Vaskršnja poslanika Episkopa šumadijskog g. Jovana

Društvo Komentar

J O V A N

PO MILOSTI BOŽIJOJ PRAVOSLAVNI EPISKOP ŠUMADIJSKI
SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU I SVOM VERNOM NARODU
OVE BOGOM ČUVANE EPARHIJE ŠUMADIJSKE,

BLAGODAT VAM I MIR OD BOGA OCA, BOGA SINA I BOGA DUHA SVETOGA UZ SVERADOSNI VASKRŠNJI POZDRAV:
HRISTOS VASKRSE!

Kroz čoveka smrt nasta, kroz čoveka – Vaskrsenje (1Kor 15, 21).

Bogu hvala, braćo i sestre, dočekasmo i ove godine da se poklonimo Hristovom Vaskrsenju, da se osenimo svetlošću Vaskrsenja i da se večno radujemo radošću koja je obradovala i Nebo i zemlju, a na koju nas poziva Sveti apostol Pavle rekavši: Radujte se u Gospodu i opet velim radujte se (Fil 4, 4). A kako i da se ne radujemo ovom danu u koji je Hristos vaskrsao i pobedio smrt i nama darovao život večni? Čovekoljubivi Bog ne samo da je po svome velikom milosrđu, zalutalo i zabludelo čovečanstvo upravio ka Nebesima, već je za nas izvojevao pobedu nad smrću, te: Narod koji sedi u tami, vide svetlost veliku i onima koji sede u senci smrti svetlost zasija (Mt 4, 16).

Govoreći o ljubavi Božijoj i o tajni spasenja koja će se dogoditi, a koju nam Hristos donosi, Sveti Atanasije Veliki poučava: „A kada je smrt sve više i više ovladavala ljudima i trulež se odomaćivala u njima, tada se rod čovečanski pokvario, a slovesni, i po liku (Božijem) stvoreni čovek iščezao je, i savršeno delo Božije propalo je zato što je smrt nadvladala nad nama… Dakle, kada su trulile slovesne tvari i umirale takve tvorevine Božije, šta je preostalo Bogu, koji je dobar, da učini? Da dopusti da trulež potpuno zavlada njima i smrt nadjača? Zašto ih je onda stvarao u početku? Bolje je onda bilo ne stvarati, nego da stvoreno ostavi da propadne nezbrinuto. Ako Bog, stvorivši tvorevinu, ostavlja nju bez staranja, da delo NJegovo truli, onda se po takvoj nebrizi više poznaje nemoć, a ne dobrota Božija, nego da nije u početku ni stvorio ljude. Da nije stvorio, onda niko i ne bi pomislio da to uračuna u nemoć. A kad je već sve stvorio i priveo u postojanje, ne bi bilo nikakvog smisla da dela propadaju, a naročito voljom Tvorca. Dakle, trebalo je nikako ne dopustiti da ljudi budu progutani truljenjem, zato što bi to bilo nedolično Božijoj dobroti i nedostojno nje“ (O Očovečenju Boga Logosa, 6).

Samo je Novi Adam – Hristos mogao da spase starog Adama i sav čovečanski rod, pa je zato trebalo da bude ne samo čovek, nego i Bog; trebalo je da bude istinski – život, mudrost, pravednost, ljubav, milosrđe. Apsolutna bezgrešnost Bogočoveka bila je uništavajući udarac protiv greha i duhovne smrti. Prvi Adam je prestupio zapovest i odstupio od Boga, dok je Novi Adam – Bogočovek, poslušan Bogu Ocu do smrti, štaviše do krsne smrti (Fil 2, 8). I tako On opravdava čoveka odstupnika. Kao što su kroz neposlušnost jednog čoveka, Adama, mnogi potomci prvosazdanog ostali grešni i vinovni, tako će i kroz savršenu poslušnost koju je pokazao Gospod Isus Hristos, postati pravedni mnogi koji veruju u NJega (Rim 5, 19).

Božanskim Ovaploćenjem Spasitelja otpočela je borba sa grehom i smrću. NJegovom krsnom smrću svetu je darovano spasonosno stupanje u borbu, dok su se NJegovim silaskom u donji svet otvorila vrata adova, da bi NJegovim svetlonosnim Vaskrsenjem bila potvrđena pobeda. Hristos je vaskrsao i otvorio nam vrata Raja, vaskrsao je svetao i prekrasan, netruležan, bogomoćan i neporočan svojim telom u kojem se skrivala sva sila nebesa (Kol 2, 9). Sveti Atanasije Veliki kaže da Gospodu nije priličilo da NJegovo telo dugo obitava u grobu; ono je bilo tamo onoliko koliko je bilo potrebno zbog NJegove borbe sa smrću, da bi pokazao da je stvarno mrtav. A u treći dan Hristos je vaskrsao, zaodenut simvolima pobede nad smrću, to jest neraspadljivošću i bestrašćem. Gospod je vaskrsao iz groba krasan, sjajan i svetlozaran, i osvetlio je svet netvarnom svetlošću svoje Božanske sile. Zlo je pomislilo da je umrtvilo Cara Slave, ali je On svojim Krstom i Vaskrsenjem obnovio čovečanstvo. Jer se Vakrsenjem završilo Ovapoloćenje kao otkrivanje Života u čovečanskoj prirodi.

