Bilo je to kao u pesmi „Sastalo se društvo staro”. Baš društvo i baš staro, članovi – kako sami sebe oslovljavaju – dve zlatne generacije „ljubičastih”, a ljubičasti su po boji dresova koje su uvek nosili fudbaleri „Jadrana”. Prvi „zlatni” igrali su od 1964. do 1969, drugi od 1973. do 1978. godine, a pozlatili su ih najveći sportski uspesi u ova dva perioda, kada su se takmičili u Šumadijsko-pomoravskoj ligi. Ona je tada pokrivala šira područja Kragujevca, Kruševca i Svetozareva (kasnije Jagodine).
Mesto okupljanja „Paligorić”, a gde bi drugde Vašaranci, ne svi po mestu gde žive, već po adresi na kojoj „stanuje” njihov „Jadran”, i to u ulici koja nosi ime jednog jedinstvenog i pravog Vašaranca – Borivoja Petrovića. Ima tu prave simbolike, drugo zlatno „Jadranovo” doba prilično se podudara sa zlatnim dobom Kragujevca kada ga je Bora vodio.
Zlatna generacija
Na „prozivku” prošle nedelje iz prve zlatne generacije „Jadrana” javili su se Dragoljub Bata Marijan, Miroslav Milovanović Mire, Ljubomir Milovanović Planac, Đorđe Mladenović – Đoka Ćevap, Nenad Tomašević i naravno, Dobrivoje Srećković, koji je i sada, kao i nekih ranijih godina, glavni organizator okupljanja starih „ljubičastih”. A koliko su oni zaista stari govori podatak da su za „Jadran” igrali još pre šezdesetak godina. Razumljivo je što iz tog tima mnogi više nisu među živima.
Iz druge zlatne generacije u „Paligorić” su došli Miloš Stevanović – Miško Buva, Milovan Srećković, Zlatko Dejanović, Milan Marinković i Milorad Marinković – Mića Kriminalac, koji je igrao u međugeneraciji.
Svi prisutni dobili su zahvalnice koje je osmislio, uradio i dodelio Dobrosav Glišić Kića, sekretar kluba od 1965. do 2015. godine, jedan od najodanijih ljudi „Jadranu”, njegov hroničar i istoriograf.
A povod za ovo okupljanje bilo je nezaboravno sećanje na gostovanje beogradskog „Partizana” 24. februara 1965. godine, kada je „Partizan” bio jesenji prvak Prve savezne lige velike Jugoslavije, tu sezonu završio je kao pobednik, a već naredne godine igrao je u finalu Lige šampiona Evrope, što je najveći uspeh u istoriji kluba. Dakle, došao je „Partizan” na prijateljski susret sa „Jadranom”, utakcima je odigrana na Gradskom stadionu (tada se još nije zvao „Čika Dača”), vreme je bilo grozno, veliki sneg, ali je utakmici prisustvovalo oko sedan hiljada gledalaca. Pobedio je „Partizan” sa 2:0, mada rezultat nije bio u prvom planu.
Novine su tada zabeležile da je „Partizan” igrao u sastavu: Ćurčić, Jusufi, Krajišić, Bečejac, Davidović, Grebenarević, Vislavski, Petrović, Vukelić, Galić i Mihailović. U timu „Jadrana” bili su: D. Pantić, R. Savić, D. Marijan, D. Đoković (kapiten), LJ. Milovanović, M. Nikolić, P. Tomašević, D. Marić, S. Nikolić, D. Srećković, S. Đurić, R. Ristić, T. Đurić, M. Milovanović, D. Krivokuća, M. Ivanović, D. Cvetković, M. Nešović, trener M. Bećarević. Neka ostane sve zapisano.
Druženje u „Paligoriću” bilo je baš, baš, baš… Kao da su se sastali momci iz 1965, a ne nekadašnji igrači koji su pregurali osamdesete godine, bar oni iz prve zlatne generacije. Vratili su se u davno vreme loptanja, otvorila se čak i rasprava „ko je bio najbolji”, ko podbacio na nekoj utakmici, ali sve u duhu i stilu koji je Kića Glišić još davno objasnio kao sportski kodeks: „Zbližavanje, druženje, omasovljenje, razvoj i unapređenje fudbala na principima čistog amaterizma i fer-plej igre”.
Dobrivoje Srećković – Srećko Mačak (nema ljutnje kod oslovljavanja nadimcima) ispričao je kako je bio u Zagrebu na ispraćaju velikog Miroslava Ćire Blaževića, da se tamo sreo sa mnogim starim znancima. Podsetimo, posle igračke karijere Srećko je bio fudbalski sudija, godinama u prvom rangu saveznih sudija, i „delio je pravdu”, kako se kaže, svim jugoslovenskim klubovima, naravno i onim vodećim.
