Zašto opozicija mora da zadrži mandate

Izbori 2023 Komentar naslov Politika

Ponovo se javljaju oni dobro poznati glasovi kritike svega i po svaku cenu, koji idu i dotle da traže da se građanska opcija, Srbija protiv nasilja, odrekne svojih mandata. Ti glasovi, nadam se nesvesno, pozivaju građansku Srbiju da sama izvrši svoju kastraciju.

Posle poraza Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2012. godine građanska Srbija se u političkom smislu odlučila na samouništenje.  Demokratska stranka je razarala samu sebe i to u meri da joj pomoć vlasti u tome nije ni bila potrebna, Ujedinjeni regioni su se utapali u SNS, a LDP je polako, ali dosta sigurno nestajao.  Nestaju lokalni odbori, stranke se bave sobom i svojim unutrašnjim sukobima, birači su zaboravljeni i tako 2014. godine dolaze izbori na kojima SNS sam dobija 158 poslanika, a vladajuća većina broji preko 200 poslanika (SPS je tada dobio 44 mandata).

Zatim nastupa period u kome građanska javnost preuzima na sebe zadatak da u potpunosti uništi ono što stranke same nisu uspeleDok SNS i SPS grade svoju infrastrukturu, osnivaju i jačaju lokalne odbore, prožimaju sve pore našeg društva, građanska Srbija zauzima stav da je protiv ovako savršeno organizovane političke mašinerije najbolje boriti se negacijom politike – mi nećemo stranke, mi nećemo političare, mi nećemo da se organizujemo.

Sladostrasno se uživa u nipodaštavanju, pa čak i ismevanju partijskog delovanja i bilo kakvog sistemskog angažovanja.  Građanska opozicija počinje da koketuje sa bojkotom Skupštine već od 2017. godine, da bi početkom 2019. ona nju i konačno napustila.  Ovo napuštanje Skupštine se poklapa i sa protestima „1 od 5 miliona“. Ti protesti su u velikoj meri bili krešendo koncepta da se politika može voditi bez političara i upravo su oni razotkriće potpunog kolapsa građanske opozicione scene.

Mama Bake Praseta

Svoje delovanje srpska opozicija će svesti na uži centar Beograda, a stepen beznađa i bezidejnosti najbolje se mogao videti u činjenici da se na velikom i veoma brojnom mitingu ispred Skupštine u aprilu mesecu 2019. godine građanima obratila i žena predstavljena kao mama Bake Praseta. Tata valjda nije bio u mogućnosti da dođe.

Tada nastupa vreme bojkota izbora, ali sem veoma malih izuzetaka kampanje da se građani animiraju za sam bojkot nije bilo, niti je bilo pokušaja da se on iskoristi za jačanje infrastrukture opozicionih partija za neke buduće izazove.  Bojkot nije uspeo, Vučić je dobio Skupštinu bez opozicije, što mu je omogućilo da do kraja završi posao potpunog zauzimanja države.

Izdizanje građanske opozicije

Međutim, uprkos svemu ta građanska Srbija uspeva da se nekako podigne i da na talasu novih protesta, referenduma za promenu Ustava, kao i još jednih predsedničkih izbora ponovo smogne snage da izađe na crtu SNS-u i Aleksandru Vučiću.  2022. godine, dakle pre godinu i po dana, građanska Srbija uspeva da ostvari 19 odsto glasova raspodeljenih na dve liste (Ujedinjeni za pobedu Srbije i Moramo), a u parlament ulazi njen 51 poslanik.

Na beogradskim izborima ove dve opcije osvajaju ukupno 32 odsto glasova, a ako se u obzir uzmu i glasovi liste koja nije prošla cenzus, Ajmo ljudi, onda je ovom polu pripalo čak 35 odsto glasova.

Od tada partije građanske opcije u Srbiji prave određene pomake. Parlament ponovo postaje mesto za političke rasprave i tema medija (poslednji put je to bio 2018. godine).  Dolazi do promena na političkoj sceni.

Odlični izborni rezultati

U verovatno do sada najnepovoljnijim uslovima građanska opcija izlazi na izbore 2023. godine i ostvaruje odličan rezultat.

