Društvo za podizanje Doma „Milosrđe“, potpomaganje sirotnih starica i staraca i potpomaganje i vaspitanje dece siročadi u Kragujevcu imalo je još jednog velikog dobrotvora na početku XX veka i to je bio poznati pivar i bankar Đorđe Vajfert čiji se lik danas nalazi na novčanicama od 1.000 dinara. Vrednost imovne koju je Đorđe Vajfert ostavio Društvu „Milosrđe“ iznosila je mnogo više – 300.000 ondašnjih dinara. Poređenja radi đaci i studenti su tada izdvajali po dinar za dobrotvorne svrhe, a radnici dva dinara.
Vajferti su bili nemačkog porekla. Dvojica njegovih čukundeda Johan, vinogradar i Filip, doselili su se u Banat u prvoj polovini XVIII veka. Iz Filipove loze je potekao i naš zadužbinar istog imena kao njegov deda Đorđe. Najpre su živeli u Vršcu, pa u Pančevu gde je stariji Đorđe promenio zanat i počeo da se bavi veoma uspešno trgovinom žita. A gde ima žita ima i piva što će postati posao najpre Ignjata oca Đorđa Vajferta mlađeg, a kasnije i njega samog.
Mlađi Đorđe Vajfert rošen je 1850. godine u Pančevu. Školovao se u Minhenu, a po povratku kući preuzeo je očev posao, koji se postepeno širio kupovinom novih pivara, podizao njihov ugled, i izmamio pažnju vladarske porodice Obrenovića.
Đorđe se oženio sa Marijom Haril sa kojom je u braku bez dece proveo 50 godina. Posle ženidbe hrabro se borio u Srpsko-turskim ratovima zbog čega ga je lično kralj Milan Obrenović odlikovao Takovskim krstom, tada jedinim odlikovanjem koje je bilo ustanovljeno u Srbiji. Kasnije će dobiti mnoga poznata odlikovanja: Karađorđevu zvezdu, Veliki orden Svetog Save, Belog orla o vratu sa zvezdom.., ali se od Takovskog krsta nije odvajao do smrti i kažu da je jedini stranac sahranjen sa Takovskim krstom. Iako se po povratku iz rata interesovao za pivarstvo više su ga zanimala rudna bogatstva, pa je ulazio u rizična istraživanja zbog kojih je nekoliko puta bio pred bankrotstvom. Po Beogradu se tada govorilo: „Lud k’o Vajfert“. Ne zna se kada je tačno nastala njegova krilatica: „Treba davati da bi se steklo“, ali se zna da ju je često ponavljao. Ipak, hazarderstvo mu se isplatilo. Ne samo da je pokrenuo rad više rudnika u Srbiji, nego je i pronašao bakarnu žicu u Boru, posle čega se definitivno obogatio i postao čuven u međunarodnim finansijskim krugovima, jer su akcije Borskog rudnika bile u samom vrhu na svetskim berzama.
Borski rudnik je posle godinu dana prodao Francuzima, a sam nastavio da se bavi drugim istraživanjima i drugim svojim poslovnim strastima. Jedna od njih bila je i stvaranje novčanih ustanova u Srbiji kao i mnogih udruženja. Učestvovao je u stvaranju i radu Beogradske zadruge, Narodne banke, Industrijske komore. Kada je osnovana Narodna banka on je postao najpre član njenog Upravnog odbora, pa viceguverner i potom guverner od 1890. do 1912. i ponovo od 1912. do 1926. kada je izabran za doživotnog počasnog guvernera. U isto vreme kada je došao na čelo Narodne banke postaje i mason i sa istomišljenicima među kojima je bio i poznati srpski kompozitor Stevan Mokranjac osnovao je ložu „Pobratim“. Pod upravom Đorđa Vajferta „slobodni zidari Srbije“ oslobodili su se stranog tutorstva 1908. godine, a njegovom zaslugom osnovana je 1922. godine i Velika loža svih Srba, Hrvata, Slovenaca „Jugoslavija“.
Đorđe Vajfert je od malena govorio srpski jezik sa nemačkim akcentom, a zavoleo je Srbiju kao svoju jedinu pravu otadžbinu. Otuda joj je pomagao ne samo u ratovima (iz njegove kuće otišla je vojska u Balkanski rat), i ne samo u privredi nego i u socijalnoj i kulturnoj izgradnji.
Postao je dobrotvor mnogih patriotskih i humanitarnih društava. Pomagao je Kolo srpskih sestara, Društvo „Kneginja Ljubica“, Materinsko udruženje, Društvo beogradskih žena lekara, Beogradsko žensko društvo, Društvo Crvnog krsta, Trgovačku omladinu, Kolo jahača, a njegovom inicijativom osnovano je i društvo „Kralj Dečanski“ koje je zbrinjavalo i za život osposobljavalo gluvonemu i slepu decu, a isto tako i Invalidski fond „Sveti Đorđe“ sa ciljem da pomaže invalide i porodice palih ratnika. Poklonio je svoju zemlju za izgradnju Železničke bolnice, koja se danas nalazi u sastavu Bolnice „Dragiša Mišović“, a deo imanja je uzet za izgradnju Instituta za bolesti zavisnosti.
Umro je u januaru 1937. godine i sahranjen je u Pančevu uz dirljiv ispraćaj o kojem su pisale sve novine.
Nema podataka otkuda imovina Đorđa Vajferta u Kragujevcu. Porodica Vajfert kao porodica stranaca dugo nije mogla da kupuje nekretnine već samo da ih zakupljuje što se promenilo kada je naš zadužbinar dobio neku vrstu srpskog državljanstva 1872. godine, odnosno kada je „primljen u srpsko podanstvo i položio zakletvu kao građanin Srbije“.
Od tada su Vajfertovi kupovali zemljište širom Srbije. Uglavnom za Dom starica i staraca „Milosrđe“ je početkom XX veka dobilo zemljište u Višnjićevoj ulcii, na levoj obali Lepenice kod Ćiftine ćuprije, danas iza Stare pošte i tu je izgrađena zgrada Doma. Kasnije su tu čuvana i ratna siročad. Kapacitet je bio za oko tridesetoro dece i staraca. Za vreme Prvog svetskog rata okupatorska vlast je preuzela na sebe smeštaj ratne siročadi u posebne azile, pa se Dom u potpunosti preorjentisao na staranje o iznemoglim i samohranim starcima i staricama. Vremenom je poklon g.Vajferta, kako su pisale novine postao mali da bi odgovarao po svemu nameni, pa je pokrenuta izgradnja novog doma, na imanju Ignjata Bajlonija.
Interesantno je da u Kragujevcu ne postoji nijedna slika, nijedan dan pomena ili spomena na Đorđa Vajferta i Ignjata J. Bajlonija osim zajedničkog pomena svim zadužbinarima u pravoslavnoj crkvi. Sve do početka dvehiljaditih njihov dar je bio pokopan u zaboravu.