Hristovim Vaskrsenjem iz mrtvih ponovo je trijumfovalo Božansko čovekoljublje. Podstrekivani od čovekoubice – đavola, ljudi su pokušali da Boga učine smrtnim, a Bog je Vaskrsenjem učinio ljude besmrtnim. Raspeti Bog je vaskrsao i umrtvio smrt. I tada je besmrtnost proključala i potpuno je zaodenula čoveka. Čovek je bio spasen čim je bio oslobođen od greha i duhovne smrti koju je greh izazvao i uveo u svet. Dakle, kao što je smrt potekla od jednog čoveka i prešla na sav čovečanski rod, tako se i načelo Vaskrsenja kroz Jednog, to jest Bogočoveka, rasprostranilo na vascelo čovečanstvo.

Darovi besmrtnosti i nepropadljivosti koji su nam dati od Gospoda NJegovom krsnom smrću, važan su povod za radost i veselje Pravoslavne Crkve, koja praznuje Vaskrsenje. Zato u ovim blagoslovenim danima pojemo: „Učinivši i pokazavši nas novim umesto starim, a umesto propadljivim – nepropadljivim, Krstom Tvojim, Hriste, Ti si nam zapovedio da u buduće živimo dostojno u novom životu“ (Uporedi: Rim 6, 4; 7, 6). Dok u drugoj himni slavoslovimo: „Primivši svoje raspeće mene radi, spasavaš me i u slavu me uvodiš, Izbavitelju moj, slava Tebi.“

Nagoveštavajući radost koja se imala zbiti, drevni prorok i car David je blagovestio: Evo dana koji je stvorio Gospod, radujmo se i veselimo se u njemu (Ps 118, 119). Zaista, ako ima dana ovde na zemlji, među svim danima, kada se treba radovati, to je ovaj današnji dan, dan u koji proslavljamo Vaskrsenje Hrista Boga našeg. Svi dani ljudski, svi dani od nastanka sveta do danas i do kraja sveta, postaju pravi dani, dobijaju svoj pravi smisao – i sve ono što se u njima događalo i događa – dobija svoje pravo značenje blagodareći ovom svetom danu, danu Hristovog vaskrsenja. Hristovo vaskrsenje nije ništa drugo, nego kvasac, Božiji kvasac, kvasac večnosti, večnog života, večne svetlosti, večne istine, večne Božije pravde, koji se ulio silom Božanskom, u dane, godine, stoleća, ali se ulio i u tvorevinu Božiju, u ljudsku prirodu, u ljudsko telo. Blagodareći tom kvascu, kojim je Bog na današnji dan udostojio ljudsku prirodu, čovek je, budući smrtan, postao besmrtan, od prolaznosti stigao je do neprolaznosti, od onoga koji je slep, koji ne zna ni svoj početak ni svoj kraj, ni smisao, postaje ličnost koja zna odakle je, kuda ide i koja otkriva i spoznaje svoj pravi i neprolazni smisao i cilj.

Hristovo vaskrsenje daje smisao i nebu i zemlji i čoveku i svim zbivanjima i događajima u ljudskoj istoriji od Adama do danas. Da nije Hristos vaskrsao – još je apostol naroda Pavle govorio – onda bi bila uzaludna vera naša (1Kor 15,17), onda bi bio uzaludan i besmislen ljudski život. Ali, Hristos je vaskrsao i taj sveti kvasac je ušao u svaku poru i segment ljudskog života i tim ulaskom je obasjao celog čoveka. Zato ljudski život ima svoj smisao i svoje značenje. Upravo zbog toga Hristovo vaskrsenje predstavlja i jeste srž naše vere.

Dvojica putnika za Emaus sa kojima je putovao i sam Gospod, koga oni ne prepoznaše, uverili su se da je to njihov Učitelj tek na kraju, kada su ga videli u Emausu kako lomi hleb na isti način na koji ga je prelomio i na Tajnoj Večeri. Ono što su rekli ostalo je večno zapisano: Ne goraše li srce naše u nama dok nam govoraše putem i dok nam objašnjavaše Pisma? (Lk 24, 32). Taj plamen u srcu dvojice učenika Hristovih koji su prepoznali Spasitelja prilikom lomljenja hleba jeste ono treperenje ognjem duhovnim koje su doživele i žene mironosice, zajedno sa Presvetom Bogomajkom, došavši prve u nedelju rano ujutro na NJegov grob. Taj žar srca osetili su i apostoli dok im se Hristos javljao u toku četrdeset dana pre Vaznesenja.

