Nebojša Kovač: Kakav težak dan!

Društvo Komentar

Kada sam ustao, računao sam još jedno Bogojavljenje, idemo na jezero da to odradimo. Kada smo stigli na jezero sačekalo nas je niz iznenađenja, mnoge izmene i ideje za koje nas niko nije pitao, doduše ni za samu organizaciju nas niko nije pitao iako smo mi ti koji rade sigurnosno obezbeđenje.

Hajde, pomislio sam biće to sve u redu plivanje je za Krst Časni. Kad ljudi sa strane gledaju i jeste sve bilo u najboljem redu.

Ali da krenemo redom! Prva izmena je bila da Krst ne stoji na fiksnom postolju nego da ga ja držim u rukama. U prvi mah mi je to bilo čudno ali hajde, velika je to čast držati Časni krst u rukama dok mnogi plivaju ka njemu. Krenuli su plivači, ni manje ni više nego stotinjak njih, zapjenušana voda je krenula prema meni, sa desne strane znam da imam Duška i Radenceta, miran sam jer znam koliko mogu i koliko vrede, sa leve strane dva stara vuka dva Milana. Miran sam kao dete na noši jer znam da ljudi koji su u vodi mogu sve.

Zapjenušana voda mi prilazi a sa leve strane dečak koji pliva ima prednost od nekih metar možda i više ali on ne pliva prema krstu, njegove oči nemaju beonjače, kao torpedo prolazi pored mene, pokušavam da ga uhvatim za nogu dok drugi dečak hvata Krst i slavi svoj uspeh. Privlačim ka sebi i vidim agoniju u njegovim očima. Pored sve buke čujem njegov vapaj – ne mogu više, davim se. Privlačim ga na svoje grudi i pumpam prslulk, pokušavam da doprem do njega, ,,ne brini lezi na mene,,, levom rukom pokušavam da se oslobodim tegova dok desna ruka uporno traži bovu da mu je dodam i učinim ga sigurnim.

Gledam oko sebe i pokušavam da dozovem Duška ali uzalud, sto ljudi je u vodi, okrećem se prema Milanu i shvatam da mu nisam u vidokrugu u zalud je svaki pokušaj. U grču stežem dečaka koji me gleda pravo u oči, pokušavam da mu odgovorim pogledom ali ne uspevam, njegove oči nemaju beonjače, adrenalinski šok je učinio svoje, strah i panika. Svaki pokušaj smirivanja njegove panike je uzaludan. I dalje dozivam ljude sa čamca koji ne reaguju i u tom trenutku shvatam da moram sam da rešim problem.

Dok pokušavam da nas obojicu održim na vodi shvatam da me nešto vuče ka dnu jezera, na brzinu pogledam i vidim da je konopac od bove obmotan oko moje leve noge. U tom trenutku misli me lome šta da uradim, ja sam odgovoran za te dečake koji su ušli u vodu od 5 stepeni. Druga je misao bila da Žandarmerija vadi mene i tog dečaka. Zadnji atom snage u meni pokušavam usmeriti ka kajaku koji ide prema nama, borba sa dečakom koji je na izmaku snaga i kog je uhavtila panika je uzela danak.

On pokušava da se uhavti za kajak, naginje ga i voda ulazi u njega, levom rukom pokušavam održati kajak na vodi a desnom da ga podignem, podvlačim rame pod kajak a desnom rukom uspevam da ga nabacim na kajak kao džak. Ako prevrne kajak ja sam gotov, dečak koji je u kajaku uleće u vodu, sa njima dvojicom samo Bog može da me spase, ruke me više ne slušaju, mozak radi vorp brzinom, nemam više snage ni sebe da držim na vodi. Podvlačim se pod kajak i levim ramenom ga stabilizujem, levom rukom hvatam suprotnu stranu a desnom održavam balans.

Napokon je seo u kajak. Sa srca mi je pao kamen veličina solitera Y. Držeći se za kajak bez trunke snage u rukama veslam ka obali. U očima dečaka sivilo, nema života. Pomislih nećeš danas, nećeš dok sam ja u vodi. Prilazimo obali. Momci na obali vrlo zbunjeni pokušavaju da ga preuzmu. Tišina. Svi su izašli vani a ja sedim na nekim metar dubine i pokušavam da ustanem. Nemam snage da se uspravim, kroz zezanje kažem Milanu – daj ruku starijem čoveku da ustane a noge drhte. Nemam snage da skinem peraja, sramota me je da tražim pomoć.

Ustajem, skidam peraja sa nogu koje više ne osećam. Gledam okolo o vidim moje dečake kako izvode i zbrinjavaju momke koji su plivali. Ponos i zadovoljstvo mi daju dodatnu snagu. Izlazim na obalu, umoran a opet srećan i zadovoljan.

Prošao je i ovaj dan, moji momci su uradili veliki posao, svi su bezbedni. Obišao sam dečaka kojem sam pružio pomoć dok su mu radili EKG u sanitetu. Naravno nije imao pojma ko sam ja. Pogledali smo se u oči… Dobar si ti dečače, nemoj više ovo da radiš.

Autor je ronilac, spasilac iz Kragujevca
Fotografije: Lazar Novaković
Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.