Odlazak Predraga Ejdusa, nenadmašnog pozorišnog, filmskog i tv velikana. Obožavale su ga kolege, publika, sufleri, garderoberi, novinari… Najbolja Sterijina škrtica, čovek velike geste u umetnosti i životu
PRVAK svih pozorišnih scena, glumački maratonac, borac bez premca, najbolja Sterijina škrtica, čovek “velike geste” u umetnosti i životu, strog i blag, ozbiljan i beskrajno duhovit – sve je to bio Predrag Ejdus. Jedinstven, drugačiji, osobene glumačke boje i pojave, poštovan i omiljen: kolege su ga želele za partnera, obožavala ga je publika, voleli sufleri, šminkeri, inspicijenti, garderoberi. I novinari. Omiljeni sagovornik, uvek spreman, direktan i neposredan. Jedan od onih kojima nije bilo potrebno da, naknadno, “autorizuju” ni sebe ni sagovornika.
“Redak zver”, kako bi rekao Milovan Glišić, u našem vremenu. Najbolji primer one maksime da čovek ne prestaje da se igra zato što stari, već stari što prestaje da se igra. A Peca Ejdus, večiti dečak našeg glumišta, igrao je – do poslednjeg daha. U njegovoj karijeri kao i životu bilo je svih atletskih disciplina: trčao je na duge staze, preskakao prepone, sam podizao svoje lestvice. Vlasnik je svih glumačkih rekorda. U jednom trenutku igrao je u sedamnaest “živih” predstava, kolege i prijatelji divili su mu se kako može da popamti naslove, a kamoli replike.
Ali, Predrag Ejdus je mogao sve: i da upadne u orkestarsku rupu, izađe iz nje i nastavi da igra, da se probudi u Beogradu a zaspi u Beču, da s probe jedne požuri na probu (ili izvođenje) druge predstave. Ponekad nije stizao ni da raspakuje kofere: dok su uveliko trajale pripreme njegove poslednje beogradske premijere (“Tako je ako vam se tako čini” Jagoša Markovića u JDP), on je nakratko “skoknuo” do Australije sa “Hipertenzijom”, a u gustom rasporedu nalazio je vremena i za probe “Gospode Glembajevih” za 68. Dubrovačke letnje igre.
U njegovom furioznom tempu nije bilo vremena za prebrojavanje jubileja i kurioziteta. Pomenimo samo dva: više od četvrt veka briljirao je u Sterijinom “Kir Janji” (režija Egon Savin) u matičnom, Narodnom pozorištu, a u ulozi Bernarda Draha u predstavi “Šovinistička farsa” (po tekstu Radoslava Pavlovića i, takođe, u Savinovoj režiji) poklonio se pred publikom 1.800 puta, uzduž i popreko nekadašnje Jugoslavije. I više bi, da svadljivog srpskog (Josif Tatić) i hrvatskog (Ejdus) istoričara, u žaru diskusije, nije prekinuo rat uživo… Kako je rekao u jednom našem razgovoru, voleo je tu andergraund predstavu na ivici zabrane, nastalu u vreme kad još nije bilo ni “š” od šovinizma. Predstavu, koja je počela kao satirična komedija, a završila se kao tragična farsa.
Peca Ejdus u „Faustu“
Još će se dugo pominjati njegove velike uloge u likovima Karamazova, Kneza Miškina, Napoleona, Kafke, Joakima Vujića, Salijerija, Godunova, Babelja, Fausta, Gavrilovića… Igrao je i pisce i njihove junake, u više od dve stotine pozorišnih naslova. Iza njega je ostalo pedesetak filmova i televizijskih serija (“Povratak otpisanih”, “Nepokoreni grad”, “Brisani prostor”, “Bal na vodi”, “Vuk Karadžić”, “Zaboravljeni”, “Tango argentino”, “Tito i ja”, “Paket aranžman”, “Tamna je noć”, “Ivkova slava”, “Miris kiše na Balkanu”, “Zona Zamfirova”). Ali, teško da će ikada iko moći da, zaista, prebroji sve što je uradio Predrag Ejdus…
Uloga u „Kir Janji“
U nacionalnom teatru publika ga je poslednji put premijerno videla kao sjajnog Šebeljskog u Čehovljevom “Ivanovu” (režija Tanja Mandić Rigonat). Počele su i prve probe “Šume” Ostrovskog, u kojoj je trebalo da se pojavi kao Nesrećković, u rediteljskom čitanju Jagoša Markovića. Nažalost, bolest ga je sprečila u tome. Reditelj je odustao od celog projekta. Uostalom, možda po nekom višem naumu, možda i nije moguće da Predrag Ejdus od nas ode kao Nesrećković.
Predrag Ejdus sa predstavom „Ivanov“ na pozornici u Užicu
Kao što se hrabro, godinama rvao s teškom bolešću, tako će i sa vremenom koje dolazi. Jer, njega je nemoguće zaboraviti. Ako bi glumac imao pravo na poslednje reči, verujem da bi Pecine bile stihovi Mike Antića: “Ako ti jave: umro sam ne veruj, to ne umem.”
Ejdus u predstavi „Kazanova protiv Don Žuana“
SVETLANA BOJKOVIĆ: VITEŠKI BORAC
– NjEGOV odlazak veliki je gubitak. Uvek je bio pun želje za igranjem. Sjajno, viteški se borio s bolešću. Niko nije toliko igrao kao on. Otišao je, ali se još nije naglumeo…Kod njega je bilo ono “glumim, dakle postojim”. Imaju to i ostali, ali kod njega je bilo više nego u bilo kom drugom.
„Miris kiše na Balkanu“
DEJAN MIJAČ: GLUMAC ISTINE
– ON je glumac od retke vrste. Umeo je od malog da učini mnogo. Uvek je ispovedao istinu. Na sceni je posedovao neku vrstu svoje teatralnosti i svoju gestiku. Nenadmašan. Veliki. Biće zapamćen kao glumac istine i teatralnosti.
„Šovinistička farsa“
ŽELjKO HUBAČ: IZVAN KLIŠEA
– jedan je od najvećih prvaka Drame Narodnog pozorišta. Izuzetnih estetskih svetonazora, spreman da se upusti u rad izvan klišea klasičnog teatra. Radio je kao da dan traje 48 sati. Imao je veliki autoritet i rado dozvoljavao da se zaklanjamo iza njega u zajedničkoj borbi za umetnost, u kojoj je uvek bio prvi.
„Šešir profesora Koste Vujića“
