Nema perioda na koji su Kragujevčani ponosniji od doba kada je ovaj grad bio prestonica Srbije. Ta činjenice se uvek gordo ističe, prave se muzejske virtuelne postave koje treba da posetiocima dočaraju život grada u Miloševo doba. Porodici Ognjanović ne treba takva virtuelna jer je njihova realnost strašna – oni žive u kući sagrađenoj tada, pre više od dva veka.
Jesenja kiša samo lije i sliva se niz zidove kroz krov od ćeramide i plafon koji je odavno pukao i na mnogim mestima je potpuno pao. Popucali su svi zidovi, ragastovi, malter se odronio, instalacije odavno otišle, iz podruma, kroz rasenjene drevne daske bije isto tako pradrevna memla i duja kao iz srednjovekovne tamnice. Vlaga je na sve strane.
Kiša ne staje, kao ni muka Ognjanovića koja traje decenijama.
- Svuda prokišnjava. Idemo u čizmama. Sve nam je uništeno: nameštaj, ćebići, posteljina. Staklariju smo odavno izneli iz kuće da se ne sruši na nju. Struje nema jer je instalacija odavno otišla, kupatilo je neupotrebljivo, navodi samo deo problema koji ih je zadesio u njihovom životnom prostoru Jelena Ognjanović, koja živi u ovoj kući u Ulici Kneza Mihaila broj 13, u kragujevačkom naselju Mala Vaga.
Sem nje, u kući iz Miloševog doba žive još sin Đorđe, koji je stoprocentni invalid i kojem je nepohidna celodnevna tuđa nega i pomoć, starija ćerka Snežana sa sinom Stevicom i mlađa ćerka Slađana, takođe sa sinom Vasilijem. Suprug Dragan preminuo je pre dve godine.
Jelena Ognjanović (65), danas penzionerka, radila je više od 42 godine u kragujevačkom Gerontološkom centru. Od firme je i dobila ovaj objekat kao privremeni smeštaj za stanovanje pre punih 35 godina. U međuvremenu, zdanje sa početka pretprošlog veka dodatno je oštećeno prilikom bombardovanja Zastave 1999. godine jer ih od fabrike deli samo pruga.
Više puta su pokušali da obnove ili srede deo kuće u kojoj žive, ali to nije moguće jer je zdanje, kao kulturno dobro, pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac.
- Pre 15 godina suprug i ja došli smo do nekog novca koji smo želeli da uložimo u renoviranje, ne bi li makar malo upristojili uslove u kojima živimo ali smo tada odbijeni jer obnova može da se uradi isključivo po projektu Zavoda za zaštitu spomenika kulture a oni nikada za to nisu imali novca, objažnjava Jelena začarni krug nemoći u kojem se nalaze već pune tri i po decenije.
Te, 2007. godine, njenom pokojnom suprugu Draganu odobreno je da podigne montažni objekat od rigipsa od 20.-tak kvadrata na mestu stare šupe tako da jedan deo porodice danas preživljava u adaptiranoj šupi.
Zbog svog problema više puta su se obraćali svim mogućim nadležnim instancama, čak i samom predsedniku Vučiću (dva puta), Ministarstvu kulture, lokalnim vlastima, gradonačelniku Dašiću, Zavodu za zaštitu spomenika.
Iz sekretarijata predsednika Vučića su im odgovorili, ali prebacujući njihov problem na lokalne vlasti.
- Oni imaju neke ideje i inicijative ali nemaju novca da ih realizuju. Dok se to ne ostvari, a ide zima gde i kako ćemo mi da živimo, ogorčena je Jelena Ognjanović, dodajući da joj je „dosta svih opštinskih organa, uprava, društvenih delatnosti, zavoda za zaštitu spomenika i ideja i inicijativa”.
Po njenom mišljenju trenutno je sa porodicom bliža kontejnerskom smeštaju na ulici nego rešavanju stambenog problema.
Ognjanovićima je ponuđen socijalni stan ali oni to ne žele:
- Mi smo svoj deo kuće, odavno, uredno otkupili, a socijalni stan, nije moj i iz njega mogu da me izbace kada god hoće, Ja nisam izbeglica. Ovde sam rođena, živela, radla u Gerontološkom centru preko 40 godina, i sad trebam da ostanem na ulici, ističe ona
Ni grad ni Zavod nikada, uprkos lepim idejama i inicijativama za osmišljavanje i prenamenu zadanja iz Miloševog prestoničkog doba nije im ponudio da im isplati tržišnu vrednost njihovih 30 kvadrata (plus montažni objekat) niti da im u zamenu da akdekvatan stan.
