Između popisa stanovništva od 2002. i ankete o poljoprivrednim gazdinstvima 2018. ugašeno 209.000 srpskih gazdinstava. Za koga se prazne srpska sela? –pita prof. Miladin Ševarlić, poslanik prethodnog saziva Skupštine Republike Srbije.
On je, zajedno sa Ljiljanom Bralović, i drugim aktivistima iz SEOSA, posetio kragujevačke poljoprivrednike i tom prilikom govorio za Glas Šumadije.
Institucije u Srbiji su potpuno urušene delovanjem onih koji su na vrhu vlasti. Da li je to sada Aleksandar Vučić, pre toga Tadić, pre toga drugi, treći ili ko će sledeći doći – to uopšte nije bitno. Bitno je da ovaj sistem ne može tako da funkcionište. Predsednik republike ima svega 18 članova u Ustavu posvećenih njegovim nadležnostima. Prema tome on nema nikakvu izvršnu vlast. On može kao predsednik Republike Srbije sa sugeriše. Njegov osnovni zadatak što se tiče zakona jeste da potpiše ukaz o proglašenju zakona. Kakav je to način da on reklamira zakon o eksproprijaciji, a da nema plaćanja? Da li bi u njegov stan mogao da uđe nego, a da ne plati?
Tokom poslaničkog mandata Ševarlić se zauzimao za pitanja koja su danas problem srpske poljoprivrede:
U Srbiji postoje dva budžetska leks specijalisa, jedan je 7% za nadležnosti Republike Srbije koje su prenete na Vladu Vojvodine, a drugi je 5% za poljoprivredu i selo. Od 2013. zaključno sa budžetom za 2022. godinu, srpski politički režim je izvršio budžetsku eutanaziju srpske poljoprivrede i sela jer je zakinuo poljoprivrednicima i žiteljima sela pošto se radi o podsticajima ne samo za poljoprivredu, nego i za razvoj sela, milijardu i sto miliona evra. Dakle, seljaci ne traže ništa, nego da im se vrati opljačkano. Oni se nalaze između čekića i nakovnja: nakovanj su proizvođači mehanizacije, hemije, mineralnih đubriva, semena i svega ostalog što poljoprivrednici koriste. Oni ne mogu da utiču ni na koji način na njihove cene i oni neće da posluju sa gubitkom. Oni ispostavljaju fakturu u punom iznosu. Poljoprivrednici moraju da predaju otkupljivačima jer je država prodala skladišne centre: silose, skladišta itd. u procesu privatizacije. To je došlo u mali broj ruku kulaka u agro-biznis sektoru Srbije, koji sada monopolski određuju cene otkupa. Prošle godine otkupna cena pšenice je bila 21,3 dinara po kg zajedno sa PDV od 8% za registrovana poljoprivredna gazdinstva – ove godine smo dogurali do 45 dinara u martu mesecu, kada je počela kriza u Ukrajini. To je više od dva puta viša cena i to nije zaradio seljak, već vrlo mali broj posrednika između seljaka i potrošača.
Šta su, prema mišljenju prof. Ševarlića, slabosti dosadašnjih blokada?
Blokade su samo vrh ledenog brega onoga što bi trebalo da bude. Trebalo je budu blokade u svim urbanim sredinama u Srbiji jer cela srpska ekonomija podređena je praktično samo urbanom stanovništvu. Vlastodršci se plaše samo građana koji će u gradovima napraviti pobunu. Seljaka se ne plaše zato što znaju da će seljaci pogotovo ako imaju stočarstvo morati svakog dana barem dva puta da im priđu: da ih nahrane, napoje, pomuzu, puste na ispašu itd, itd. – što u gradovima nije slučaj.
A kako naš sagovornik vidi rešenje sporne situacije?
Jedino razrešenje je promena partiokratskog sistema koji je ustavom dao pravo partijama da budu jedini nosioci kvazidemokratske vlasti – a sve partije su u sprezi sa kriminalom. Nema nijedne partije koja nije bila, nije sada i neće ubuduće biti u sprezi sa kriminalom ako je na vlasti. Ovi koji su u opoziciji ili su podanici ovih koji su na vlasti ili su na rubu propasti. Jedina šansa jeste dakle da se promeni ustavna odredba i da građanin bude nosilac demokratije i da građani po izbornim jedinicama po imenu i prezimenu predlažu svoje najbolje domaćine – od seljaka do doktora nauka, da ih biraju i da ih opozivaju. U jedanaestom sazivu, kada sam ja bio nestranački poslanik bilo je 79 lokalnih samouprava bez svog predstavnika u srpskom parlamentu. Ko njih zastupa? Nasuprot tome Novi Pazar imao je 5 poslanika, Kraljevo 5. Zašto? Zato što su se tako partijski lideri dogovorili – ko je od tih kandidata koje predlažu najveći idolopoklonik. Prema tome, oni se zaklinju na vernost svom šefu partije, a ne građanima Srbije i ne rade u korist naroda. To je prvi i osnovni razlog.
Piše: Janko Milošević