Ni dva dana od kako je 28. aprila objavljena blagovest (a zna se ko je zadužen za objavljivanje blagovesti) da će kragujevačka Fijat da proizvodi električne automobile, postalo je jasno kako su Vučić, Brnabić, resorna ministarka kojoj je nemoguće zapamtiti ime, i, uopšte, ekipa koja se pravi da predstavlja Srbiju, opet nešto muljali. Zdravo su se, naime, iznenadili kada je vlasnik fabrike, Stelantis, obznanio da za najveći deo radnika neće biti posla, ali iznenađenju uprkos sačuvali su hladnokrvnost i nonšalantno primetili da se oni, to jest država, nemaju šta mešati u poslove privatnog vlasnika i tome slično. Sada je na red došlo da se i javnost iznenadi, jer se ozbiljna država, s ozbiljnim vlasničkim udelom, ne brine samo o poslovima već i o svojim građanima koji te poslove obavljaju. Ispostavilo se da ekipi nije palo na pamet da se pozabave i tom sitnicom. Ljudima, to jest.
Dakle, ako predstavnici države u pregovorima koji podrazumevaju ozbiljnu promenu strukture radnog procesa nisu stavili na sto i položaj radnika zaposlenih u fabrici – onda to znači da su obični amateri i da nemaju pojma o čemu govore i šta rade. Ta varijanta je, naime, sasvim moguća, uzimajući u obzir kompetencije, sposobnosti, obrazovni profil i, uopšte, civilazijske domete pripadnika partije koji se, prirodno, poistovećuju s državom. (Dovoljno je setiti se doskorašnjeg mučenog direktora Elektroprivrede Srbije, o Vulinu ni da ne govorimo.) Iako moguća, međutim, ta je varijanta manje verovatna od druge varijante jer, uočeno je, ekipa ne radi ništa ako tu nema ničeg za nju. A ovde za ekipu ima debelog sloja masti.
Druga varijanta kaže, dakle, da Vučića, Brnabić, Vulina, dakle ekipu, savršeno nije briga ni za koga do za njih same, odnosno dobrobit građana Srbije poslednja je stvar o kojoj bi vodili računa (dobro, brinu i o sendvičima). S jedne strane nekompetentni s druge gramzivi, s jedne strane nedotaknuti kulturom s druge bezgranično oholi, s jedne strane puni velikih reči s druge apsolutno besramni – može li neko da se seti besramnijeg, odvratnijeg gesta od onog Vučićevog u Lučanima kada će, lišen čak i ceremonijalnog saosećanja, da izrekne gadost u lice Milovanu Milivojeviću, ocu momka koji je, uglavnom zbog nekompetencije njegovih, Vučićevih kadrova, stradao u fabrici oružja u Lučanima – Vučić i njegovi kadrovi, naprosto, nisu u stanju da se okrenu bilo kakvom opštem dobru, jer opšte dobro nije upisano u njihov civilizacijski gen, te preostaje samo poseban, lični (a ne zajednički) interes.
Država koja se, u liku vođe, meša u sve i svašta, koja se igra tutora i od ljudi nastoji da napravi ne građane, već podanike (i taj civilizajski rikverc ide joj sasvim dobro), tek je neligitimna, a u dobroj meri i nelegalna skupina ljudi koja svu svoju energiju koristi da bi, kako kaže Hana Arent, organizovala laž i obogatila se u koruptivnim radnjama, a u tim i takvim uslovima ni ne može se pokazati bilo kakvo saosećanje s ljudima koji rade u Fijatu, Linglongu, ili već nekoj od desetina fabrika za koje niko ne zna kako su se i pod kojima uslovima našle na tlu zemlje Srbije.