Od jareta Sike do stada koza
Na svega pet kilometara od centra grada nalazi se seosko turističko domaćinstvo „Janin raj”, u naselju Petrovac, u vlasništvu supružnika Dragana i Svetlane Cvetković, vikendaša koji su se tu doselili iz „Lepe Brene” 2004. godine. Domaćinstvo je dobilo naziv po njihovoj mlađoj kćerki Jani koja se tu i rodila i više puta je proglašavano za najlepše etno-park dvorište.
Sve je počelo sasvim slučajno. Pošto je Dragan radio kao veterinar na ovom terenu, planirao je da ostane na selu i zapati puno životinja, a, uostalom, to je i njegov životni poziv.
„Odrastao sam u Lapovu, u seoskom domaćinstvu kojim je suvereno vladala moja baka. Ona je znala sve oko živine i biljaka. Ja sam još kao mali upijao svaki njen pokret, krao sve trikove kojima se i danas koristim. Oduvek mi je bila želja da živim na selu i nije slučajno što sam izabrao baš ovaj poziv, a i moja supruga voli selo“, kaže Dragan.
Hteli su da plac bude blizu grada, na lepoj lokaciji, jeftin i da mogu da dođu posle rada i tu provedu vikend. Našli su jedan takav, ali mnogo zapušten – zarastao u trnje i korov da nije moglo se priđe. Kada je Dragan doveo suprugu da ga pogleda njena prva reakcija je bila: lepo je, a ko će ovo da sredi?
– Ti i ja polako, pa kad završimo, rekao joj je ohrabrujuće.
Međutim, to se sredilo brže no što su mislili uz volju, veliki rad, da bi se danas došlo do najlepšeg dvorišta u gradu, u više navrata nagrađivanog.
Oboma je želja bila da im deca odrastaju na čistom vazduhu uz domaću hranu i tako su počeli da prave svoju kućicu u cveću, gde se rodila i mlađa ćerka Jana koja je tu odrasla, uživajući u životinjama, prirodi i igri…
Kozica – pokretač svega
Jana je od jednog njihovog prijatelja dobila jare na poklon da se igra, kada je bila baš mala. Nisu tada ni slutili da će početi da drže koze, pre svega jer za to uopšte nisu imali uslova. Međutim, to jedno jare je ušlo pod kožu svima, a pogotovo Jani, koja je govorila kao sasvim mala: „Ja nju, tata, volim najbolje na svetu, a mamu, tatu i Nenu volim isto, ali „Siku” najviše. Tako je sama nazvala jarence. Posle je došla i druga koza „Seka”, pa ostale četiri, deset, 15 da bi danas došli do 40 koza od kojih živi ova porodica, a veterina je postala Draganov sporedni posao. Biznis sa kozijim sirom i kačkavaljem je došao nešto kasnije, a na kraju seoski turizam, objašnjava glava porodice Cvetković.
„Kada samo proglašeni za najlepše uređeno dvorište, prijatelji iz Turističke organizacije Kragujevca su nas savetovali da krenemo u seoski turizam. Mislili smo da zbog blizine grada to neće biti tako interesantno, da bi se ubrzo pokazalo da je mnogo interesantnije nego udaljena seoska domaćinstva, jer ljudi čas mogu da skoknu, nešto kupe kod nas, malo prošetaju. Onda je kasnije krenulo i to da se razvija vrlo lepo, sve do ove situacije sa pandemijom, kada je skroz stalo. Međutim, koze su ostale, napredujemo“, kaže Dragan.
Danas prodaju sve što se može napraviti od kozjeg mleka – mladi sir, prevreli – kriška sir, kačkavalj, kajmak, surutku, mleko, kefir, kiselo mleko, bukvalno sve od kozjeg mleka. Ali, osnovni proizvodi koji se najviše traže su surutka, mleko, kriška sir i kačkavalj. Kajmak, što je neuobičajno, već je raritet i nema ga baš uvek. Sve to distribuiraju na kućnom pragu, jer mušterije su stalne i same dolaze, mada jedan deo i razvoze po gradu. Nemaju prodajno mesto na pijacama, niti ih ima u rafovima prodavnica jer nisu mlekara, a to i ne žele. I bez toga im dobro ide, zadovoljni su prometom.
„Napravili smo i mini mlekaru odmah pored farme, tako da nam je umnogome olakšan rad. Supruga je zadužena za proizvodnju i preradu, a ja oko hranjenja životinja, čišćenja i njihovog zdravlja. Mada i ja uletim kada ona ne može da stigne, ili kad imamo goste. Sve poslove radimo zajednički, sami, bez angažovanja ljudi sa strane. I deca pomažu koliko mogu, naravno, kada im obaveze to dozvole“, kaže Dragan dodajući da su polako usavršavali tehnologiju pravljenja sira, a naročito kačkavanja, koji nije tipičan za ove krajeve.
Na taj recept su čekali dve godine. Dobili su ga od jednog prijatelja, mada to nije ni klasičan kačkavalj, već polutvrdi sir, koji podseća na kačkavalj i jako je lep i tražen. Krišku sir rade po tradicionalnoj metodi.
Nedvidljivi za državu
U turizam su uplivali slučajno. Falila im je jedna veća sala za proslave i ostava, da bi to posle krenulo u sasvim drugom smeru. Iskoristili su tavanski prostor za sobe za prenoćište… Gazdinstvo su registrovali 2014. kada su i krenuli da se bave sa seoskim turizmom.