Prvo ona na parlamentarnim izborima osvaja 24 odsto glasova – više i to značajno više nego bilo kada u poslednjih 10 godina.  A pošto se poslednjih dana često pominje 1996. godina, ona je ostvarila i bolji rezultat nego koalicija Zajedno (SPO-DS-GS) na saveznim parlamentarnim izborima održanim te godine (koalicija Zajedno je tada osvojila 22 odsto glasova) i to u uslovima većeg medijskog mraka i bez ikakve podrške spolja.

Uprkos svim preprekama, sa infrastrukturom koja je još uvek u nastanku, ali ojačana iskustvom izbora iz 2022. godine i sa godinu i po dana političkog institucionalnog rada, građanska politička opcija ostvaruje značajan napredak, pre svega u Srbiji.

U Beogradu ona uspeva da okupi sve glasove na koje je i teorijski mogla da računa na izborima 2022. godine.  SNS i Aleksandar Vučič, koji su do pre samo neku godinu slavodobitno objavljivali pobede u svakoj mesnoj zajednici, počinju da gube i to ne samo u beogradskim opštinama.

I pored sve krađe, prevara, zloupotrebe državnih resursa i medijskog mraka oni gube i u Medijani u Nišu, u velikom delu Novog Sada, ne uspevaju da sastave vlast u Ljigu, Kraljevu, a opozicija i to građanska opozicija, postaje značajan politički činilac širom Srbije gde u gradovima kao što su Požega. Pančevo ili Užice ona dobija sličan procenat glasova kao i u Beogradu. Građanska opcija počinje da se vraća u Srbiju.

Ako je za nešto kriva, građanska opozicija, odnosno Srbija protiv nasilja je odgovorna zato što je imala lošu kampanju i zato što nije umela da objasni koliki je uspeh postigla. S druge strane dolazi do potpunog urušavanje desnice, ali za to valjda niko ne može da optuži građansku Srbiju.

Pozivi na samokastraciju

I sada se javljaju oni dobro poznati glasovi kritike svega i po svaku cenu, koji idu i dotle da traže da se građanska opcija, Srbija protiv nasilja, odrekne svojih mandata. Ovi glasovi, nadam se nesvesno, pozivaju građansku Srbiju da sama izvrši svoju kastraciju, da se sama odrekne onoga što je pošteno zaslužila, da odbaci poverenje više od 900.000 građana ove zemlje i da se svojevoljno vrati tamo gde je bila negde 2020. godine.  Jer pogledajmo šta bi to tačno značilo vraćanje mandata koalicije Srbija protiv nasilja:

1. Po sili zakona (na našu žalost mnogi od javnih poslenika nisu skloni upoznavanju sa sadržajem istog pre iznošenja svojih stavova u javnosti) 65 poslaničkih mandata ove koalicije bi se preraspodelilo ostalim partijama, na prvom mestu SNS-u koji bi onda umesto 128 imao 177 poslanika. SNS bi sam stekao ustavotvornu većinu pa bi opet mogao da razmatra ideje poput produženja broja mandata Aleksandru Vučiću – zašto da ne, kad su mogli i Mađari i Turci, a i Rusi, što ne bismo mogli i mi.  A međunarodna zajednica se čini spremna da dosta progleda kroz prste našem lokalnom kabadahiji.

2. Tri godine političke borbe bi bile bačene u vetar. Sve bi moralo opet iz početka.  Sve ono što je urađeno, a urađeno je mnogo, bi bilo uzaludno. Građanska Srbija bi ponovo trošila sebe pokušavajući da pronađe nešto novo, ponovo bi lutala novim stranputicama. Ovako nešto odgovara samo onima koji nisu uspeli da ih građani prepoznaju kao svoj izbor. Eto im nove šanse. I onima koji mogu da budu zanimljivi samo u uslovima negacije politike. Da je zajedljivo i podsmešljivo komentarišu – da puno toga smatraju, ali da u stvari nikada ništa ne urade.  Stoga nije ni čudo što neki koji su podržali upravo takve liste pozivaju na vraćanje mandata, umesto da se možda bave time što su im se liste oslanjale na falsifikovane potpise, što su dobile manji broj glasova od broja sakupljenih potpisa, i što im predstavnici u izbornim komisijama glasaju sa SNS.  Zanimljivo je i da ti isti veoma dosledno propuštaju da pozovu desnicu da vrati svoje mandate, mada ova tako nešto i ne nudi.

