Ponedeljak, 1. aprila, rano jutro
Gotovo je sa spavanjem noćas, a i nije bilo neko spavanje, više iscepkanost sna, zbog kašlja koji ulazi u treći mesec. Uzbuđena sam, uzburkana događanjima tokom prethodnog vikenda koji sam provela u Somboru sa ciljem da odgledam predstavu Gorčina Stojanovića „Semper idem“, po izuzetnom romanu Đorđa Lebovića. U njoj igra naš Kragujevčanin Marko Marković, dobitnik „Sterije“ i „Miloša Žutića“ za glavnu ulogu u ovoj predstavi, jedan od Slajinih glumaca, da ne kažem „Slajinih debila“, oni znaju zašto.
Već mi nedostaje smirenost ravničarske Vojvodine. Juče, na putu kući, jedan Somborac taljiga ispred mene, brzinom ne većom od 40 kilometra na čas, po pustom, ravnom i širokom austrougarskom putu, oivičenom travnjacima i rascvetalim drvećem. Ja se naravno, nerviram, vičem, psujem, što je tako usporio, što ne ubrza. Odjednom mi sinu pitanje: „A gde juriš Goco?“ Iz malog mozga mi izvire stih neke narodnjačke pesme koju počeh da pevušim, a čije reči pronađoh sad na internetu:
„Vrti život k’o severac krug…
… a gde žuriš, a gde žuriš, bato, bre
a gde žuriš, najbolje ti godine…
… Vrti život kao momak loš
sve nas troši i trošiće nas još.“
Kad smo se to, mi u Kragujevcu, počeli da trošimo, kad smo se rastrčali na sve strane, pa stalno negde jurimo, žurimo? Kad smo počeli da stvaramo saobraćajne kolapse u kojima niko nema strpljenja za laganu vožnju, niko ne primećuje da je došlo proleće, da su eno, na onom ćošku sazidali novu kuću, da ulicom šeta neka zgodna žena ili muškarac. Nemir nam se uselio u sve aktivnosti i stalno nas ubrzava. Razmišljam eto, o pozorištu, o kragujevačkoj kulturi uopšteno, o tome da se svakog dana organizuje neki program, ali da je sve manje nas na njima, jer ne možemo da stignemo da obiđemo sve premijere, koncerte, izložbe, tribine, filmske projekcije… U stvari, izgubila se jedinstvenost, posebnost, izuzetnost tih „događaja“ i ti ogluglaš, počneš da aplaludiraš svemu i svačemu, jer ti je otupeo osećaj, ili se pogubiš, pa ne ideš više nigde, čak ni u kafane koje su jednako postale praznog duha.
Da ne govorim o poslu, o jurnjavi za novcem, koja nas je napravila bolesnima, pa posle jurnjavi da se lečimo, pa jurnjavi za decom, da im obezbedimo što veće šanse u njihovoj sutrašnjoj žurbi…
Sa ovim mislima ulazim u Svetski dan ekologije duše.
Utorak, 2. aprila
Ova nedelja mi je, privatno, posvećena pripremi prezentacije za kurs „Holokaust u Srbiji – istorijska perspektiva“ Olge Manojlović Pintar na Studijama Holokausta, u organizaciji Centra za studije sećanja Univerziteta u Kragujevcu. Mnogo divnih ljudi prolazi kroz ovaj Centar, ne znam da li su Kragujevčani svesni da su dobili jednu grupu „društvenjaka“ kakvi su nam nedostajali koji vrlo ozbiljno promišljaju razne teme iz života. Moja tema za ispit je Samudaripen, odnosno da kroz primer spomeničke baštine Roma u Srbiji otvorim pitanje „anticiganizma“ nekada i sada“. Iščitavam razne tekstove i istraživanja, pa i ono iz 2002. godine, da 14,6% srpske populacije odbacuje Rome, devet odsto ih ne prihvata kao sugrađane, 20% kao komšije, 38% kao nadređenog na poslu, a čak 66% kao zeta ili snaju!
