Krenulo se sa predlaganjem kandidata za Đurđevdansku nagradu grada Kragujevca. Pa, hajde odmah, pre nego što se objavi bilo koja lista kandidata ili sastav komisije da kažem nešto o nagradi za novinarstvo. Zna se od ranije moj stav o tome da je ona retko kada, ali baš izuzetno otišla u prave ruke, a definitivno nije stigla do onih koji su je istinski zaslužili (Miroslav Jovanović, na primer).
Pa evo, sad bih da dodam par reči o tome, između ostalog i zato što se pojavila inicijativa da se ova nagrada dodeli mom prijatelju dr Draganu Vasiljeviću Ganetu iz Instituta za javno zdravlje, zbog redovnog obaveštavanja o statistikama o KOVID-u u Kragujevcu. Moj stav je da se nagrada za novinarstvo dodeljuje NOVINARIMA, a ne izvorima informisanja (kao u ovom slučaju), insajderima (recimo Aleksandru Obradoviću iz Krušika, neka novinarska nagrada…), pa čak ni propagandistima, tj. onima koji, kako se sada modernim jezikom kaže, bave pisanjem „kopija“ ili se bave content sadržajima.
Dakle, novinarska nagrada je za NOVINARE! Sa druge strane, moram da kažem da sam i generalno protiv dodeljivanja ove nagrade, sem u izuzetnim slučajevima. Da bi se uopšte nešto nagradilo valjalo bi da bude izuzetno. Mi, znate to i sami samo ako malo promislite, izuzetnih doprinosa novinarstvu, recimo u ovoj godini nemamo. ( U stvari pada mi nešto na pamet, ali morala bih da to malo isproveravam, tiče se rada Prvi, prvi na skali…) Ima nekih skormnijih doprinosa, ali ničega baš izuzetnog. Ta praksa nagrađivanja skromnih rezultata dovodi do toga da se mnogi diče nagradama koje, pri normalnim kriterijumima nikada ne bi dobili.
Koliko je bilo samo takvih promašaja kada je reč o Đurđevdanskoj nagradi! Sa druge strane i kada se desi neka kvalitativna promena to se ne primeti. Glupo je, znam da mogu biti kritikovana zbog toga, što ću uzeti za primer nešto što je direktno vezano sa mnom, ali ilustracije radi, kada je osnovan Radio Zlatousti to je trebalo da se nagradi. Zašto? Zato što smo te godine (2009.) dobili konceptualno novu, drugačiju radio stanicu od onih kakve imamo u Kragujevcu (komercijalne, tada i javnu Radio Kragujevac), kako mi volimo da se reklamiramo „prvu crkvenu radio stanicu u Kragujevcu i Šumadiji“. U to vreme koncept crkvenih radio stanica još nije bio razvijen, učili smo u hodu, postojale su samo dve crkvene radio stanice cetinjska i valjevska. Dakle, kratko rečeno to je bio kvalitativan pomak (makar u pokušaju) u našem gradu. I to je trebalo da se prepozna.
Mi nagrađujemo tolk show, na primer. Sedneš u fotelju i razgovaraš sa sagovornikom. To je degradacija struke, bar ja tako razmišljam. Druga novinarska tema koja mi je isto inspirativna danas bio je intervju dve moje koleginice o raspisanom Konkursu za sufinansiranje javnog interesa u informisanju. Prva pita drugu da se izjasni šta misli o SUBVENCIJAMA za medije. Druga jasno odgovara da su subvencije zabranjene i da se ovde ne radi o subvencijama nego o finansiranju javnog interesa u informisanju.
Zašto je zanimljiv ovaj dijalog? Zato što ni novinari još uvek ne barataju dobro terminima i ne shvataju o čemu se radi kada je reč o FINANSIRANJU JAVNOG INTERESA U INFORMISANJU, a možete misliti kako se onda snalaze članovi komisija, političari i svi oni koji bi da manipulišu (poput našeg Predsednika) da oni pomažu medije, pa hoće-neće. Subvencije su zabranjene Zakonom, te subvencije koje se dodeljuju u našem gradu Radio televiziji Kragujevac su zakonski sporne (doduše iskorišćene rupe u drugim zakonima)! Ono što je zakonom regulisano i što se finansira je JAVNI INTERES svih nas da neke teme budu u medijima obrađene od strane profesionalnih novinara koji to umeju da rade, a ne raznoraznih diletnata, skribomana lažnih vesti i sličnog.
Konačno i treća tema. Novinari kao struka prozvani su u jednom postu da su već počeli da se udvaraju vlastima da bi njihovi sadržaji prošli na pomenutom Konkursu. Ne kažem da toga nema, nego kažem da nije dobro uopštavati. Ako neko ima sigurne činjenice i može da dokaže da neko sada kalkuliše nek istupi sa tim dokazivim činjenicama, ostalo su insinuacije i uvrede za novinarsku struku. Nisam se tu ja uvredila kao Goca Jocić, nego ja kao deo novinarske branše branim struku od paušalnih kvalifikacija. Mi svi znamo kakvo je novinarstvo danas i znamo ko je sve zalutao u našu struku, ali ako hoćemo nešto da menjamo (ako smo recimo opozicioni političari) onda se to menja promenom ponašanja, nema više paušalnog kvalifikovanja, olakih ocena nedokazivih i neproverivih.
A tema je bila zašto novinari nisu proverili biografiju člana gradskog veća na američkim internet sajtovima gde bi otkrili da je bila neka krađa kod jednog od njih. Dubinske provere biografija novinari rade ako pišu istraživačke tekstove poput onih koje je Krik objavio o sudijama, ili ako se načuje nešto pa se proverava, ali zamislite novinara koji ide od biografije do biografije svakog člana Gradskog veća i proverava da li je, recimo -uzmimo je za primer – Gordana Damjanović slagala da je radila u Domu zdravlja, da li su tamo vodili disciplinske i ine postupke prema njoj, šta je DZ i drugima zgrešila, a šta ne, pa posle učinci u stranci, pa ovde onde, svašta piše u tim biografijama… Koji bi to rad bio i dokle bi nas odveo! Dakle, ponoviću: dobro je i od srca čestitam onima koji su otkrili neke nedoslednosti u biografiji jednog člana Gradskog veća, naročito ako se dokaže da su oni, a ne on u pravu (imamo dve verzije istog), bilo bi dobro da su to otkrili i novinari, ali ipak, nije novinarski propust što nisu to oni prvi saznali.Sve je ovo deo pogrešnog percipiranja novinarske struke i potom širenja takvih mišljenja u ovom našem zbunjenom i izluđenom društvu. Bar ja tako mislim.