Krivica Šarla Lubrija, jednog cara i jednog kneza što ćemo da pocrkamo do srede
Piše Milan Kosovac
Mnogo je malih provincijskih fudbalskih klubova koji sanjaju svoje snove – cirka sto godina, deset, dvadeset godina gore/dole – ali je samo jedan mali, provincijski i radnički klub koji je nastao baš u srcu radničkog pokreta, inspirisan naraslom željom radnika Topolivnice za boljim društvom, čiji su igrači i uprava streljani i koji je tek u svojoj sto prvoj godini kao krepki starac na ivici gol-šanse da jednom i on osvoji nacionalni trofej. Prvi put.
Puno je razloga zašto nije bilo prilike ranije, previše je to stvari na koje kragujevčani ne mogu da budu ponosni ali im ovde, svakako, nije pravo mesto a ni vreme.
Preciznosti i istine radi, samo još da dodam, nije baš sto jedna godina trajanja Sportskog kluba Radnički Kragujevac nego devedeset pet, a onih prvih šest je to bio Mladi radnik. Kažu zapisi da je ime moralo da se menja zbog ,,šestojanuarske diktature” i zbog sumnjičavosti da se radnici koji su klub osnovali i u njemu igrali, bave subverzivnim delovanjem protiv vlasti, što, naravno, nije bilo daleko od stvarnosti.
Neću dugo, samo da pojasnim – radnički pokret je u Kragujevcu tog vremena bio veoma jak i to je trajalo još od poslednje četvrtine devetnaestog veka. Već tada su udruženi radnici i radikali osvajali vlast na lokalnim izborima, a vladajući liberali im poništavali, menjali pravila na brzinu i na kvarno, zakazivali glasanje kad Topolivnica radi da bi radnici apstinirali na glasanju… (ko još nije shvatio da je politika bila i ostala madam na lošem glasu, neka se zabrine ako ga samog puštaju iz kuće ). Onda bi knez Milan poslao vojsku i slavlje bi se pretvorilo u poprište sa više mrtvih i ranjenih.
U međuvremenu je kao prvi klub u Srbiji, 1903. godine u Kragujevcu osnovana čika Dačina Šumadija – u jednoj učionici Vojno-zanatske škole Vojno-tehničkog zavoda, gde je, Danilo Stojanović dvadeset četvorogodišnji građevinski inženjer i profesor u školi, prozvan čikom i Dačom, a tek posle dvadeset godina su radnici udruženi u nezavisni radnički sindikat i – na samom izvoru zadojeni idejama Svetozara Markovića i crvenog barjačeta – osnovali pomenuti Mladi radnik kao izraz težnje da se bliže povežu sa saborcima iz drugih gradova, ali sa istom idejom vodiljom. Igra, ne godine nego veka je da je rođeni Lapovac, Danilo, studirao u nemačkom Mitvajdu i igrao za poljsku Vislu – zarazivši se fudbalom – kao stipendista, pamtite: Topolivnice – iste one u čijem krilu je narastala želja radnika da se obračuna sa buržoazijom, čiji je na neki način predstavnik bio upravo narečeni Stojanović. Drugim rečima, kako bi danas rekli: isti gazda je finansirao i duboku državu i njenu opoziciju (Ako nekom još nije jasno da je politika…).
Mogao sam, ne kažem, da zavolim plavo-beli dres, nego me ćale, sticajem okolnosti da su crveni bili uspešniji i punili stadion u Vašarištu, prvo odveo tamo, kupio klaker i belo seme, pokazao ko je Žabarac, a ko dr Sava i ja sam se na prečac zaljubio. A kao što znamo: prva ljubav nema zaborava.
Još od septembra 1923. godine kad je u kafani „Park” održana osnivačka skupština Sportskog kluba Mladi radnik, izabrani upravni i nadzorni odbor od krojačkih, obućarskih, građevinskih, grafičkih i fotografskih radnika (valjda nisam nekog izostavio, znam – bilo je i bravara ) i kad su Živorad Nikolić i Aleksandar Ratković – potonji predsednik kluba priložili 300 dinara koje je donirao trgovac i kafedžija Blagoje Ratković za „izradu plana placa i kuće” za gore navedeni sportski klub, postojala je težnja da se izgradi mesto za loptanje. Već 1935. godine Radnički, pomoću dobrovoljnog rada i priloga članova, pored sadašnje železničke stanice, dobio je velelepni stadion. Najlepši objekat ispod Save i Dunava je imao pokrivenu tribinu za 1000 gledalaca i svlačionice koje su bile prava retkost za tadašnje standarde. Obrnuto, danas Kragujevac i „Radnički 1923” koji je formalno-pravni naslednik onog iz dvadesetih i tridesetih prošlog veka, jedini u Super ligi, a i šire, nema reflektore i nijedno mesto krovom pokriveno, na primer.
Ali je na ivici gol-šanse, ma šta to, ima penal da prvi put uđe u finale nacionalnog kupa, gde je znate već –jedna utakmica i okrugla lopta, a i fudbal je takva igra gde pobeđuje onaj koji više želi i ima hladniju glavu, pa da najzad ispuni nadanja i htenja generacija i generacija jednog malog provincijskog kluba nastalog u srcu radničkog pokreta i zbog narasle želje radnika Topolivnice da pored političkih, počnu da ostvaruju i nogometne – pošto se igraju nogom, je l – pobede zbog kojih su, samo kažem, počeli i da nose te čuvene crvene kačkete, još pre rata, kako kući, tako i na gostovanja. Toliko su ih nosili da je uprava Vojno-tehničkog zavoda naredila da se svi pronađu i konfiskuju.
Inače, ako neko nije znao – prvi upravnik Topolivnice je bio Šarl Lubri.
Zato je on kriv za sve ovo.
I knez Aleksandar koji se zalagao za njega.
Pa i car Napoleon III koji je odobrio da Lubri dođe.
Nismo krivi mi, crveni đavoli.
Oni su krivi što ćemo da pocrkamo do srede.
Od leptirića u stomaku.