Pre oko četrdeset godina urbanisti su predlagali da Ulica Svetozara Markovića (nekada Grobljanska) na poseban način bude zaštićena, tako što bi u njoj bila dozvoljena gradnja samo objekata niske spratnosti. Tada su i građene takve privatne kuće – prizemne, uvučene od ulice i sa ovećim dvorištima, pišu Kragujevačke novine.
Razlog za predlog takvog urbanističkog modela i te kako je postojao – da bi se sačuvala ambijentalnost kuća sa statusom kulturnih dobara, odnosno spomenika kulture, pre svega zbog njihovih istorijskog značaja. Naime, u Ulici Svetozara Markovića opstajalo je pet kuća koje su danas stare po oko dvesta godina jer su građene u vreme vladavine Miloša Obrenovića kada je Kragujevac bio prestoni grad.
Međutim, političari su nadvladali planere, pa su kroz takozvanu urbanu obnovu u Ulici Svetozara Markovića sagrađene višespratnice, a gradiće se i dalje, dok se kuće „pod zaštitom državeˮ urušavaju i nestaju.
Tri kuće u jadnom stanju
Zavod za zaštitu spomenika kulture je još posle Drugog svetskog rata i nešto kasnije za kulturna dobra proglasio pet kuća koje su građene oko 1820. godine. Tada je knez Miloš svojim bliskim saradnicima i uglednim Kragujevčanima dodeljivao placeve za podizanje privatnih kuća – sve u jednoj „linijiˮ, na pristojnom odstojanju od dvorskog kompleksa. One su sagrađene na stotinak metara sa leve strane sadašnje Ulice Svetozara Markovića.
Na početku je kuća Sime Milosavljevića Paštrmca, poznatijeg po nadimku Amidža, zatim je kuća dr Ilije Kolovića, poznatog srpskog lekara, koji ju je kupio od prethodno nepoznatog vlasnika. Potom je kuća na broju 15, takozvana prizemljuša, koja je sada u privatnoj svojini, a nije poznato ko je bio njen prvi vlasnik, pa odmah iza nje je privatni stan Nedeljka Stojkovića, poznatijeg kao knez Dena, koji je takođe radio u Miloševoj administraciji. Peta u nizu je kuća prote Miloja Barjaktarevića.
Dve poslednje građevine u dobrom su stanju, jer je Deninu kuću svojevremeno sredilo i sačuvalo Udruženje lovaca „Šumadijeˮ, koje i sada u njoj ima svoje prostorije, a protinom kućom gazduje Narodni muzej i ona suži i za razne istorijske postavke. Međutim, prve tri kuće u takvom su stanju da ne opravdavaju status zaštićenih spomenika kulture i njihovo naglo propadanje dešavalo se u nekoliko poslednjih godina. O tome dobro svedoče njihove fotografije od pre pet-šest godina i sada.
Idemo redom. U Amidžinoj kući na početku Ulice Svetozara Markovića, na broju pet, do pre dve godine živeli su ljudi koji su bili i njeni vlasnici, a onda je potencijalni investitor kupio kupio tu kuću, s namerom da na širem potezu gradi veliki stambeni blok. Navodno, on će ovu kuću da sanira i da brine o njenom očuvanju, mada će prema nekim idejnim rešenjima ona biti okružena višespratnicama, dakle biće u jednom novom neprimerenom ambijentu.
Međutim, otkad nema stanara stari Amidžin dom naglo propada. Kako se vidi na fotografiji, najviše je stradao trem ispred ulaznih vrata, jer su noseće grede oborene, pa je i krov u opasnosti od rušavanja. Novi vlasnik nedavno je ogradio kuću nekim sklepanim platnima i sada to deluje kao improvizovani tor.
Kuća u kojoj je živeo dr Ilija Kolović najveći je „stradalnikˮ među starim objektima u ovom nizu. Ona je dugo bila prazna, mada ima poznatog privatnog vlasnika, i služila je za okupljanje beskućnika, narkomana i sličnih problematičnih faca. Krajem septembra 2020. godine buknuo je požar i kuća je pretrpela veliku štetu. Posle toga je ostala tako poluizgorela, jedino je postavljena neka ograda, a onda je „nekoˮ baš na neradni 1. maj 2023. godine doterao bager da ostatke kuće sravni sa zemljom. Intervenisala je policija, obustavila rušenje, a na mestu zaštićenog spomenika kulture danas buja veliko divlje rastinje.
Kuća na broju 15, za koju se ne zna ko joj je bio prvobitni vlasnik, i sada ima svoje stanare i ona je u boljem stanju od prethodne dve. Međutim, i ova kuća se malo „nakrivilaˮ, popustio joj je krov, pa je potkočena sa dva drvena direka, baš ispod ulaznih vrata, što se na fotografiji vrlo lepo vidi.
Sve bi se moglo
Eto, to je „slika i prilikaˮ našeg odnosa prema istorijskom kulturnom nasleđu. Uzrok takvom stanju mogao bi da se traži u bezličnom argumentu manjka kulture, naročito kulture sećanja, međutim država ima normativna pravila prema kojima su određenim institucijama i ustanova definisane obaveze u zaštiti i očuvanju kulturnih dobara.
Napisan je Zakon o kulturnom nasleđu, još ranije Zakon o kulturnim dobrima, postoje razni pravilnici, uredbe i druga pisanija sa državnim pečatima, ali slaba vajda.
Brigu o kulturnim dobrima zvanično vode zavodi za zaštitu spomenika kulture, a njima nadređeno je Ministarstvo kulture. Međutim, koliko se (ne)uvažava reč struke vidimo po sudbini zgrada Generalštaba u Beogradu koje će zakonskom prečicom biti date na upravljanje, odnosno rušenje, američkom investitoru za izgradnju nekog hotelskog kompleksa.
Državni propisi obavezuju vlasnike kulturnih dobara, u ovoj priči to su kuće-spomenici kulture, da ih čuvaju i održavaju i da o svim promenama obaveštavaju nadležne ustanove. Oni moraju da ih „koriste na način koji ne može dovesti do njihovog oštećenjaˮ, a ne smeju da ih ruše, prepravljaju, dograđuju i slično bez saglasnosti nadležnog zavoda.
Međutim, ukoliko se privatni vlasnik ne pridržava ovih pravla, ako, na primer, nema sredstava ili nema dobru volju da obnovi i sanira zaštićeni objekat, lokalna samouprava može da pokrene svoj postupak. Konkretno, za kuće o čijem lošem stanju smo naveli konkretne argumente, mogao bi grad Kragujevac da proglasi javni interes, koji nije sporan, i da uradi eksproprijaciju, odnosno da ih kupi po tržišnoj ceni.
Šta potom? Kragujevački zavod za zaštitu spomenika kulture već ima projekte za njihovu sanaciju, on za to nema para, ali bi grad mogao da u njih investira i vrati im autentični izgled. Dakle, sve bi se moglo kad bi se htelo, samo treba imati svest o značaju kulturnog nasleđa.