Sem njih, u kući u Kneza Mihaila broj 13, čije su spoljne grede skroz popustile i samo što se ne obruže su još tri podorice. U jednom delu, koji je najviše oštećen, vlasnici su umrli i potomci retko dolaze a u druge dve familije je životni prostor u sličnom stanju.
Direktor Zavoda za zaštitu spomenika Kulture Kragujevac Nenad Karamijalković kaže da su im se vlasnici ovog objekta (ima ih četiri) u više navrata obraćali u vezi problema koje imaju sa stanjem u kome se objekat nalazi. Stručna ekipa Zavoda svaki put je izlazila na teren i sačinjavala izveštaje i propisivala odgovarajuće mere tehničke zaštite, koji su prosleđivani odgovarajućim gradskim službama u skladu sa problemima koji su konstatovani na objektu.
- Tako je 2008. godine u saradnji sa Gradskom upravom objekat delimično prepokriven, čime je sprečeno prokišnjavanje i njegova dalja devastacija, kaže Karamijalković.
Međutim, brojni poblemi koje ovaj objekat ima (vlaga u podrumu, neadekvatne vodovodne i elekto-instalacije, neadekvatno dorađivani delovi) i dalje ostaju nerešeni.
- Zakon o kulturnim dobrima je decidan i propisuje da je vlasnik objekta koji je proglašen za kulturno dobro, odnosno sopstvenik dužan da „čuva i održava kulturno dobro i sprovodi utvrđene mere zaštiteˮ. Nažalost, zbog lošeg socijalnog stanja vlasnika objekta to do sada uglavnom nije bilo moguće sprovesti u delo, ističe Karamijalković.
I on navodi da su u objektu nepropisno izvedene elektro i vodovodne instalacije koje fizički ugrožavaju objekat, i da je na ovaj kao i sve ostale porbleme u ovom zadnju Zavod više puta u proteklom periodu ukazivao i vlasnicima i nadležnim organima kroz svoje izveštaje, ali da vlasnici nemaju finansijskih mogućnosti da preduzmu odgovarajuće snacione mere, niti da se staraju o tekućem održavanju objekta.
- U ovom slučaju postoji više otežavajućih okolnosti. Jedna je već pomenuto pitanje vlasništva, a pored toga treba reći da je ovaj objekat tokom vremena pretrpeo brojne izmene, naročito u unutrašnjem delu, kada je podeljen na četiri stambene jedinice, čime su u znatnoj meri narušena njegova spomenička svojstva, ističe on.
Kao moguće rešenje Karamijalković navodi inicjativu i „primere dobre praske” poput zdanja u Ulici Svetozara Markovića – Denin konak i bife „Lovac” kojom bi se autentična zdanja prestonog Kragujevca zaštitila i posele rekonstrukcije dobila za nemene kulture, turizma i ugostiteljstva.
- Međutim, i u ovom slučaju postoji više otežavajućih okolnosti. Jedna je već pomenuto pitanje vlasništva, a pored toga treba reći da je ovaj objekat tokom vremena pretrpeo brojne izmene, naročito u unutrašnjem delu, kada je podeljen na četiri stambene jedinice, čime su u znatnoj meri narušena njegova spomenička svojstva, zaključuje on.
Sve to znaju i Ognjanovići ali im zbog tog nije ni malo lakše. Jesen je već tu, a tek ide zima koju čekaju u kući staroj više od 200 godina.
Kuća kneza Petra Tucakovića jedna od prvih u Paliluli
Kuća u Ulici Kneza Mihaila br. 13 (bivša ul. JNA br. 11) je utvrđena za kulturno dobro – spomenik kulture 1971. godine. Kuća je podignuta u prvoj polovini 19. veka i pored istorijskog značaja (pripadala je Petru Tucakoviću – gružanskom knezu, komandantu Sredotočne vojne komande i članu Državnog saveta) ima i nesumnjivih arhitektonskih i etnografskih vrednosti, navodi se u dokumetaciji Zavoda za zaštitu spomenka kulture Kragujevac.
Pripada tipu razvijenih prizemnih zgrada kakve se u to vreme pretežno podižu u našim gradovima. Sagrađena je u bondručnom konstruktivnom sistemu sa ispunom od opeke, malterisana i okrečena u belo, višeslivnog krova pokrivenog ćeramidom.
Pored toga, prema nekim podacima, kada je knez Miloš sazidao konake oko dvora pristupio je regulisanju gradnje u Kragujevcu, koji se kao prestonica naglo počeo razvijati. Tada je naložio Petru Tucakoviću da podigne svoju privatnu kuću na početku Palilula kako bi se gradnja ubuduće razvijala i u ovom pravcu, što je po mišljenju stručnjaka Zavoda uadarilo temelje razvoja urbanizma u Kragujevcu.