Ovaj plamen je ono što je u biti, u srži, u suštini Crkve Božije. Kroz vekove, milioni hrišćana, od tada pa sve do danas, uvek iznova osećaju to gorenje u svom srcu i prepoznaju Gospoda u lomljenju hleba. Mi smo ga danas prepoznali, jer smo na isti način na koji je On to učinio pre više od dve hiljade godina i na način na koji su to činila bezbrojna pokolenja do danas, i mi lomili hleb, pojući pesme duhovne i himne u ovom svetom hramu. Prepoznali smo Ga u hlebu kao Hleb života koji je došao u ovaj svet da svaki koji jede od njega ne umre nego da večno živi (Jn 6, 58).

Zato, ispunjeni radošću zbog neraspadljivosti koju nam je Izbavitelj darovao svetlonosnim Vaskrsenjem, pojemo: „Truležnost bi uništena, netruležnost procveta, privremeni savez se razreši. Neka se veseli nebo, zemlja i ono što je pod zemljom, jer vaskrse Hristos i bi zaplenjena smrt“.

Telesna smrt i sada nasilno razdvaja dušu i telo, ali to neizbežno razdeljenje je privremeno. Kada nastupi veliki čas Vaskrsenja mrtvih, to jedinstvo će se ponovo uspostaviti. Jer, kako primećuje veliki pobornik vere, Sveti Atanasije Veliki, dobrota Božija nije mogla da dopusti da jednom stvorena razumna bića i zajedničari NJegovog Logosa poginu i da se kroz truležnost opet vrate u nebitije. Pre Hrista smrt je izazivala strah i trepet u čoveku. Ali, posle Božanskog Ovaploćenja, Krsta, Silaska Gospoda u ad, Vaskrsenja i slavnog telesnog Vaznesenja Spasitelja, moć smrti je uništena. Sveti apostol Pavle zato i govori: Gde ti je smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda? (1Kor 15,55), a mi poučeni tim rečima, smrt nazivamo upokojenjem i snom.

Blagodareći Bogočovekovom Raspeću, Vaskrsenju i Vaznesenju na nebo, mi svlačimo sa sebe zemaljsko obličje i oblačimo se u nebesko. Završio se period našeg izgnanstva iz Raja, jer su se njegove dveri ponovo otvorile da bi nas primile. Ovo dobročinstvo bilo je učinjeno ne samo jednom i za sva vremena, nego i konačno. U Hristu je smrt izgubila svoju moć. Sada je smrt strašna samo po imenu, ali ne i po suštini. Zato je na zemlji mir, ali je i mir na nebu i slava na visinama. Kroz Vaskrslog i Vaznetog Hrista čovek pobeđuje truležnost i stiče neraspadljivost.

Zbog toga smo svi mi, draga deco duhovna, pozvani da u svetu svedočimo živog i Vaskrslog Hrista i da tako učestvujemo u spasenju svakog Božijeg stvorenja. Vođeni Duhom Svetim, mi smo prema Svetom apostolu Pavlu: Sinovi Božiji u kojima sva tvar čezne za oslobođenjem od propadaljivosti i za radošću večnog života (Rim 8, 21). Ovaj osećaj odgovornosti treba među nama posebno da bude naglašen u ovo vreme zbog sveopšte krize u svetu i činjenice da se plamen različitih pa i oružanih sukoba sve više širi. Svaki rat bilo gde i bilo kada, proizvodi samo gubitke i poraz je ljudskog dostojanstva, ali i poraz i sramota svakog čoveka kao ikone Božije.

Posebno danas treba da saosećamo i sastradavamo sa našom braćom i sestrama na Kosovu i Metohiji, ali i sa svim pravoslavnim hrišćanima. U Svetom Pismu se govori: Bog je stvorio od jedne krvi svaki narod čovečanstva da stanuje po svemu licu zemaljskome (Dap 17, 26). Dakle, sazdani smo kao jedan i jedinstven ljudski rod i pozvani smo da jedno budemo. Stoga se Vaskrslom Gospodu molimo da se što pre uspostavi mir, da prestane stradanje, da se svi izbegli vrate u svoje domove. Molimo se da se njihova žalost preobrati u radost, jer kako ćemo, u protivnom, zapevati pashlanu pesmu kada je među nama toliko gladnih i žednih pravde, toliko neutešnih. Neka nas odgovoru na ova pitanja povede Vaskrsli Hristos koji nas blagosilja da NJegova radost u nama ostane i da se tako i naše radovanje ispuni (Jn 5, 11).

Vakrsenje Hristovo upravo donosi ovu radost koja osmišljava sav naš života na zemlji. Radost vakrsenja se neprestano ispunjava u svima nama. Zato treba da se upodobimo Hristu kako bi se Božiji Logos uselio u nas. I samo tako ćemo doživeti radost Hristovog Vaskrsenja – onako kako to nama hrišćanima i dolikuje. U toj duhovnoj radosti, pozdravljamo Vas u ime Crkve Božije u Šumadiji sveradosnim i pobedonosnim pozdravom:

Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse!

Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.