Na početku klub pitomaca
Nije, međutim, početak „Jadrana” utakmica sa „Partizanom” 1965, to je bio samo događaj koji se trajno pamti. Klub je nastao mnogo ranije – 1925. godine. Inicijativa je potekla od pitomaca Vojno-tehničke škole, posebno onih koji su stanovali u internatu, pa su slobodno vreme posle nastave i obuke u radionicama koristili za rekreaciju, najčešće za loptanje.
Predlog je prihvaćen i doneta je odluka o formiranju fudbalskog kluba, mada nije poznat tačan datum osnivanja, zna se samo godina. Među osnivačima su bili i Dimitrije Antić i Ratomir Todorović (videti fotografiju) koji su se 31. januara 1999. slikali sa Dobrivojem Srećkovićem, kada je prvi imao 90, a drugi 87 godina.
Zanimljivo je kako je odabrano ime „Jadran”. Sve nas vodi ka Jadranskom moru, za koje su kragujevački pitomci tada znali samo iz geografije, osim jednog Dalmatinca, rođenog u Šibeniku. Predanje kaže da je baš on predložio naziv, mada je istovremeno dato i sasvim drugo objašnjenje – da je reč o skraćenici za „Jugoslovensko amatersko društvo radnika”.
Svejedno kako je kršten, „Jadran” je do danas očuvao svoje ime. Dobrosav Glišić i Dobrivoje Srećković kažu da je posle raspada Jugoslavije bilo sporadničnih predloga da se promeni ime, ali to nije prihvaćeno jer bi time bila narušena tradicija i prepoznatljivost kluba.
„Jadran” se bliži stotoj godišnjici postojanja i jedan je od najdugovečnijih fudbalskih klubova. Prva je „Šumadija”, osnovana je 1903. i sa BASK-om (Berograd) je najstariji klub u Srbiji, a stariji od „Jadrana” samo su još „Slavija” i „Mladi radnik” (1923), koji će 1929. godine promeniti ime u „Radnički”.
Prve tri godine „Jadran” je nastupao kao neregistrovan klub i igrao je sa takođe neregistrovanim družinama, uglavnom nedeljom popodne na Stanovljanskom polju ili u Vašarištu. Klub je ozvančio postojanje 1928. godine, u prvoj takmičarskoj sezoni igrao je u Kragujevačkoj grupi Beogradskog loptačkog saveza i među pet klubova zauzeo je treće mesto.
Početkom Drugog svetskog rata fudbal je, razumljivo, zamro i „Jadran” je obnovljen sredinom 1946. godine, ali je ostalo zabeleženo da su čak dvanaestorica članova kluba i uprave bili učesnici rata i nosioci partizanske spomenice.
Večiti amateri
U poratnom periodu, pa sve do danas „Jadran” traje u kontinuitetu, bilo je nekih kratkotrajnih spajanja i razdvajanja sa drugim gradskim klubovima, ali su „ljubičasti” ili „ljubičice”, kako su im Kragujevčani tepali, ostali „večiti amateri”. Takav je i naziv monografije koju je uradio Dobrosav Glišić Kića povodom sedamdesete godišnjice kluba, u kojoj je objavljen svaki dostupni detalj iz dotadašnje istorije „Jadrana”. Monografija je štampana 1997, kada se prikupilo para, a na unutrašnjoj stranici korica je pesma, klupska himna, „Ljubičasti Jadranci”, koju je napisao kragujevački pesnik Dimitrije Nikolajević.
„Večiti amateri” zaista su bili to, igrali su fudbal jer su voleli ovu igru, a profesionalci su bili u poslovima od kojih su živeli; većina je bila školski potkovana, neki su obavljali važne funkcije u privredi i uopšte u gradu, dakle reč je o uglednim Kragujevčanima. S druge strane, klub je bio „večiti siromah”, snalazio se za sportsku opremu, a sve druge troškove s mukom je pokrivao uglavnom sredstvima koje je dobijao od gradskih institucija.
Takođe, „ljubičasti” su godinama bili beskućnici. Sve do 1960. godine „Jadran” je koristio igralište kod nekadašnje Centralne radionice, a kada je vojska preuzela taj prostor, igrali su na šljaci na pomoćnom terenu Gradskog stadiona. Mesto za novo igralište „otkrio” je 1985. godine sekretar Glišić, bila je to zapuštena ledina u Vašarištu, pored starog strelišta i u blizini Sušičkog potoka.