3. Velike mahinacije SNS-a na ovim izborima otkrivene su i zato što je opozicija imala znatno veći broj kontrolora, ali i članova u izbornim komisijama – a njihov broj neposredno zavisi od prethodnog izbornog uspeha. Drugim rečima, koliko god to neverovatno zvučalo, nama je skromni izborni rezultat 2022. godine omogućio da dođemo u priliku da ove godine uhvatimo SNS u krađi.  Da imamo dovoljno ljudi, da imamo pravo na to da imamo dovoljno ljudi da razotkrijemo njihove prevare – dakle ne više da u njih sumnjamo, već i da ih nedvosmisleno dokažemo. Tako bismo vraćanjem mandata došli u poziciju da umesto veće prednosti na nekim sledećim, u odnosu na ove izbore, mi sami sebe vratimo tamo gde smo bili pred izbore 2022. godine. Priznaćete da bi to bilo dosta suludo.

4. Srpska građanska opozicija bi trebala da se odrekne mandata u čiju legitimnost ama baš niko ne sumnja. Dakle, onaj ko je svoje mandata nesumnjivo pošteno zaslužio bi iste vratio i omogućio onome ko je na izborima krao da stekne još neke, nelegitimne, mandate. Sem šizofrene potrebe za samokažnjavanjem ja ne mogu da vidim logiku ovakvog poteza.

(Ne)moralni argument

Konačno tu je i na prvi pogled moralni argument da se ne prihvataju rezultati pokradenih izbora i da se Vučić ostavi da sam vlada.

Oni koji zastupaju ovakav pristup bi morali da objasne građanima da takav bojkot ima smisla samo ako ga prati bojkot čitavog društva. Novinari bi morali da zamrače svoje kanale, novine bi trebale da prestanu da izlaze, profesori i studenti bi trebalo da ostanu kod svojih kuća, sudije bi trebalo da prestanu da sude.  Jer ako takvog zajedničkog pristupa nema onda je samo izlazak iz političkih tela potpuno besmislen. Čak i na nivou pokazivanja stava.

Mi možemo i da odustanemo od izbora kao oblika promene vlasti.  Ali i to ima svoje mračne implikacije. Tada bismo mi birali ili da prihvatimo da se nikada i ne pitamo ko će vladati Srbijom, ili bi poziv na napuštanje institucija morao da podrazumeva i poziv na ne samo građansku neposlušnost, već i pripremu za preuzimanje vlasti na ulici.  Jer smo se sami odrekli prava i šanse da pokušamo da to uradimo mirnim putem – za šta su izbori, ma kakvi oni bili, jedini način.

Na ovako nešto mogu pozivati samo nepošteni, neodgovorni ili pak neuki ljudi, naročito ako za tu borbu u prve redove ne nude sami sebe i svoje bližnje. Srbija ne mora da ide najgorim od svih mogućih puteva, a to je svakako onaj međusobnih sukoba. Ona ima pravo na bolju i nesrećom neopterećenu budućnost i za nju se vredi boriti.

A oni koji kažu da će ta borba biti brza i laka lažu.  Neće.  Ali je samo u njoj smisao, jer samo nam ona nudi šansu da svojoj deci ostavimo nešto bolje.

Zato ni jedan jedini mandat nazad! Oni obavezuju svoje nosioce na tu borbu! I kao njihov glasač ja očekujem da vidim svoje predstavnike tamo gde sam ih svojim glasom poslao!

Piše: Lični stav Prof. dr Svetislav V. Kostić, Vreme
Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Tagovi:

1 thought on “Zašto opozicija mora da zadrži mandate

  1. Predlog o vraćanju mandata je idiotski i verovatno potiče iz naprednjačke kuhinje. Nije ni dobronamerna i ima sve odlike političkog samoubistva. Ko god da ga je dao verovatno je saradnik nekih novoformiranih tajnih struktura državne bezbednosti jer samo odatle mogu da se plasiraju tako opasne priče.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.