„Imali smo podršku Turističke organizacije u svakom smislu, ali ne i finansijskom, tako da smo se borili sami. Prve godine kada smo krenuli imali smo pomoć od grada i norveške donacije, nekih 200.000 dinara, što nam je puno značilo. Sve smo resto sami uložili, bez pomoći države, jer najviše podsticaja ide za Vojvodinu. Koliko oni dobijaju za farme koza i za turizam je neuporedivo više“, kaže Dragan.
Oni imaju samo subvencije od države za koze, umatičene i to svake godine, ali to imaju svi odgajivači umatičenih stada i dobija se po grlu, što puno znači. Odatle obezbeđuju jedan deo hrane ili priplodni materijal. Od tih para jedne godine su napravili mini mlekaru, koja sada puno znači.
„Država nam nije pomogla kada smo započeli seoski turizam. Mi smo za državu potpuno nevidljivi, čak dok smo bili registrovani imali smo obavezu da plaćamo paušalno porez i boravišnu taksu. Radili, ne radili, morali smo da plaćamo i za vreme korone, iako nismo imali goste. Nismo imali nikakve olakšice kao ostali ugostiteljski objekti, hoteli, restorani… Nisu nas oslobodili ničega“, tvrdi Dragan.
Opstali su radeći neke druge poslove, da bi sačuvali svoje životinje. Ova godina je, napominje Dragan, bila jako loša, više je bilo rashoda, a stado je malo veće i nema hrane dovoljno. Ostavljen je podmladak od deset mladih kozica i mora neka starija da ide. E, tu sada nastaje problem koju prodati, od koje se odvojiti…
„Mi ni jedno žensko jare nismo zaklali od kad držimo koze. Sve su otišle za priplod, ili ako ne ode ostaje kod nas. Mi smo i ljubitelji i odgajivači životinja“, objašnjava Dragan.
Pored koza, imaju dosta pernate živine, što je, kako kaže naš domaćin, njegova najveća ljubav i zbog čega je najviše i došao u Petrovac, da može da uživa u svom hobiju, ali i da njegove životinje mogu da šetaju, da to ne bude neki kavezni sistem, nego da budu puštene i da imaju svoju slobodu. Koliko ima na stanju sitnih životinja ni sam ne zna, niti se broje.
„Kažu da i ne valja da se broji živina, to je neko verovanje. A ja i ne stižem da ih prebrojim jer se stanje stalno menja. Same se legu, prirodno. To su stare autohtone rase, „banatski gološijan”, „somborka”, „kapovka”- male patuljaste koke. Ne može uvek da se izbegnu koncentrati u njihovoj ishrani dok su pilići i male životinje, ali posle toga više se ne hrane koncentratom“, kaže Dragan.
Imaju i pse koji slobodno šetaju, nikada nisu ni bili vezani i zatvoreni i prelepu kobilu Dakotu, Janin poklon za rođendan, pošto je to tražila.. Tove i svinje. Ranije su imali ćurke i morke.
„Sve što se kod nas posluži na stolu skoro 100 posto sami smo proizveli, što je vrlo retko. Često pitam naše goste, koji su dolazili ranije sa različitih strana, Zlatibora, Novog Sada, Subotice, Bele Palanke, Japana, Nemačke, Italije, Izreala… šta ih je to privuklo? Rekli su da je to što su videli da sami proizvodimo hranu“, kaže Dragan.
Oni uzgajaju i autohtone sorte povrća u dve bašte u sklopu domaćinstva, a imaju i plastenik gde se gaje najukusniji i najslađi plodovi, trvdi naš sagovornik. I navodi primer gosta iz Nemačke, koji je vlasnik mnogobrojnih firmi po celom svetu, i kada je probao paradajz pitao je šta je to? Bila je to sorta „goveđe srce”, koje se nekoliko stotona godina uzgaja kod nas. A on je rekao da nigde na svetu nije jeo slađi paradajz.
Na pitanje kako sebe i svoj biznis vidi za deset godina, Dragan kaže i dalje u svemu ovome, kao i do sada, ne odustajući od puta koji su zacrtali i veruje da ništa neće menjati. Lično bi voleo da se ovako nastavi, mada kćerke imaju i drugačijih interesovanja. Starija Nevena, koja je u Petrovac došla da živi od devete godine, završila je za frizera, a Jana, koja je sada osmi razred, još se dvoumi šta bi.
„Kćerka Nevena uglavnom pomaže supruzi oko kućnih poslova, pripreme hrane i serviranje, naročito kad imamo goste, a mlađa oko životinja, jer je ona taj tip. Naši gosti dolaze na raznorazna manja porodična okupljanja, porodične proslave, rođendane, pošto nemamo veliki kapacitet, do 40 ljudi. Međutim, to je bilo aktuelno do korone. Nadamo se da će brzo proći, pa da nastavimo dalje“, kaže Dragan.
Inače, ljudi su bili skeptični kada su ulazili u ovu priču, počevši od Draganove familije, prijatelja, bliskih rođaka. Govorili bi, pa vi niste iz sela, ko će tu vama da dođe, vi niste ni selo nego prigrad, nema gde da se prošeta…
„To nije tačno, naši gosti su sa nama išli da čuvaju koze, na pašu i šetnju, a mnogi iz grada pobegnu da se odmore, da nemaju kontakt sa ljudima, da nema gužve“, kaže Dragan.
On je i stalni posetilac sajmova poljoprivrede, holtikulture, turizma i u njima uzima aktivno učešće, predstavljajući se svojim proizvodima, što im je veoma dobra reklama. Dosta su im i lekari poslali mušterija zbog surutke i mleka, mladog sira.
Autor: Elizabeta Jovanović,