Da bi se obavile sve procedure pre pravljenja igrališta dosta je pomogao Vlada Milovanović, istaknuti društveno-sportski radnik, ali sve je to potrajalo jer je trebalo napraviti i sportski dom sa svlačionicama, kupatilima, službenim prostorijama. Uz dosta muke ipak je sve završeno i 24. jula 1999. godine „Jadran” je svečano obeležio preseljenje na svoje igralište i u novu klupsku zgradu. Tada su utakmicu odigrali najmlađi – omladinska i kadetska selekcija, a početni udarac izveli su najstariji, već pominjani Ratko Todorović i Dimitrije Antić, osnivači i igrači „Jadrana” 1925. godine.
U novom sportskom centru postavljen je i klupski znak, visine skoro dva metra, izgrađen od armiranog betona, a osmislio ga je Dobrosav Glišić, koji je sa „Jadranom” od ranije porodično vezan, jer je njegov otac Lazar bio dugogodišnji predsednik kluba.
„Jadran” je najduže bio član šumadijskih i gradskih liga, koje su više puta menjale status i članice, zbog uslova u kojima je radio nije mogao da računa na neke više takmičarske domete, ali je tokom skoro vekovnog postojanja uživao simpatije Kragujevčana jer je njegov lep i maštovit fudbal bio primer dobrih odnosa igrača i članova uprave, drugarstva i – pravog, izvornog amaterizma.
Krasila ga je još jedna crta: „Znao je maksimalno da zaštiti službena lica – sudije i delegate od eventualnih fizičkih nasrtaja neobuzdanih gledalaca ili igrača, trenera i predstavnika gostujućih klubova, kao i od svojih nezadovoljnika”, kaže Dobrosav Glišić, dodajući da je na brojnim turnirima, kao po nepisanom pravilu, dobijao priznanja za fer-plej igru i sportsko ponašanje.
O posebnosti ovog kluba govori i to što je ukazivao gostoprimstvo na prijateljskim utakmicama poznatim domaćim ekipama, a često je pozivan u goste kod drugih. Osim pominjanog gostovanja „Partizana”, „Jadranu” su u goste dolazili „Crvena zvezda”, „Vojvodina”, splitski „Hajduk” čak tri puta, titogradska „Budućnost”, „Voždovački”, „BSK” (Beograd), francuski „Marselj”. A i ugostili su ih klubovi iz Šibenika, Knina, Đevđelije, Valandova, Kačareva, iz Srbije – na desetine.
Rastanak posle druženja u „Paligoriću” završen je pozdravom – doviđenja ili do viđenja. Ako ne ranije, 2025.godine, kada „ljubičasti” slave stoti rođendan kluba.
***
Ako čitalac pita čemu ovolika priča o jednom malom gradskom fudbalskom klubu, odgovor je prost – da se zna! Da se zna da ova sportska igra može da bude lepa, iako je amaterska, da može da čini zadovoljstvo ljudima i kada se ne obrću pare, da može da se bori za rezultate na terenu i biti vaspitan, kulturan, uljudan, druželjubiv… Da je moral iznad svega.
Kad bi samo nešto od ovoga moglo da vredi u današnjem profesionalnom fudbalu. Ali, to je pusta želja. Loptanje se pretvorilo u prljavi biznis, kriminalizovan do bola, u rukama je mangupa za koje zakoni ne važe jer se pajtaše sa uticajnim političarima, neki se nazivaju i menadžerima, koji talentovanim sedamnaestogodišnjacima trguju po belom svetu, kao što se prodaju prasad na stočnoj pijaci, koji kupuju i prodaju utakmice, koji takozvanu publiku oblikuju u huligane.
„Ljubičasti Jadranci”
Bravo, Jadranci! Bravo, LJubičasti,
Za lepotu igre i ljudske snove
O ljubavi, drugovanju i časti;
Neka vam lađe svim morima plove!
Ponikli u Srbiji međ prvima,
Opstali ste kroz vremena i mene –
Ime jadransko Šumadija prima
U nedra svoja nikad ne svene.
Napred, LJubičasti! Napred, Jadranci,
Vi čarima igre svakada vični!
S vama se rađaju novi izdanci
Da produže put na poreklo dični.
Od vas se uči viteštvu i slavi,
I kako se drži u porazima,
Kroz život ide po kalu i travi,
Pobeda stiče i odličje prima.
Dimitrije Nikolajević