Posle kraće i teške bolesti u Kragujevcu je juče preminuo Aleksandar Đoković Đole, poslenik u kulturnoj i izdavačkoj delatnosti Grada. U toku svoje profesionalne karijere bio je grafički urednik i kreator likovnog identiteta u izdavačkim kućama „Svetlost” i „Koraci”. Jedno vreme bio je i na mestu direktora „Koraka” i omogućio da ova izdavačka kuća opstane i preraste u Ustanovu kulture „Koraci”.
Mnoga reprezentativna izdanja kragujevačke kulture nose njegov grafički pečat. Uredio je i opremio mnoga kapitalna izdanja: sabrana delaVidosava Stevanovića, sabrana dela Radoja Domanovića, fotomonografije: „Kragujevac”, „Kragujevac zavičaj moderne Srbije”, „Kragujevac za početnike i starosedeoce”, „Šumadija – duša Srbije”, „Muzička istorija Kragujevca”, monografije o urbanizmu i arhitekturi Kragujevca autora dr Veroljuba Trifunovića, monografije posvećene dobitnicima Statuete „Joakim Vujić” kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra, Kola srpskih sestara…
Bio je najproduktivniji grafički urednik u gradu, a samo u poslednje tri godine uradio je i opremio preko 70 knjiga sa zavičajnom tematikom. U svom dugogodišnjem radu dao je nemerljiv doprinos kulturi knjige i izdavaštva kod nas uvek insistirajući na pravim, ne samo grafičkim, vrednostima.
U mladosti je bio aktivan sportista, košarkaš i rukometaš. Još od đačkih dana bavio se fotografijom i svoja znanja iz ove oblasti rado i kreativno je implementirao u svoj osnovni posao – likovno opremanje brojnih izdanja. Istorija je bila „njegova slaba strana”, kao i stalno insistiranje na negovanju kulture govora i jezika.
Tradiciju nije poštovao i čuvao samo u jeziku i kulturi već je sa domaćinskom, kako je on smatrao da dolikuje, pažnjom negovao stare narodne običaje pripremanja hrane i pića, sam spremajući svoje specijalitete iz njegove čuvene pušnice, ponosan na svoje autentične proizvode – rakiju i vino.
Negovao je svoja prijateljstva i kumstva (Srbija, Hercegovina, Dalmacija, Crna Gora…), rodbinske veze na koje je bio neizmerno ponosan izdižući ih na samo njemu sopstven, jedinstven nivo. Imao je poseban pristup muzici koju je uvek rado slušao i birao je sa izraženim emocijama šireći njome, uz večiti osmeh, snagu i podršku svima oko sebe i u najtežim trenucima. Zbog preranog odlaska supruge Mine svojoj deci Milji i Gojku je, po njihovim rečima, „bio i otac imajka”.
Iako rođen u strogom centru grada volelo je svoju Brnjicu, gružansko selo odakle poreklo vodi njegova majka tetka Ljilja, i koristio svaki trenutak da u njemu provodi vreme. Uvek je isticao: „Ja sam Brnjičanac na privremenom radu u Kragujevcu”.
Otvoren, glasan, srdačan i neposredan u susretima sa ljudima, obaveznim kafanskim seansama koje je toliko voleo i nije propuštao, poštovan i voljen sin i otac – jedan i neponovljiv – naš Bata Đoka.
Sahrana Aleksandra Đokovića je sutra, 4. novembra na Varoškom groblju u 13 sati.