Mladić koji je pešačio 1.020 kilometara prošavši kroz tri države za 62 dana, ujedinio je ljude oko jednog humanog i zajedničkog cilja, a to je prikupljanje novčanih sredstava potrebnih za lečenje četvrogodišnjeg Ilije Milanovića iz Kosjerića. Svojom empatijom i vedrim duhom uspeo je da akcijom ,,Koraci za Ilijin prvi korak“ osvetli ono što je bitno i pomogne drugima kojima je pomoć, trenutno, preko potrebna.
Ljubiša Šljivić, rodom iz sela Biljane Donje, kreće svoju misiju preko Knina, Grahova, Drvara, Petrovca, Prijedora, Banja Luke, Modriče, Brčkog, Bijeljine, Sremske Mitrovice, Beograda i dolazi do krajnje odrednice – Kragujevca. Kako on kaže, nikada se pre nije osećao tako spremno za put, pa je odlučio da krene ovim putem, putem kojim je već išao kada je bio dete nošen ratnim dešavanjima.
Pešačeći kroz ratom opustošena područja, područja kojim prolaze i migranti, usled velikih bolova, boreći se sa nezahvalnim vremenom i opasnim vozačima, probudio je podršku velikog broja ljudi.
- Jako je bitno da voliš ono što radiš. Volim osećaj kada ne znam gde ću spavati, taj osećaj neizvesnosti. Naravno, tokom putovanja fali ti porodica, tvoji ljudi; međutim, čim sam odlučio da uđem u ovo, bio sam spreman na to šta me čeka.
Ljubiša govori da su upravo ljudi ti koji mu daju snagu i podstrek da nastavi dalje. Pošao je sa 17 kilograma teškim stvarima, koje su vrlo brzo težile i 25 kilograma, čak i više. Ljudi su ga susretali dajući mu hranu, pisali pesme o njemu, deca crtala crteže, čak su i zvona zvonila za njim.
- Ljudi obeleže svako putovanje. Ti možeš da platiš kartu do Barselone, Lisabona, Nordkapa, ali ti kontakti sa ljudima su najveća čar jedne avanture. Emocije koje ti ljudi prenesu ne mogu da se kupe kartom. Naravno, deca za koje sam radio humanitarne akcije ostavili su jak utisak na mene i bila velika motivacija. Nikada neću zaboraviti kada sam došao do crkve Sagrada Familije, simbola Barselone, kao i kada sam ispunio svoj biciklistički san i došao do Globusa koji se nalazi na Nordkapu.
Na pitanje kako čuva svoje psihičko stanje koje je jako bitan faktor u njegovim pustolovinama odgovorio je sledeće:
- Ne znam da li ima recept za to. Mislim da je presudna volja. Moraš da voliš ovo da bi mogao time da se baviš. Poznajem ljude kojima je oštećeno psihičko zdravlje nakon putovanja. Čovek treba da radi na samopouzdanju ako se bavi ovim, da bi verovao u sebe i svoj cilj. Pre svog pešačkog pohoda ka Kragujevcu proveo sam par dana na selu i bavio se stvarima kojima se nisam bavio do tada. Tu sam se napunio pozitivnom energijom i odlučio sam da krenem. Tog dana kada sam krenuo rekao sam sebi: ,,Ti stižeš sigurno“. Sebe nisam ni u jednom trenutku zapitao da li ću doći. Rekao sam sebi da može da me spreči jedino ako mi se nešto strašno desi, udes ili prelom.
Iako je prolazio kroz tri zemlje različite verske i nacionalne pripadnosti, u njima je video samo sličnosti – pomoć i podršku koju je dobijao za ostvarenje plemenitog cilja. On se prepustio ljudima dobre volje koji su mu, usled silne želje da izađu u susret, omogućavali noćenja i hranu, tako da je Ljubiša samo jednu noć proveo u šatoru.
- Nemam neku posebnu pripremu kada idem na put, samo zacrtam krajnju destinaciju i eventualno gradove koje bih želeo da posetim. Mislim da ne možeš tu ni da planiraš sve. Desi se da budem toliko zapanjen ili pod emocijama od ljudi, tako da sam više za tu opuštenu varijantu u kojoj mogu da uživam u ovome što radim. Čak mi se desilo da sam planirao da odem do Sankt Peterburga, do Rusije, ali sam otišao do Portugalije. To sve govori o mojim pripremama. Za Nordkap sam se odlučio da ću ići dvadeset dana pred put.
Poznat kao biciklista, ali sada i kao pešak sa neverovatnom kilometražom, odgoviro nam je na pitanje kako se jedan diplomirani ekonomista uputio u ove vode:
- Kada sam završio sa fakultetom 2017. godine, osetio sam da mi fali nešto u svemu tome. Odlučio sam se za biciklističku turu do Barselone, koji je predstavljala moj drugi odlazak iz Kragujevca. Pre Barselone, otišao sam samo do Milanovca i nazad. To je bio put koji je promenio moj život. Bio sam privođen, jurili su me, doživljavao sam razne neprijatnosti. Sada, kada uporedim prvo putovanje i ovo poslednje, vidim veliku razliku kao posledicu iskustva koje sam stekao. Razlika je velika između biciklizma i pešačenja, ali mi je drago što imam iskustva na oba polja.
Ističe važnost slobodnog vremena i govori kako mu je jako značilo što su ljudi njihovo slobodno vreme provodili baš sa njim – pešačili sa njim, pratili ga kolima, čekali ga na mostovima, ulicama, trgovima.
Ljubiša se vratio u svoje selo i radio na knjizi, punoj emocija i zamiljivih događaja, a koju ćete uskoro imati priliku da čitate. Naziv knjige biće ,,Povratnik“. Napisao je i knjigu o Nordkapu koja će, takođe, uskoro ugledati svetlo dana. Kaže da nije mogao da pretpostavi da će ga sudbina odvesti na ovu stranu.
O svom poslednjem putovanju, 1.020 kilometara za 62 dana kroz 3 države, govorio je na Prirodno-matematičkom fakultetu, 26. aprila.