrati značajnu ulogu u političkom i privrednom životu naše zemlje.

Po Radmili Milivojević, istoričarki umetnosti (u njenom radu „Arhitektonsko-građevinski kompleks Vojnotehničkih zavoda” objavljenom u knjizi „Istorijska i umetnička baština Vojnotehničkog zavoda”) prvobitni objekat u kome je škola bila smeštena nije sačuvan. Sadašnje školsko zadnje podignuto je u dve faze 1913. i 1922. godine.

Nekadašnji Internat za pitomce VZŠ pri VTZ i danas reperezentativno zadanje u funkciji obrazovanja

Nova, namenski podignuta zgrada za potrebe Internata Vojnozanatlijske škole građena je od 1925. do 1927. godine. 

„Objekat, namenski projektovan, izgrađen je tako da se danas može kategoristai u reprezentativnu gradnju. Njegova arhitektonska raskošnost i veličina osnove, svakako izazivaju divljenje i sigurno je svrstavaju na visoko mesto u graditeljstvu toga vremena, kada je reč o Kragujevcu”, konstatuje ona.

Namena zgrade danas je delimično promenjena, mada se u njenom enterijeru još uvek čuje učenički žagor. Objekat je ačuvan i u dobrom stanju i danas je u njemu jedna od kragujevačkih tehničkih škola. Za razliku od zdanja nekadašnjeg Internata objekat stare Vojnozanatlijske škole nije u tako dobrom stanju mada i dalje stoji u kompleksu Kneževog arsenala čekajući obnavljanje. Letos su se u njemu okupili i dve nedelje radili učesnici međunarodne Evropske letnje škole arhitekture, njih 150 iz pedesetak zemalja sveta.

Evropska letnja škola arhitekture, letos u nekadašnjem zdanju prve stručne škole u Srbiji (Foto: EASA)

Ipak, posebna uloga Vojnozanatlijske škole u Kragujevcu, u njenom prenošenju i razvijanju tradicije obrazovanja industrijskih radnika, zasnovanog na modernim osnovana (evropskim i svetskim) do danas nije zaboravljena u istorijatu našeg industrijskog nasleđa. 

Fotografije su preuzete iz monografija „Kolevka srpske industrije – 160 godina Fabrike oružja” i „Istorijska i umetnčka baština Vojnotehničkog zavoda”
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Industrijsko nasleđe – evropski put našeg nacionalnog identiteta” koji realizuju „Glas Šumadije” iz Kragujevca i „Pančevo Si Ti” iz Pančeva. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.