Sreda, 3. april
Teče polako treća Krstopoklona nedelja Velikog Posta za vernike Srpske pravoslavne crkve, među kojima sam i ja. Na kraju nedelje je Bogorodičin praznik Blagovesti. Vrtim po ustima ovu reč, kako milo zvuči. Blaga vest, radosna vest – jevanđelje… I Post je jedna vrsta „ekologije duše“. On nas poziva na to da stanemo i zapitamo se šta to radimo. Gde nam je duša, ka čemu su okrenute naše želje, napajamo li se blagim vestima ili onim drugima? Jesu li naše glave kante za đubre pa u njih puštamo svašta? Praštamo li, kajemo li se kada uradimo nešto loše, volimo li onog čoveka pored sebe? „Gospod je pastir moj i ničega me neće lišiti…“ Ali jesmo li spremni pre toga da ponovimo reči Bogorodice: „Evo sluškinje Tvoje, neka mi bude po reči Tvojoj.“ Jesmo li spremni da strpljivo čekamo da nam se otvore putevi kad nešto ne ide, da čekamo da se „ispuni punoća vremena“? Ili sve hoćemo kako mi hoćemo, odmah i sad.
Četvrtak, 4. april
Saznalo se – Danka Ilić, devojčica za kojom je tragao ceo region – nije živa. Deset dana hvatam sebe u tome da gledam ljude, posebno one sa malom decom i pitam se da li smo pali tako nisko da bi mogli kao roditelji, rođaci, komšije da napravimo nešto gnusno tim makanjama. Na kraju se potvrdilo da me intuicija nije prevarila, da je „pakao među nama“ kao što je to u „Vremenu“ odlično napisala naša Kragujevčanka Jovana Gligorijević. I ovaj zločin, koji nam se danas razotkrio, učinili su „obični ljudi, a dobrovoljni dželati“. Oni su umesto onog „budimo ljudi“, posle nesreće koju su izazvali, izabrali, da citiram Jovanu – da zaštite „svoju guzicu“. I baš ih je bilo za razmere propasti i ko trpi posledice. Sebično su verovali da će njima biti dobro, da će se oni izvući. Da se ne lažemo ovo, nije samo priča o stradanju male devojčice, ovo je paradigma života u zemlji kojoj narodni duh oblikuju laži, prevare, manipulacije, mitovi… Nemoćna sam, moj odgovor je krik sa Munkovog platna što se širi u koncentričnim krugovima.
Petak, 5. april
Čitava se rasprava povela na društvenim mrežama oko govora kojim se govori u kragujevačkom filmu „Za danas toliko“. Kažu, nije „kragujevački“, već ima primese kosovskog i govora svih ostalih došljaka u Kragujevac. Pa šta? Istina je da nemam uvo da čujem te nijanse, i da, zapravo, ne znam ni da li ja govorim „kragujevački“, iako sam što bi se reklo „rođena Kragujevčanka“. Za mene je raznolikost govora, jezika, načina života, oblačenja, običaja, kultura, naroda, rasa… bogatstvo, a ne problem. Plaše me Berlinski zidovi koje svuda oko nas postavljaju „čistunci“.
Subota, 6. aprila
Ručala sam sa Olgom Manojlović Pintar u „Oranici“. The pleasure is mine, što bi rekli Englezi. Imamo mnogo zajedničkih tema. Olga je članica multidisciplinarnog tima istoričara, filozofa, pedagoga, psihologa koji pomažu roditeljima dece poginule u „Ribnikaru“ da obeleže prvu godišnjicu masakra 3. maja i pomognu ustanovljenju memorijalnog centra. Sa još dve istoričarke kreirala je scenario za jugoslovenski paviljon u Aušvicu, koji bi trebalo da se otvori do sledećeg januara. Pričamo o planovima za 3. maj i teškoćama sa kojima se suočavaju. Sviđa mi se što je namera da se proslavlja život toga dana, da se u budućem memorijalnom centru afirmišu svi oni talenti kojima su obilovala ubijena deca, jer se tako nastavlja život. Znate, šta mi se najviše sviđa kod tih roditelja, kaže Olga i nastavlja – bez obzira koliko se raspravljali tokom tih razgovora, na kraju se svi zagrle. Ništa ne možemo postići bez ljubavi, samo ljubavlju može da se prebrodi zlo koje smo iskusili tog tragičnog majskog dana.
Nedelja 7. april, Blagovesti
„Zapamti san,
Na ovaj dan,
Kad si bio slobodan.
Zaboravi,
Baš svaki tren,
Kad ti je korak umoran.
Pogledaj sve
Proplanke
Sva mora
Dobre predstave
Pevaću ti
Gledati te
Samo teraj oblake.“
Za danas toliko.